Postoje stvari neobjašnjive ljudskom umu, koje, ma koliko zdravog razuma imaš, ne možeš da dokučiš. Tipa – kako su nastale piramide, ko još menja selektora koji te je odveo na Svetsko prvenstvo, pred to isto prvenstvo, zašto se Kevin Spejsi onako idiotski autovao, zašto se K2 ne okupe ponovo i tako zgrnu masne pare, i zašto bi pod milim bogom voleli i slušali bend Chk Chk Chk. Kad malo bolje pogledamo, disco pank realno nije zanimljiv, ima tome već par Ramazana. Likovi se zovu !!! iliti tri uzvičnika, a takvo ime vrišti uzeću nemasni vegan latte sa bundevom u Vilijamzburgu. Pritom pevač Nic Offer na nastupima izgleda kao disco verzija Prljavog Inspektora Blaže, koji tek što se vratio sa partije tenisa. Sve nabrojano im ne ide u korist. S tim što nije sve tako. !!! su jebeno savršeni party bend uz koji ne možete da stojite mirno, odnosno ako to uspete, onda se realno vratite u svoje grobove, jer mrtvi ste odavno, samo vam možda to niko nije rekao.
!!! su nastali u bivšoj srpskoj rezervnoj prestonici, Sakramentu, na pepelu benda hardcore benda The Yah Mos, kada su skontali da tandrkanje tri akorda ne zadovoljava njihove disko potpetice kompletići šeširi party duše. Ime su dobili po pomalo zaboravljenoj komediji iz ’80-ih Bogovi su pali na teme, gde je govor Bušmana najpribližnije zvučao kao chk chk chk, a u titlu je stajalo samo !!!. I tako su od potpune idiotske ideje, napravili jedno od zabavnijih imena XXI veka, iako potpuno negugljivo.
Već na prvom self titled albumu, pokazali su odakle su došli i gde su pošli. Malo tvrđe nego u kasnijoj karijeri, oslanjali su se na post punk nasleđe, s tim što su nihilizam i mračnjaštvo ’80-ih, zamenili čvrstim stavom da takvim likovima nema mesta u njihovoj priči, kako to u Kookooka Fuk-U kažu ‘’If you’re looking for a friend/You can kiss my ass!” Sa Radio 4 i Rapture su zajahali na tom dance punk talasu i baš tad se javlja pravi klasik žanra Louden Up Now, čije nam samo ime objašnjava kakva je muzika na albumu. Glasna, ali uz koju se pleše, dosta gruva funky basova, perkusija, bubnjeva, bitova ali sa besnim anti-establišment stihovima koji se glasno uzvikuju na ulicama, protiv Giuliania, Busha i ostalih drugara. Svakako najveći hit koji je ostao i do danas je Me and Giuliani Down by the School Yard, devetominutni dance ep, pesma koju možda treba zakopati u vremensku kapsulu, ako narednim pokolenjima treba objasniti kako je zvučao taj retro disco pank pokret s početka dvehiljaditih.
Iste godine, 2007, sa još dva velika uspeha za sam bend, prelaze na kultnu etiketu Warp, a i ja prvi put nelegalno skidam neki njihov album – Myth Takes. Warp je poznat kao etiketa za elektronske čudake i one koje ne zadovoljava klasičan 4/4 ritam u klubu, a Uzvičnik Uzvičnik Uzvičnik je u takvom društvu mogao fino da se snađe, jer lagano su šetali od seksi dancefloor himne Must be the Moon, preko dub fanka Break in Case of Anything, koji zvuči kao da ga svira neki domaći bend koji ruši Miloševića, ali bi i da se zabavlja, do Yadnus, pesme koju smo realno voleli zbog imena, jer Yadnus. U trenutku kada izbacuju četvrti album Strange Wheater Isn’t It, imaju već deset godina karijere, i za razliku od ekipice, koja je u trenucima možda bila popularnija, ili kvalitetnija, Chkovi su po kvalitetu ostali isti, nisu se menjali i ispuričivali su hitove. AM/FM kao radijska himna, kako god je gledali ili Jamie, My Intentions Are Bass, sa posvetom James Murphyiju. Kad smo kod Murphy-ja, i njegovog LCD Soundsystema, ova dva benda su svakako najuspešniji savremenici, samo što za razliku od velikih hitova Soundsystema koji vas svojom veličinom udare u glavu, pesme !!! vam se polako uvlače u kožu i kad se najmanje nadate, počnete da ih pevate i stavljate u iPod.
I taman kad se nazire onaj deo u tekstu da se kaže da smo došli do poslednjih pet godina, do otaljavanja posla i slabijih albuma, dešava se nešto potpuno drugačije, bendu se dešava Thr!!!er, kao onomad što se desio Jacksonu, možda i njihova najbolja ploča. Smekšali jesu, album je više pop nego ikad, ali valjda je to upravo sve vreme falilo ovoj kombinaciji. Na ovom albumu bend je već dovoljno zreo da prigrili mekšu i pop stranu koju su fino skrivali u raznim eksperimentima. Funk je zamenio punk, a gitare su postale više Chic i Nile Rodgers, i to čak par meseci pre njegovog vraćanja u naše živote sa Get Lucky. Vokali su još viši, još je veći falseto, sve je šljkokičatije i bolje. Poslušajte One Boy One Girl i sve će vam biti jasno. Nakon ovog albuma, sledeći As If nije imao šansu, jbg. Ponovljen je i koncept i recept, što je naravno ljudima ličilo na reprizu i nisu mu se često vraćali na drugo slušanje. Na ovakvu reakciju javnosti bend je rešio da se osveti, i povikali su na nas Dancing is the Best Revenge. Ova pesma, kao i The One 2, zatiču ih u sjajnoj formi i dobijamo album Shake the Shudder iz ove godine.
Prešli su dugačak put od hard core klinaca koji se oslobađaju stida i kreću da đuskaju, do likova koji, što bi se reklo, own that shit. Pritom su ostali poslednji Mohikanci njujorške dance punk priče. U utorak 14. novembra, uzvičnici nam dolaze u Beograd, i da ukrademo tagline od Lukasa, kao što on krade od Grka, Turaka i Brege – očekuje nas najbolja žurka na Balkanu!
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS