Do sada ste provalili da se mi ovde na Tegli baš ložimo na festivale, i da radije potrošimo slobodne dane na tri, četiri, pet, a nekada i sedam dana jurcanja od stejdža do stejdža, u masi raje istih zaluđenika, nego na izležavanje pored neke velike vode u hladu, uz ‘ladno pivo sa minimalnim procentom alkohola. Ne preporučujemo svakome ovakvo ponašanje, ali oni koje vole, njima i ne moramo da preporučujemo, sami znaju na čemu su. Ove godine loženje kreće malo ranije. Pre klasičnog odlaska na letnje festivale, prvo odlazimo na jedan prolećni. Idemo u Barsu (grad koji će neki iz redakcije prozvati Priština na moru), gde se od 31. maja do 4. juna održava Primavera, aka najbolji evropski festival, ako ne računamo one britanske.
I stvarno, Primavera je najbolji festival koji okuplja sva imena iz alternativnog sveta muzike, koja nam obično mašu sa postera nedodirljive Coachelle u ovo doba godine. Britance ne računamo, jer oni kao i da nemaju selektore, već je koncept – ako imaš album i turneju, sviraćeš kod nas ove godine. Primavera se ipak trudi da probere najbolje u trenutku.
Malo o samom festivalu. Postoje od 2001, ali nisu rušili diktatora godinu dana pre toga. Smešten je na severu grada, tik uz okean, u parku del Forum, koji je napravljen 2004. zbog nekakvog foruma kulture, iako su meni kad sam bio prodali priču da je pravljen zbog Olimpijskih igara 1992. Glupi ja. Od starta je loženje i hipsterstvo pojačano na maksimum, pritom odavajući poštu starijim izvođačima, koje je teško videti na festivalima. Pritom, ono što danas nazivamo hedlajnerima, kod njih je prvi put nastupalo, na malim binama pored okeana, pred 20 pijanih Španaca i 20 još pijanijih Engleza, koji se tih svirki realno ne sećaju, ali danas svima pričaju da su bili na prvom nastupu LCD Soundsystema, Arcade Firea0, Animal Colectivea, ili Vampire Weekenda. Pritom, dovodili su legendarne Sonic Youth, Public Enemy, Lou Reeda, da im u celosti sviraju svoje velike albume, a i dalje se prepričava nastup Neil Younga iz 2009, posle kog je ekipa iz organizacije htela da okači kopačke o klin, jer kao nema dalje. Sva sreća pa nisu.
Bezveze je da nešto posebno pišem i najavljujem, sem eto da ću ponovo da promuknem na Arcade Fire, prvi put slušam Bon Ivera, konačno vidim šta je to Aphex Twin uživo, probam da budem trezan na The XX. Tu su i Flying Lotus, Solange, Miguel, a na drugoj strani Slayer i Skinny Puppy, čisto da se pokaže do koje mere ide raznolikost ponude. Jedini put sam bio na festivalu pre tri godine, i iz ove perspektive, sve je bilo kao neko snoviđenje. Nisam baš siguran šta se stvarno desilo i da li bih umeo da prepričam gomilu stvari koje sam tada doživeo. Počev od toga da se Justin (Bon Iver) popeo na binu dok je National izvodio Afraid of Everyone, ili da je Arcade Fire poveo Jamesa Murphyja da im bude sound technician, a on je blejao sa masom u publici. Ili da se na Nine Inch Nails nekoliko Engleza samopozvalo da spava kod mene u Beogradu, jer baš žele da vide Jadransko more. Naravno da sam ih podržao u toj odluci. Očekujem još takvih stvari ove godine, pa još i više. Za kraj, da izreklamiram nekoliko manjih bendova, koje jedva čekam da vidim, pa čisto eto, ako ne idete ove godine na festival, da možete barem nešto da pročitate ovde osim mog masturbiranja nad činjenicom da ja idem.
BADBADNOTGOOD
Likovi koji su ubedili hipstere da je jazz kul. Dobro, to su odradili perfidno, jer su obrađivali stvari od Kanjea, Tajlera i Jamesa Blakea, tj. omiljenih izvođača te subkulture. No nema veze, sad izbacuju svoje stvari koje imaju šmek gangsterskih filmova sedamdesetih, kada glavni junak kontemplira nad svojim sudbom ljutom.
Kate Tempest
Hip hop nikad nije bio crnji. U takvoj atmosferi, posle nekoliko godina bitisanja u senci, par redova napred izlazi bleda devojka iz Londona, sa jasnim političkim stavovima, mešajuću bitove sa slam poezijom. Wu Tang sa Semjuelom Beketom.
Fatima Yamaha
Holandski producent, koji malo malo pa iskoči sa novim imenom, sakrio se pod ženskim imenom, ali je tako je došao i do najveće popularnosti do sad. Prerastao je amsterdamske studentske žurke, i širom sveta vozi svoj lakoslušajući electro funk. Trenutno nema bolje i aktuelnije stvari od njegovog hita Araya, posvete Tomu Arayi, pevaču Slejera i učesniku ovogodišnje Primavere.
Sinkane
Britanski Sudanac ili sudanski Britanac, kako već hoćete, prešao je put od Caribouovog bubnjara, pa do sopstvenog gazde, a pod palicom DFA kuće. Lagani miks fanka, elektra i afričke muzike, tera da se albumi slušaju od početka do kraja i po mogućstvu otvorenih prozora.
Sleaford Mods
Dva lika, jednostavan bit, engleski razumljiv samo lokalcima koji bleje po pabovima i na obližnjim rejvovima, i treše kao kod prosečnog dilera iz Bratislave. Realno, šta vam više treba od toga.
Sampha
Dečak anđeoskog glasa, koji je u prethodnim godinama sarađivao sa Drejkom, Kanjeom, Jessie Ware i SBTRKT, izbacio je bolji album od svih poslednjih stvari pobrojanih, što znači da će još veće ajkule uleteti da se otimaju oko njega. Ovo sad zovu black pop i očigledno muzički kritičari širom sveta smatraju da je pop muzici trebala boja.
Japandroids
Bežanje iz škole, prve kupljene cigare, prvo opijanje od dva i po piva, piknik u prirodi koji traje 48 sati – tako zvuči ovaj vankuverski bend. Pet godina se nisu pojavljivali posle, u nekim krugovima, veoma slavljenog Celebration Rock. Pametno su smišljali nastavak, Near to the Wild Heart of Life, koji je za sada jedna od najinteresantnijih ploča godine.
Swet Shop Boys
Ne znam da li ovo možemo nazvati supergrupom, ali Heems iz Das Racista i Riz Ahmed, glumac reper kog znamo iz The Night Of i Girls, imaju zajednički projekat, pamtljivog naziva, gde lako mešaju sprdnju sa društvenim aktivizmom, sa sve matricama pozajmljenim iz pesama velikih bolivudskih hitova.
Ostale informacije, karte i slične zajebavancije nađite na SAJTU
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS