Nešto razmišljam, ako bi se osnovna raspoloženja dobrih ljudi širom sveta očitala kroz pop muziku, onda svakako u top tri, ako ne i na prvo mesto svih tih tananih osećanjca, ide melanholija. Mogućnosti apsolutne sjebanosti i radosti u istom trenutku. Radosti koju ti donosi špartanje po festivalu, prijateljstvo i muzika, i plakanja, jer osećaš valjda taj jebeni weltschmerz, nakon kojeg samo možeš da konstatuješ da we were born to die.
Ova, a i neke slične misli, prolazile su mi kroz glavu dok sam se približavao ostrvu i trećem danu Sziget festivala, jer sam posmatrao reku ljudi koja se slivala ka Mainu, da bi slušala Lanu Del Ray, devojku koja nema nijednu krštenu festivalsku pesmu, ako pod istima podrazumevamo to da pijani i goli Englez/Nemac/Holanđanin može da vata za dupe neku što je upoznao pre par sati i viče WE LOVE TO FUCKIN PARTY.
Plan mi je bio da dođem na ostrvo mnogo ranije i pogledam novu britansku atrakciju Shame, ali noge nisu htele da rade ono što im mozak kaže. Veliki je problem kad te interesuju i ovi padavičari što sviraju popodne i oni narkomani što vrte u sitne sate. Nakon njih zamalo da krenem i na Kookse, koji imaju par letnjih hitića koje je uvek zabavno čuti, a i novi album nije da ne valja. Međutim, setio sam se da frontmenu im Luku još nisam oprostio ispad na In Music festivalu. Naime, bend je svirao, sve kul, ali je ovaj ljakse posle nastupa upao u neki karaoke šator (ne pitajte me šta sam ja radio u tom karaoke šatoru), popeo se na binu i krenuo da peva svoju pesmu. Pa jebem mu, pevaj bilo šta, nemoj da pevaš svoje stvari na karaokama. Pevaj Bitlse, Stonse ili jebenu Mariju Šerifović, samo ne She Moves in Her Own Way. Tako da su noge sada poslušale mozak i odjebale Kookse.
Oni koji su čitali ove moje dnevničke ispovesti, znaju kolko mrzim Parova Stelara, a oni koji nisu, evo da još malo pomenem koliko mi je ceo taj electro swing verovatno najgadnija muzika koja postoji na svetu, tako da sam bio srećan što ću ih zaobići, ali ne lezi vraže, to sranje je sviralo sa svih šankova, koje ne volim da zaobiđem.
Nego da se vratimo na Lanu. Više devojaka u masi, normalno, ali sa manje cveća u kosi nego na Florence and the Machine. Kao klinac sam imao tu neku ćaletovu VHS kasetu koja se zvala Sjaj i beda Holivuda. Nikad nisam pogledao taj film, ali po naslovu kontam da bi Lana htela da joj se tako zove neka stvar ili album, jer potpuno prebacuje štimung u tom pravcu. Mulholand Drive, masturbiranje na slike James Deana, korvete bez krova, drive-in bioskopi, plakanje u pomfrit i milk šejk, snimci porodičnih 8mm filmova. Na bini palme i ljuljaške, na kojima se ljuljuškaju dve devojke koje su i same više dekor, jer sumnjam da su u nekom momentu pevale prateće. Video bim je naravno crno beo, sve je retro. Retro je i Lana, koja u ovom momentu izgleda kao neka domaćica sosa, o kojoj bi Balašević napisao pesmu, ili kao neka soccer mom koja gradi karijeru u periodima dok su joj deca na treninzima fudbala, ili da prostite soccera. Ako ste hteli da ovaj nastup gledate sa pogledom na binu, a ne na video bimu, e pa to je bio mali problem.
Ne prepoznajem mnogo pesama van onih najvećih hitova. Utisak je da je sve previše njanjavo i dosadnjikavo. Mislim, nije da sam nešto očekivao, i nije da pesme sa ovakvim tempom mogu da zapale masu, ali nekako se i ta osnovna emocijica ucveljene devojčice u konstantnom PMS-u razlije na velikoj livadi Main stagea. Nije da nisam otpevušio par pesama, Blue Jeans, koja kao da je posvećena nekom Bruce Springsteen idealu muškarca, Video Games, tokom koje se ponadaš da će ipak na kraju biti sve ok, ili National Anthem, koja malo ima narodnjački hook, tipa lepa je ko ikona ili lepa kao himna. Lana na stolu dok peva Noćas mi srce pati kao vlažni san. Why not! Za kraj je rekla – sad ćemo malo da usporimo. Ne znam kako da ti kažem Lana, ali nastup ti ima realno baš nizak pritisak, ako usporiš još malo, pašćemo u komu. Ipak, na hiljade fanova je ostalo srećno i uplakano, neki su čak zaboli i selfi sa njom.
Nakon toga, najveći bedak večeri. Joe Goddard je otkazao. Ovog debeljucu iz Hot Chipa smo baš hajpovali među sobom, tako da nas je baš smorilo kad nam je Sziget aplikacija javila da nema ništa od toga dečaci. Vreme smo ubili tako što smo na Classical jazz stageu gledali kako neki baja ozvučava crno beli film. No zezofon.
Ono što je trebalo da bude trešnja na šlagu današnjeg dana je postalo i trešnja i šlag i patišpanj i sve. Perturbator!!! Ovog Francuza, poznatog samo ljudima koji igraju onu Miami Hotline igricu, i onima koji slušaju saundtreke za nju, otkrili smo pre koju godinu na dva puta manjem stageu. Sad je bio na A38, tako da se nadamo da ćemo pratiti njegov rast do Maina, jer što da ne. Ne znam da li postoji disco metal (a da nije ono par Kissovih stvari), ali Perturbator baš prilazi tom terminu. Njih dvojica tresu glavama za klavijaturama i bubnjem, sve pršti uz teške bitove, dok melodija vozi ubrzane teme iz akcionih filmova ’80-ih i video igrica ’90-ih. Ovaj nastup je bio sve suprotno od Laninog, pa čak i da vam se nije svideo, nije bilo dosadno.
Na kraju naravno, standardno bauljanje po ostrvu do svitanja. Jer summertime sadness
COMMENTS