Evo nas opet. I ove, kao i prošle godine na Tegli ćete dobijati pun izveštaj o Exitu i njegovim propratnim zajebancijama, od toga šta je glavni hedlajner pričao u mikrofon na Mejn stejdžu, do toga šta je ko od stranaca srao u Toi Toima.
Ovo je 16. Exit po redu, Mimiju je dvanaesti, Stefanu jedanaesti, znači sve zajedno, 39. Exit po redu.
Čim smo stigli juče u NS, dobili smo finu i prijateljsku poruku od naših severnih suseda. Međutim to nas nije pokolebalo i nastavili smo dalje.
Pošto već 39 godina dolazimo na ovaj festival, puni smo priča kako je ovo bilo bolje, ono bilo gore, kako se ovo promenilo, međutim svesni smo da festival kao takav mora da evoluira i da se menja, sad da li ćemo mi biti u fazonu da ispratimo te promene, videćemo do kraja. Sve se menja, čak i toaleti na Mejnu nisu više Toi Toi, nego neka druga firma koje sad ne možemo da se setimo kako se zove, ali počinje na T. U svakom slučaju, menjao se, ne menjao, konstanta ostaje ista, bleja u Dunavskom, index sendvič i Obojeni Program na Fusionu u ranu zoru.
Međutim, već na prvom koraku šok. Dunavski park, u kom sedimo već godinama je više ličio na obdanište. Roditelji sa sitnom decom se raširili, pa vi vidite da li vam je ok da pijete pred svima njima. Ili se to univerzum poigrava sa nama i govori nam da smo matore konjine. Primetili smo na putu do tvrđave da je jako mali broj devojčica sa rakijama u epruvetama. Izgleda da su ove godine ranije skupile pare za more, pa im ne treba ovo blamiranje po ulicama. Obezbeđenje nam je jebalo majku na ulazu, dok su nas pretresali bukvalno su nam tražili i da pevamo Višnjičica rod rodila dok beremo jabuke u vazduhu.
Pivo je skoro 300 kinti, ali barem je iz limenke, tako da će i ove godine biti gužva ispred ulaza gde će mladići i devojke do poslednjeg trenutka piti svoje vruće pivo iz Maksija.
Prvi bend koji smo slušali je Bastille, fin londonski indie pop sastav, koji je skupio lep broj ljudi na Mejnu. Za one koji ih ne slušaju baš redovno i pasionirano, fino su rasporedila svoja dva i po hita i dve obrade, da ti ne bude dosadno. Odsvirali su vanvremenski klasik No Scrubs grupe TLC, kao i Rhytm Is the Dancer. Ovakvim odavanjem pošte ozvaničavaju sebe kao Indie Bombe Devedesetih. Njihovi hitovi, pored himnične Pompei, dobro je prihvaćena i Things We Lost In a Fire, koja je, da su razmišljali na vreme, mogla da bude himna poplava. Sad, fire/water, šta god. Klinci su bili u prvim redovima, dok je starija ekipa sa strane, pa je sve delovalo kao da su roditelji dovezli decu da se provedu i da ih vrate kući. Inače svaka pesma počinje nekim elektronskim glasom koji nam nešto priča, tako da nas je sve podsetilo na album Sredinom Dina Merlina. Izgleda da nijedan koncert danas ne može da prođe bez da nam ne kažu sa bine da čučnemo, takav je i ovaj bio, s tim što nas je ovaj mali iz benda barem lepo zamolio.
Pre Eli Gulding koja je bila u ponoć, kreće vatromet, ali pre toga na video bimu kreće filmić za koji nismo baš shvatili da li reklamira Exit, ili ruši kapitalistički poredak, ili nas vrbuje da se učlanimo u crkvu Isusovih Malih Sestara. Kreće vatromet i na binu izlaze dva tipa i dve ribe i kreću da udaraju u bubnjeve. Bez ozvučenja, i niko ih ne šljivi ni pet posto, svi gledaju u vatromet. Nismo baš sigurni da znamo šta se upravo desilo, tako da ćemo ovo ostaviti kao najveći WTF momenat festivala.
Mlađahnu Eli smo probali i prošle godine da čujemo na Szigetu, ali i kao i tada, opet kažemo da nije baš Ana Nikolić, i otišli smo na najočekivaniju pank svirku festivala, Anti-Flag. Ima nešto u tome kad zajebeš da gledaš glavnog hedlajnera i odeš na punk rock show. Fantastična svirka, sigurno najbolja za prvi dan festivala. Ekipa iz Pitsburga je otprašila za sve pare. Publika mahom domaća, sastavljena od članova NS pankerskih bendova i redakcije CKM-a. Standardno veselo besne pesme protiv sistema sa porukama pandurima u vidu dizanja srednjeg prsta. Nije se čulo “Vučiću pederu”, ni sa bina, ni iz publike. Pored svojih hitova, odali su poštu i rahmetli Džo Strameru i odsvirali Should I Stay Or Should I Go, toliko veliku pesmu da ju je i Bajaga svirao. I ovde su nas terali da čučnemo, tako da ako se ovim tempom nastavi na festivalu, fino ćemo zategnuti bulju i kvadriceps od čučnjeva. Koliko su momci fini govori i to da su prekinuli koncert kad su se neka dva šupka pobila u prvim redovima.
Krenuli smo ka Mainu gde je nastupala Sigma, a usput smo overili standardno prazni Karaoke Stage i standardno prepuni Trance stage, na koji već u deset nije moglo da se uđe koliki je bio red.
Sigma, još jedan nastup DJ-a i MC-a, gde nam MC saopštava pred početak svake pesme da ovo nije original i da će krenuti remiks. Uz svu poletnost i zabavu, više od pola sata/četrdesetak minuta nismo mogli da izdržimo. Odslušali onaj najveći hit i rešili samo da siđemo do Arene, malo da vidimo šta ima.I tu nam se gubi svaki trag.
Na Happy Novom Sadu (zabole nas da ga zovemo ovim Guarana imenom) poslušali Rebolledoa i Hackera. Mada interesantnije nam je bilo što je s nama blejala glumačka ekipa Montevidea i Bićemo prvaci sveta. Jedna prava boemska situacija. Paja Vujisić se okreće u grobu. A da, direktno sa Farme je stigla i Marina Perazić. Pun kufer selebritija, a to se nekako očekivalo, jer su i ovako svi brujali na sve strane o nastupu Solumuna na Areni. Iako je bilo pet ujutru , milijardu ljudi je dočekalo svitanje uz ovog mlađahnog Bosanca. Za kraj seta ostavio je Weak Become Heroes, jednu klasičnu žal za klabing pesmu, i za puštanje jedne suze muške najteže. Uz TTP smo se oprostili od prvog dana festivala.
Danas nas možete naći u prvim redovima na Halci kako vičemo Mešaj Božidare.
Autori: Miloš Dašić i Stefan Ćorić
COMMENTS