To je to, pregurali smo još jedan Sziget. Ove godine lakše nego prošle, jer smo iskusniji i znali smo gde ne treba da se trošimo. Sedam dana apsolutnog ludila i zajebavancije. Da ne ulazim u detalje, verovatno ćemo vas smarati i o ovom Szigetu kao i o prošlom nekad do Nove Godine. A posle kreću pripreme za sledeći.
Poslednji dan je bio nešto tvrđe intoniran. Počeo je sa Parkway Drive, koji sam naravno preskočio, jer te screamo zajebancije ni u ludilo nisam uspevao da progutam. Kao ni Bullet for My Valentine. Inače, ortaku sam mesecima prodavao priču da umesto ovih new age metalaca sviraju stari shoegazeri My Bloody Valentine, i bilo bi baš do jaja da je došao i samo zbog njih kupio kartu. Meni je dan počeo sa Fidlarom. Ukratko, hipsteraj garage punk. Nisam ih dugo gledao, ali je primetno da još uvek funkcionišu po principu – ne znamo baš mnogo da sviramo, ali ajde da dropnemo acid pa da vidimo šta će da se desi. Dobro, u međuvremenu su naučili da sviraju koliko toliko.
Sa Fidlara sam trkom otišao da zauzmem mesto na Last Shadow Puppets, iliti onaj projekat Aleksa iz Arctic Monkeys i Milesa iz Milesa Kanea. Ceo ovaj projekat prezabavno izgleda, a i zvuči. Aleks se konačno opustio, i deluje kao Budimir Trajković koji je rešio da postane jebač, i verovatno je do’vatio onu malu iz lifta. Miles sa druge strane izgleda kao oni dileri sa tigrastim ogrtačima u filmovima, kod kojih kad se ode po drogu stvari postanu zajebane. Pored svirke, njih dvojica se baš dobro zajebavaju na bini, i stvaraju određenu količinu seksualne tenzije, tako da sve vreme očekuješ da se pojebu. Seksualna energija veća nego kod Gage i Milene u Obraz uz obraz. Definitivno im treba više žena na bini. Da smo čuli da će neko nadmašiti gej nastup Years and Yearsa od ponedeljka, ne bismo mu verovali.
Nakon toga End Show, ali ne onaj na Mainu sa Hardvelom i vatrama, konfetama, laserima, već tradicionalno zatvaranje najboljeg stejdža na festivalu, World Musica. Tamo već iks godina u istom terminu poslednjeg dana svira Pannonia Allstar Ska Orchestra. Malo skaa za kraj. Tu negde počinje da mi otkazuje telo i da me boli grlo. Međutim, umesto da odem kući i pijem čajeve, ja kupujem pivo i odlazim na Crystal Castles. Bojkotovao sam informaciju da ovaj bend postoji od kako ga je Alice napustila. Očekivao sam metiljav nastup, jer jbg, jedna je Alice. Nastup nije bio blja, ali to nije to, jer sa Alice sve bilo pank, a sada jeakcenat na elektronici, troje ljudi ispušta buku iz magle kao da new rave nikad nije umro. Za kraj, neočekivano (jbg, ne čitam setliste na netu, ne znam šta sviraju danas mladi) omiljena Not in Love, za kraj svirke ali i za kraj festivala. Pa kad smo onomad završili najbolji Exit sa Castlesima, red je da njima privedemo kraju i jedno jako izdanje Szigeta.
Nema više! Ostaje mi da se zahvalim Szigetu što je ispao carić. Jeleni što je fotkala sve živo i tako postala oficijalni Teglin fotograf. Hvala Miletu što sam mu krao fore za tekstove. Hvala Farkašu što zna mađarski, pa nisam morao da pričam na engleskom sa Mađarima. Hvala proizvođačima Pište na Pišti. Hvala Vekiji. Hvala mojim patikama što su posle In Musica i Exita izdržale i ceo Sziget, vama čuvam zadnju pljosku. Hvala svim ljudima koji su hteli da pričaju sa mnom i sutradan, pošto sam ih noć pre toga udavio pijanim pričama. Vidimo se na Danima šljive u Blacu. Od sutra čitajte Tegline izveštaje sa Beer Festa, jer život je festival.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS