Tegla na Lollapaloza Berlin

Sezona festivala je zvanično završena. Biće možda još neki skup omladine, od dva dana na otvorenom ili zatvorenom prostoru, ali pravih, velikih festivala više nema do sledeće godine. Mi smo našu prilično dobru sezonu završili gospodski – Lollapaloozom u Berlinu.

Budući da smo tamo otišli potpuno neplanski (poslali zahtev iz zajebancije – dali nam akreditaciju iz zajebancije) bili smo prezadovoljni. Naravno, u prestonicu dolazimo dan ranije i već na putu vidimo da srpski jezik neće manjkati na Temptower parku. Petak veče provodimo u obilasku gastosa i ispijanju lokalnih piva. Kraj se nazirao kada smo ušli u kafanu „Mama“ gde se služi domaća, srpska šljiva. Preskočićemo deo o tome da su nas utišavali konstatno uprkos tome što smo pričali „normalno“.

Subota – prvi dan festivala. Suštinski, možda je i bilo nečega da čujemo, ali pošto je Premijer liga, a potpisnik ovih redova je veliki fan Arsenala, na festival se kretalo tek posle pobede nad Sautemptonom i to oko šest popodne. To ne bi bio nikakav problem, da je Lollapalooza normalan festival. Ili je Lollapalooza normalan festival, a svi ostali su nenormalni. Naime, ovde program počinje već od 11 ujutru i završava u 10 uveče. A mi smo stigli tek negde oko pola osam.

Kao i za svaku dobru stvar u životu, moraš da podereš muda da bi to ličilo na nešto. Nemci baš i nisu bili u tom fazonu. Dolazak do samog festivala (kroz jedan od krajeva) prolazi kroz šumu, a budući da je od početka prošlo dosta sati, pijani Nemci (i ostali) su bili prave mine. Sve je nekako ličilo na pijane Veštice iz Blera. Dakle, sam dolazak. Na novinarski deo ušli na „dobar dan, mi smo Tegla, dajte nam kartu“ bez ikakve provere. Ostala ekipa sa „običnim“ kartama nije mogla uđe jer im skener nije radio, pa smo ih čekali oko pola sata. Tako da smo malo zakasnili na zvezdu prve večeri – Pola Kalkbrenera. Rođeni Berliner (Berlinac ili Berlinjanin) je vladao domaćim terenom. Kao da gledate Džordana u Čikagu. Ubedljivo najbolji dj nastup na kom sam bio.

14375136_10209526474292212_1345948031_o-1

Lollapalooza ima dva main stagea, tako da se izvođači smenjuju, odmah kako jedan završi, tako počinje drugi. Bine su udaljene nekih 500 metara, pa smo odmah posle tate Kalkbrenera mogli da čujemo kako Kings of Leon počinju. Ovaj bend smo već par puta slušali, pa samim tim nije nam bilo toliko zanimljivo, već smo se posvetili alkoholnim pićima na jednom od malobrojnih šankova. Toliko malobrojnih, da je 15 minuta čekanja dobro vreme. A činjenica da su radnici pogodili to što ste naručili, to je dodatni bonus. Elem, pivo 0,4 je 5 evra, a tipa rum kola 6,5 evra, pa ti vidi šta ti se više isplati. Uglavnom, posle standardno dobrih KoL, krećemo dalje u klubove. Izbor je prvo pao na White Trash, rokabili mesto sa dobrim pivom i još boljim burgerima. Nakon toga, Challet, klub koji obavezno treba posetiti ako ste u Berlinu. Odlična ekipa i relativno jeftino piće garantuje izlazak iz njega oko 8 ujutru, što se i nama dogodilo.

14329136_10209526478332313_2086764897_o

Ćerka Krisa Malina

Drugi dan je ipak više bio festivalski. Osim toga što smo došli ranije (oko 3 popodne) mogli smo da vidimo kako se na glavnim binama smenjuju Years & Years, Milky Chance, James Blake i Major Laser. Milky Chance je dokaz da one hit wonderi ne treba da budu pozivani na festivale, jer suštinski gubiš 60 do 80 minuta čekajući tu jednu pesmu, koja više i nije toliko zanimljiva. Posle njih, James Blake je dokazao da sigurno može da ti skine ribu, ali je ok lik, pa neće. Njegovi koncerti ne treba da budu u popodnevnim časovima pred grupom pijanih klinaca. Nije to zaslužio. Niko to nije zaslužio.
E sad – Major Laser. Svako ko nevoljno čuje „When I say Major, you say Laser“, pa onda MAJOR – LASER – MAJOR – LASER trebalo bi da dobije kesicu gumenih bombona i poljubac od Zorice Brunclik. Čisto kao kompenzaciju.

Nakon njih dolaze i zvezde večeri, odnosno samog festivala, Radiohead. Iako je bilo baš puno ljudi iz Srbije, svi smo bili raštrkani, jer nema drveta oko kojeg bi mogli da se okupimo. Koncert Toma i ekipe je definitivno jedan od najboljih na kom smo bili. Pale su suze. Pali su pozivi. Horsko pevanje. Sve što jedan dobar koncert treba da ima. Malo jače od dva sata i svi hitovi, ne hitovi, sve što treba su izvrteli. Nakon ovog koncerta, ostalo je da prolutamo još malo po festivalu, da vidimo ostale manje stejdževe, na kojima su nastupali lokalni izvođači, ali i to je bilo poprilično mršavo. Možda najveći plus na ovom festivalu je broj Toi Toija. Na svakih 30 metara je bilo 50 u redu i tako po celom parku. Bogami, za svaku pohvalu. Ostalo, pa može se reći da bi mogli dosta nauče od ŠLF. Makar kad je organizacija u pitanju. Do početka sledeće sezone.

Autor: Shakraf

Šta misliš o tekstu?

COMMENTS

WORDPRESS: 0