Prolazi leto trideseto, godina mi žao nije. Dok školski drugovi kače slike letovanja sa sitnom decom, ja mogu da okačim blatnjave patike i zaglušujući snimak izvođača sa Main stagea Sziget festivala. I to ću upravo i da uradim.
365 dana kasnije, vratili smo se na mesto zločina. Sziget je ponovo ispao carić i dodelio nam akreditacije kako bismo sedam dana izveštavali sa najboljeg festivala sa ove strane Gvozdene zavese. Naravno, mi smo ovde već dva dana, iskusno smo došli da zauzmemo dobro mesto i zapišamo teritoriju, kao i da pokupujemo što više ljutih proizvoda koje nam Mađarska nudi. Jer ne jesti ljuto u Mađarskoj je kao da si otišao na Tajland, a ne jebeš transvestita. Ne ide!
I dalje topla preporuka za sve koji dolaze da idu vozom, jer to što možete da vidite tamo, graniči se sa Kustinim filmovima, romska faza naravno. Ovog puta nam sigurno ostaju u sećanju šverceri koji su pred granicu skinuli ceo zid voza, ubacili to što imaju, a posle granice to izvadili. Tako da eto – karta je jeftina, vidiš dobru priču, a i naučiš neki od tih starijih zanata, kao što je švercovanje preko Kelebije.
Prvi dan, odnosno minus prvi dan, kako ga zovu organizatori. Te divne ideje su se setili kad im je zabranjeno da prave festival duže od pet dana, pa su dodali još dva dana, ali minus prvi i nulti. Valjda neka rupa u zakonu jbmliga.
E pa, minus prvi dan je i krenuo u minusu. Kiša je krenula baš kad smo krenuli na ostrvo. I to ona prava junačka kao u Cukićevoj pesmi. Dok nas je voz vozio ka Obudai ostrvu, gledali smo kako susedno Margit tone u pljusku. Mala trivia, Margit je poznato kao ostrvo sa najviše snimljenih outdoor pornića u Mađarskoj.
Kiša taman staje pred početak Die Antworda, najpoznatijih južnoafričkih Dorćolaca. Nisam ih gledao u Beogradu, na onom mirijevskom Burning manu pre par meseci, tako da sam se radovao ovom dešavanju. Mada, prevelika je ono bina bila za njih, pa se njihova post dizelaška hip hop elektronika rasipala na gomili ljudi koji su tu došli da vide šta ima. Jolandi i Ninja su se presvukli nešto malo više puta, nego Ceca na svojim nastupima na Ušću. Jolandi je bila apsolutna kraljica. Ako se za sitne devojke kaže da su otrov u malim bočicama, onda je ona miks mišomora, antraksa i gurmanske u Nišliji, u jako maloj bočici. Sa sve majicom sa natpisom Fuck you, you fuckin’ fuck, koji su neki Englezi iza nas izgovarali sa tolikim ponosom, kao da su pročitali mudrost tipa Tvrd je orah voćka čudnovata. Oni kojima je bilo dosadno, mogli su da čitaju Ninjine tetovaže na video bimu, jer ima ih mali milion. Dokaz da za prave dizelaše granice ne postoje je obrada pesme Zabranjenog Pušenja Pit Bul Terijer, koja je nas naterala da podignemo tri prsta i deremo se Srbija. Ipak najveći hit kod raje je izgleda I Fink Fou Freaky, koju svi vole da ispište zajedno sa Jolandi. Za kraj, još jedan modni detalj, Ninja je pobedio šorcem za fizičko sa Dark Side of the Moon printom. Realno u srednjoj da sam imao takav, možda bih više išao na fizičko. Za kraj, simpa je sve ovo, ali sad mi je žao što ih nisam gledao na Mirijevu, pošto mislim da je to pravo podneblje za atmosferu svadbe dizelaša koji na ekserima slušaju Aphex Twina.
Nakon njih, glavni izvođači večeri Chemical Brothers. Braću nekom forom nikad nisam slušao uživo, iako su bili iks puta kod nas. Posle sinoćnjeg nastupa, kontam koliko je to velika šteta, jer ono je žurka koju valja posećivati na svakih par godina. Kad sam bio mali metalac i izlazio u KST, Chemical Brothers i Prodigy su bile te dve stvari koje smo priznavali od elektronske muzike. Nekih 15 godina kasnije, Prodigy je ostao u istom KST-u, da muva klinke i pije Apatinsko pivo, dok su Braća više u fazonu da iskuliraju uz Kabinet, na nekom finom gradskom mestu. Prodigy i Chemical Brothers – dve Srbije. Pritom je set savršeno podeljen na hitove za omladinu i za onu jednu pesmu od 45 minuta za drogiranu omladinu. Motoom Robne kuće Beograd – Za nekog sve, za svakog ponešto.
Nakon toga, da bismo ostali u istom štimungu, selimo se na Colloseum, međutim, zbog kiše je program bio premešten u nešto ružniju Telekom Arenu, koja po izgledu više liči na sajam automobila, nego na rejv šator. Tamo smo prvo slušali Woo York, za koje nismo nikad čuli pre, a i nismo uspeli da im zapamtimo ime celo veče. Jedino smo znali da su iz Ukrajine, tako da smo ih zvali Squating Slavs. Zasigurno bolji utisak su ostavili od sledećeg dvojca, Tale of Us. Za one koji ne znaju, to su gazde kafanice Priča o nama, koji leti, u slobodno vreme, idu po evropskim festivalima i zabavlajju drogiranu omladinu. Šta znam, slabunjav utisak ostavljaju, ali dovoljno da nas zainteresuju nečim do ranog jutra.
To je to za prvi, tj. minus prvi dan. Nadam se da više neće biti kiše, jer moje patike nisu baš u Glastonbury modu.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS