Tegla na Sigetu 2018. – dan prvi

Dođe još jedan Siget, a na njemu omiljeni muzičari, vino od pedeset dinara i Balkanci koji hoće da nas opljačkaju. Ostanite uz ove stranice, tamo smo nedelju dana. Pa ko preživi.

Nešto razmišljam, nigde nisam bio ovog leta, uštavio sam se pomalo u onom Beogradu od svakodnevnih (ne)obaveza, valjalo bi malo da se pomerim negde, a da nije Ada Bojana, iliti Zaokret na moru. Znam! Otiću ću do Szigeta, where everybody knows your name. Dobro niko ne zna tvoje ime, ali bitno je da se čovek tako oseća. Godinama smo ovaj festival hajpovali, terali ljude da idu sa nama, i prihvatili ga kao svog, tako da smo se i ovog avgusta naselili na ostrvo u Budimpešti, koje pravi svoje sedmodnevne muzičko-cirkuske igrarije. Zbog tih sedam dana dobijam konstantne poruke i prekore – a kako će te vi sedam dana, joj, uf i više puta sam to pitanje dobio, nego koliko je sati ili kako si Miloše. Ne znam kako da im kažem da smo mi ovde osam dana, ako ne i više. Šta da kažem, šta da slažem sad, a da ih ne rastužim.

Zbog tih sedam+ dana imamo prilike i za raznorazne nemuzičke avanture. Na primer, juče smo imali jedan pravi citizen’s arrest, ako pod citizen’s arrest podrazumevamo to što je neki lik probao da nam pomogne tako što će da nam rasitni dve po pet hiljada forinti, da bi se ispostavilo da nam je tutnuo u ruke dve po pet hiljada beloruskih rubalja i pobegao. Naravno da ga je naš generalni direktor stigao i uz par vaspitnih šamara izveo na pravi put. I naravno da se ispostavilo da je lik sa Balkana, i da je uz koktel srpsko/makedonsko/albanskog pokušao da se izvini, ali džaba mu je bilo. Na kraju smo ga pitali je l’ ide na Sziget, kaže ne veruje, možda svrati na Dua Lipu.

Kad ne izigravamo Eksera i Švabu, i ne igramo se Vratiće se rode po metro stanicama Budimpešte, onda ili sedimo pod ventilatorima (pošto Mađari ne veruju u klimu) ili pravimo apsolutne budale od sebe na svirkama na ostrvu. Izgleda da je Sziget izbacio one minus drugi, minus prvi dan gluposti kao prethodnih godina, pa je juče bio zvanično prvi dan, koji su otvorili Clean Bandit i Stormzy, a koje smo propustili jer smo sedeli pod gore navedenim ventilatorima. Tako da ovde neće biti neke rasističke fore o tome kako Stormzy liči na Lukakua. Inače ostrvo je i dalje lepo i okićeno kao da će svaki čas Božić i realno, osećali bismo se jako glupo kad tako ne bi izgledao.

Festival nam je počeo nastupom jedne od najlepših žena aktuelne pop scene Lykke Li, koja je bila jako seksi i tužna. Tako glasi i ime njenog novog albuma, koji je btw jedan od najslušanijih albuma leta kad sam ja u pitanju, ali kapiram i ultimativno dosadan za sve one koji nikad nisu čuli za njene žalopojke. Sva sreća pa je takvih ljudi bilo jako malo u publici. Sa velikog platna nas gledaju njene oči i ako polazimo od one stare izreke (sad da li su Kinezi, Indijci ili Tarabići, jbmliga) da su oči ogledalo duše, onda je Lykke tužna u tri pičke materine. Obučena u nešto što na 20 metara od bine izgleda kao spoj crnih đubretarskih kesa, odđuskala nam je i otpevala sve svoje tihe patnje u stilu nekakve likuše iz Mirjam dela, koja se vremenom transformiše u lika iz pesama Marine Tucaković, gde se uvek vraćaš onom što bi da te gazi kao tepih ili kako to već ide. A i hit sa poslednjeg albuma Two Nights je najbolja pesma Ane Nikolić ove godine. Za kraj nas je naravno počastila himnom svih butika ovog sveta I Follow Rivers.

Dok smo čekali da krene gospodar slobodnog sveta, Kendrik Lamar, iz mase se pojavila švajcarska zastava, dovoljno da nam samo prođe kroz glavu Joj Krstajiću. Kendrik je kasnio 45 minuta, mada iz ove perspektive nam se čini kao da je bilo satima. Sve smo nešto očekivali da izađe Vatra na binu da ispegla stvari k’o onomad na Exitu kad su Migosi kasnili. Međutim, i pored nervoze i čekanja, uz neko traljavo objašnjenje da su tehnički problemi u pitanju, ipak je ovo koncert koji se mora videti, jer dovesti Kendrika trenutno je prevelika stvar. Za one koji ne kontaju, to vam je kao da ugostite američkog predsednika, ma ko god on bio. Ne znate ko je Kendrik, jbg onda pitajte mlađu sestru, šta da vam kažem. Zbog kašnjenja, cert je bio nešto kraći, mada je ovo više neka Black lives matter propoved nego svirka, u kojoj je naređao svoje angažovane, ali i one malo manje angažovane, u kojima peva o tome koliko pije kao som, npr. Swimming Pool, gde slavi drevnu veštinu ispijanja alkoholnih produkata na iskap i pravi apsolutnu budalu od sebe. Kendrik je maltene sam na bini, sa svojom metar i šumska jagoda visinom vlada scenom, mada je i bend sa strane, jedva vidljiv i presvirava sve ono što možemo da čujemo na trakama. Setlista nije obeležena samo stvarima sa poslednjeg albuma Damn (što je dobro), već smo mogli da čujemo sve one pesme zbog kojih smo ga zavoleli. A i čini se ipak da je na King Kunta i Bitch Don’t Kill My Vibe mnogo bolja atmsofera nego na DNA i Blood. Na majici koja izgleda kao da mu je sponzor neka pekara Podrinje, ipak piše Desire expire, i to je valjda poruka koju je rešio da nam prenese za večeras ovaj dečarac, koji ume da bude naporan u svojim konstantnim pametovanjima i ozbiljnim temama, kojima možda ne želiš baš da se baviš na nekom festivalu, tako da smo ga samo posluašali što se tiče I got a swimming pool full of liquor and you dive in it.

Pošto je prvi dan i nema mnogo stvari, mogli ste da odete na Tribute to Rage Against the Machine ili na Tigu, ili kao mi na oba, da vidiite koga ima, bacite kosku svima koje znate i izgubite se u dubini.

Autor: Miloš Dašić

Tegla na Sigetu 2018. – dan prvi

COMMENTS

WORDPRESS: 0