Četvrti dan festivala obično znači da se kupe prnje i ide se kući. Međutim, ovo je zvanično tek drugi dan, tako da imamo još da giljamo do odlaska kući. Ali nema veze. Živ se čovek na sve navikne.
Juče smo najranije ušli na ostrvo, pošto smo, kao pripadnici sedme sile, morali da prisustvujemo konferneciji za novinare, gde nam organizatori uglavnom otkriju kolko para potroše na festival, kolko se ljudi očekuje, a i saznamo kolike su ‘ladovine od ljudi, i kako ih iskreno zabole za sve. Tom nekom nivou pucokurca stremim.
Prvi bend koji smo probeli da gledamo je !!! iliti Chk Chk Chk. Kažem probali, jer gospoda su kasnila jedno pola sata. Da li su imali tehničkih problema, ili nisu bili inspirisani malim brojem ljudi ispred bine, u svakom slučaju nije ih bilo pola sata, pa smo se teatralno pokupili i otišli. Malo mi je žao, s obzirom da sam ih već gledao jednom uživo, i to zvuči i izgleda prilično zabavno, iako pevač po scenskim pokretima malo liči na Prjavog Inspektora Blažu.
Sve što sam želeo je da vidim 30 hiljada Nemaca i Holanđana koji čekaju Muse i gledaju k’o tele u šarena vrata dok svira Sigur Ros, i to me je jako zabavljalo. Međutim, malo šta je moglo da nas zabavlja na ovom nastupu. Iako mogu da kažem da sam neki fan Islanđana, ono je bilo baš baš pogrešno. Sigur Ros nisu festivalski bend, njihov vilenjački post rok na izmišljenom jeziku nekako ne ide između indie poskočica i color party-a. Color party vam je inače neki puder u bojama koji deca bacaju u vis i onda smo svi šareni. E sad zamislite tako šarenu decu koja stoje i gledaju Jonsija koji cvili i udara gudalom po gitari. Jedna pesma je malo podigla interesovanje, ali je trajala nekih 19 minuta, tako da su već nekad oko sedmog, ljudi otišli na pivo. Praviću se da nisam slušao Sigur Ros, i čekaću ih na nekom primerenijem mestu.
Muse sam slušao na onoj svirci u Areni pre desetak godina, koja je bila blagi užas. Ne zbog benda, tad su bili u najboljim godinama, već zbog publike. U Arenu je došlo jedva tri soma ljudi, tako da je atmosfera bila kao na sa’rani. Ova svirka je bila nadoknađivanje propuštenog, a to je čuti te pesme pred 50 hiljada ljudi koji skaču i pevaju. Muse ne slušam već par godina, ne znam nijednu pesmu sa prethodna dva albuma, ali bilo mi je zabavno. Odsvirali su par starih favorita (Hysteria FTW) i te neke nove. Sve u svemu spektakl kakav sam zaslužio da vidim.
Nakon Muse-a, nastupila je Roisin Murphy. Realno, Roisin je bila omiljena pevačica svakog od nas u nekom trenuku života, bilo u solo varijanti, ili kao Moloko. Otpevala je par hitova, ali akcenat je ipak bačen na nove stvari. Pritom je imala više odeće na sebi nego koliko sam ja poneo za sedam dana festivala. Pričao bih vam još o ovom nastupu, ali pošto sam ušao oko tri popodne na ostrvo i krenuo lagano sa pivom, na Roisin sam sigurno pio svoje deseto, tako da mi se sećanje tu negde gasi.
Poslednje čega se sećam da je neka riba prišla svima nama, i tipovima i devojkama, i htela orgije. Valjda ima fetiš na Srbe, jbmliga.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS