Tegla na Sigetu 2018. – dan peti

Pomešali smo crnu i zlatnu, odnosno soul, gitare i narodnjake i uspešno preživeli još jedan dan. Ostanite uz ovaj profil, još malo na nestalo.

Nešto razmišljam, ako se neko preziva onako kako se ti zoveš, da li je on onda tvoj imenjak, ili prezimenjak? Ne znam, ovakve misli su česte posle pet dana festivala, u datom trenutku vam zvuče jako dubokoumno, dok je većina vas koji ste ustali za posao ovog ponedeljka verovatno u fazonu – ajd mali ne seri leba ti, say no to drugs. Inače, napravili smo malu anketu na ovo moje pitanje, omiljeni odgovor mi je bio – njak.

Zašto se sve ovo pitam? Pa prvi bend koji smo slušali ovog dana je bio Rhye, koji predvodi sjajni Mike Milosh. Prvo, nismo znali da se ovako zove, a drugo, dok se nismo zainteresavali, nismo ni znali da je tu uopšte lik. Milosh ima verovatno najnežniji muški vokal trenutno na ‘’estradi’’, ali toliko je divan da je glupo praviti pošalice na njegov račun, već kako kaže jedna od njegovih pesama – just dance with eyes closed. Ta pesma je Taste, jedna od najlepših koje sam čuo ove godine, mada nas je Rhye provozao kroz gomilu svojih poznatih i manje poznatih visoko senzualnih soft porn pop hitića. Crnci imaju soul koji je stvoren za taj visoko oktanski jebački come here girl fazon. Beli soul je u većini slučajeva bleda kopija i uvreda za soul, kao što su sveže punjene paprike uvreda za suve. Ovakva muzika bi valjda trebala da bude pravi korelat dođi vamo bebo bebo fazonu crne braće. Sve u svemu, bravo Miloshe, njaku moj.
Da nisam video majicu na nekoj pijanoj Mađarici – fuck, tomorow is Monday, ne bih ni znao koji je dan. Ne želim još da razmišljam o tome, kao ni o povratku u Beograd i vraćanju u korporaciju sa odelima i kravatama (ne radi u korporaciji sa odelima i kravatama, dolazi u japankama na posao). Uspeo sam da vidim plažu i ove godine, produžili su ogradu, pa sad možeš da se okvasiš do potkolenica. Još uvek sve miriše na miks nargile od vanile i nogu ljudi koji rade jogu. Inače dok ovo pišem, nisam mogao da se setim kako se nargila zaista kaže, pa sam pitao moje dvoje cimera, ali nisu ni oni jedno pet minuta, i to je možda najbolji pregled kako mozak izgleda na početku šestog dana festivala. Hvala svima. Studio!

Uspeo sam da uhvatim par minuta braće iz Malija pod imenom Jupiter & Okwess, i zvuče upravo onako kako i mislite da zvuče. Dok je na mejnu svoj best of drljao mlađi brat Galager, na A38 je krenulo verovtno, barem meni, jedno od najvećih prijatnih iznenađenja festivala, Wolf Alice. Inače da, braći Galager ne dajem više šanse na svirkama dok se ne pomire. Mogu samo da odem sa nekim transparentom pomiri se sa bratom gluperdo glupa. Nego, Wolf Alice. Ova britanska četvorka mi je poznata zbog par hitova koji se kreću od nekog uticaja teen angsta ’90-ih, do milenijumskih pop problema, jer realno svaka mladost je ista. Međutim, to uživo zvuči jako dobro, precizno, nenadobudno i jednostavno, i prži nas ko jaja na oko koja su tek izašla iz ljuske. Ellie, pevačica benda, čas peva, čas vrišti, obučena u spavaćiću drži onu gitaru ispravnije od mnogih koje sam video na ovom festivalu. Izgleda kao neka Lora Palmer koja je preživela, pobedila svoje demone i umesto na koks, navukla se na Sonic Youth. Ne morate da mi verujete, ali poslušajte pesmu Don’t Delete the Kisses. Dovoljno besa, dovoljno osećanjaca, dovoljno sexy, nikako tużno. 45 minuta svirke mi je bilo dovoljno da mi ova mala postane novo omiljeno ime u indie svetu. Ništa epohalno, nikakvo prodavanje seksipila za jeftine poene, niti neka glumljenja i bacakanja po bini da bi se pokazala ‘’sirova’’ energija. Ne, riba je sa svojim drugarima samo izašla i svirala, i ja sam im poverovao.

Dok je Main stage priznavao Kosovo uz Dua Lipu, na World Musicu sam se obreo na kultnim Transglobal Underground, koji su ponovo sa sobom poveli i Natashu Atlas. Na početku svirke sam ubedljivo najmlađi, pošto je ova ekipa bila velika dok je Sziget još bio mali, a radijskim DJ-evima je tek postajalo kul da otkrivaju Ofru Hazu i Esmu Redžepovu. Mada realno, nije se baš nešto napunilo ni do kraja certa. Fina lelujava trippy hoppy diskobuvljačka vožnja. Bend zvuči kao neki stariji ujak Thievery Corporationa ili Asian Dub Fondationa. Ipak je ovo sve za odabraniju publiku (ovo sad ja sebe kao svrstavam u odabraniju publiku jelte).

Na A38 je već prašio jedan od najzanimljivijih bendova današnjice preglupog imena King Gizzard and the Lizzard Wizzard. Ulazim na njihovu jedinu pesmu koju znam, Rattlesnake, i to zvuči jako dobro. Na bini osam padavičara drlja svoju modernu verziju garage rocka, koju iskreno nisam nikad nešto mnogo slušao, valjda su me odbijali jer izbacuju po pet albuma godišnje. Međutim, svirka je jako dobra pa im možda dam šansu, a možda se ne budem sećao ni ovog benda ni ove svirke, što usled količine piva, što usled količine svirki koje vidim dnevno, kao što se ne sećam ni mnogih drugih sa prvih Szigeta koje sam posećivao.

Za kraj nastupa, a i festivalskog dana, mlade devojke flešuju bendu, što možda ne bi bilo toliko u prvom planu, da posao kamermana na ovom stageu nije da više love gole sise, nego da snimaju bendove. Od početka festivala mislim da nije bilo svirke na A38 bini, a da kamerman nije uhvatio neko flešovanje, tako da mu to dođe sad kao neki deo folklora kad te uhvati kamera. Nešto ko onaj kissing cam, ali sa golotinjom.

Ulazimo polako u fotofiniš, još dva dana pa festivalska post depresija, ko preživi pričaće.

Autor: Miloš Dašić

Tegla na Sigetu 2018. – dan peti

COMMENTS

WORDPRESS: 0