Tegla na Szigetu 2016: dan četvrti

Ponedeljak je obično onaj dan kad mrzite ceo svet i sebe. Kad ustajete rano i šerujete gif malog Tomena kako pada kroz prozor. Na Szigetu ponedeljak nije takav. Pogotovo ovaj.

Od početka festivala tempirali smo ovaj dan kao dan kad najviše stvari ima za pogledati, i kad po prvi put moramo da se nacrtamo ispred glavne bine u četiri popodne po jakom suncu. Ali što se mora nije teško (teško je).

Years & Years je jedan od onih bendova koji ne bi trebalo da mi se sviđa. Mladi gejevi koji sviraju neku svoju verziju elektro indie popa koja vrišti imam 16 godina i imam prvu ozbiljnu vezu nekako ne ide uz grupicu tridesetogodišnjih padavičara koji piju dve gajbe piva dnevno. Međutim, naša ekipa baš voli ovaj bend. Celo prošlo leto smo slušali njihov hit King dok smo nas desetorica pekli roštilj sami u šumi. Not gay at all. Pritom mali iz benda skroz izgleda kao Smalltown boy iz istoimene pesme. Iako im predviđamo karijeru – igrala je samo jedno leto, svakako je bilo zabavno, i nije nam bilo žao što smo cvrčili na suncu, iako se Sziget potrudio da ima vodene topove na bini preko kojih su prskali i hladili publiku. Počeli sa Take shelter, završili sa Kingdom, a između je bila simpa pesmičica kojoj je dodavao lyrics Hotline blinga. Želimo im da ne prođu kao La Roux, Ladyhawk, CSS, Ladytrone i ostale jednokratne zabave.

Nako njih na binu su izašli Kaiser Chiefs. Posle Years & Years, Kajzeri su izgledali ko Motorhead. Kajzeri su uvek imali gomilu hitova, ali su isto tako uvek bili onaj najmanje kul bend iz cele te navale Britanaca od pre deset godina, pa na pominjanje ovog benda uglavnom reakcija je kao kad se setiš da si probao nešto ustajalo i kiselo. Pritom u ovoj današnjoj podeli, Kajzere sluša nešto starija ekipa, što se videlo i po publici jer je prosek godina porastao za nekih deset godina. Nisu baš materijal za dad rock, ali su svakako older brother rock. Mahom su prošetali kroz svoj katalog hitova, sa jednom novijom pesmom, koja čak i nije loša (mislim da se zove Parachute). Riki, pevač benda, je inače u međuvremenu postao sudija u Voiceu, tako da je vidan uticaj koleginice iz žirija, Kajli Minog. Inače gore navedeni Riki, izgleda pod uticajem festivalske atmosfere je malo cugnuo, pa smo se plašili da li će uspeti da izdrži ceo festival, ali stojički je podneo sve to do kraja.

Pre kraja nastupa, brzo sam se preselio na The Neighborhood, američki bend za koji nisam kontao da je toliko popularan, jer je A38 stage bio prepun. Možda ih neko zna samo po Sweater Weather, ali oni imaju baš zajebanu fan bazu, i stilski vrlo različite pesme. Pa tako jedna pesma zvuči kao gotik Justin Timberlake, jedna zvuči kao kad Timbaland producira Hives, neke pesme zvuče kao najbolje stvari Incubusa koje ovi nisu nikad snimili. Pritom pevač sve vreme podseća na Ville Valloa iz HIMa, a malo mu đuskanje vuče na Jacksonov moonwalk. Nisam siguran da kontam što ovakav bućkuriš od zvukova privlači mlađahnu indie publiku, ali atmosfera je bila sinoć baš u tom venosek tripu. Sve u svemu, ogromna preporuka za preslušavanje ovog benda ako do sad niste.

Nakon njega, Noel Gallagher i njegovi drugari koji imaju ime, ali koga zabole za to. Tek od skoro sam se posvetio Noelovim solo radovima, i za razliku od singlova koji su goli buljson, na albumima se krije par pravih bisera. Pritom, ovo je verovatno najbliže što ću videti Oasis za života, i verovatno sam ovom rečenicom privukao da imaju reunion turneju sledeće godine. Ako su Kajzeri older brother rock, onda je Noel dinosaurus. Nije bilo nešto puno ljudi, ali sam zato video najlepšu devojku na svetu. Toliko je bila lepa da sam prosto morao da joj aplaudiram. Onda je i nebo ušlo u neki vanilla sky mode, i Noel je zasvirao Champagne Supernovu, i gomila kockica se fino skupilo. Noela volimo, iako navija za onaj užasni klub iz Mančestera kog malo više ne volim od onog drugog užasnog kluba iz Mančestera. Jbg, i Bajagi opraštamo Zvezdu. Kad smo kod Bajage, prvo sam istripovao da je Bajaga maznuo rif jedne pesme za Malu crnu haljinu (proverio sam posle, ipak samo sam se malo napio), a posle toga se svađao sa likovima iz prvog reda, ko Bajaga što se prozivao sa Grobarima iz prvog reda na koncertu u Šapcu. Ako izuzmemo da mu Wonderwall možda nije trebala u nastupu (mislim, koj kurac pevaš pesmu o bivšoj ženi svog bivšeg brata) specijalitet je bio Half a World Away, koja je bila špica kultne serije Kraljevići, koja se emitovala pre nekih petnaestak godina na rahmetli B92. Za kraj Dont look back in anger aka Najbolja pesma svih vremena, čisto da eto ako ste se namučili kroz njegovo solo radove da budete zadovoljeni na kraju.

Nakon toga pobegli smo sa Sia-e. To se ispostavilo kao dobar potez, jer oni koji su ostali izgleda da su dobili Youtube party. Na video bimu su se ređali njeni spotovi i klipovi njenih poznatih prijatelja, a negde u mraku na bini s vrmena na vreme je nešto skretalo pažnju da je to možda ona. Od ljudi koji su bili nisam uspeo da dobijem odgovor da li je imala bend, ili je sve išlo na matricu.

Ništa od toga nije važno, jer smo bili u prvim redovima na M83. Došli taman ranije, zauzeli mesto, svako odabrao svoj otrov, i krenuo je verovatno jedan od najboljih koncerata Szigeta. Promovisan odličan novi album, ali i stari hitovi, kao i opšta ludnica na Midnight City. Realno neću da pišem ništa o ovome, trebalo je ovo da se vidi, a nisam siguran da umem da prenesem šta sam doživeo na onom koncertu sinoć tako da je bolje da ovde ućutim.

I to je bio taj najbolji dan ovog festivala, ostao je samo još jedan, pa kreće ona post festivalska depresija.

Autor: Miloš Dašić