Četvrtoga dana, ustali smo ranom zorom u tri popodne, pogledali se u oči, i u nekom “let’s go, why not” fazonu rešili smo da završimo ovaj Exit. Poslednji dan svakog festivala sa sobom nosi tu neku dozu tužno slatke melanholije. Donosi i bol u kolenima, pun nos crnih slina, kao i vrlo verovatno proliv, zbog nezdravog načina života. Ili i to sve spada u gore navedenu melanholiju.
Juče smo rešili da preskočimo fast food hranu i da sednemo u neku finu kafanu na malo domaće kuhinje. Kako smo se zajebali! Ne bih o imenima, ali restoran Greda. Dobili smo čorbu slanu, kao da je pravljena direktno morskom vodom, a i mesište je bilo preslano toliko da ti treba transplatacija bubrega. Na kraju, kad smo tražili vodu, konobarica nam je rekla “pa gde sad u ovoj gužvi da tražiš vodu”. Tako da jedva čekamo da im dodelimo jednu zvezdicu na njihovoj FB stranici. To će ih sigurno pogoditi i poraziti.
Iz nekog razloga, juče su svi došli u Novi Sad. Inboksi su nam bili puni poruka sa “ej gde se nalazimo” i “gde blejimo pre”. Izgleda da Beograđani, ma koliko hejtovali Exit po društvenim mrežama tokom godine, moraju da izaberu barem jedan dan kad će doći, da se podsete nekih starih dana.
Gužva se već naslućivala u devet na mostu. Ispred nas su išli klinci, svako je nosio svoju litru vinjaka, nisu imali karte, pa su krenuli pod parolom snaćićemo se, a zaobišli smo ih kad su stali da pišaju u reku na sred mosta, jer kako su rekli, to mora svako barem jednom u životu da uradi. Kad se samo setim koliko su nam na kurac išli svi oni pegavi Englezi godinama, a sada bih bukvalno platio da se vrate, samo da ovi klinci ne dolaze na Exit.
Prvi nastup na Mainu i jedno od najsvežijih imena festivala, mlađahni reper Stormzy. Dečko kao da je izašao iz prvih sezona nikad prežaljene serije Skins. Pre njega, DJ je za desetak minuta provrteo nekoliko grime klasika, da bi se nakon toga vrlo inspirativni i nadahnuti Stormzy zaleteo, i u pola sata nam sve objasnio. Dobro, malo više se ložio pričom o istorijskom momentu, kako neko reprezentuje grajm u Srbiji. Polako dečko, Dizzie Rascal je ovde nastupao još pre 10 godina. Zna Srbija šta je grajm. Ali dobro, što kaže Džoni Rokvić – oprosti mojoj mladosti.
Prvi put smo se nakon toga razdvojili, da bi mogli da propratimo što više svirki, jer je bilo dosta zanimljivih. Na jednom kraju tvrđave, odgledali smo Justin’s Johnson, omiljeni nam splitski ska-pank bendić, kog mi na Tegli baš mnogo volimo. Iako, po nekoj tradiciji, nema puno ljudi na Future Shock stageu, Justini su lepo digli masu i delovalo je da nas je više, jer su svi nešto đipali i mrdali se. Za kraj, najavili su pesmu kao kombinaciju dva najbolja žanra, tako da je prvo krenuo legendarni rif Troopera grupe Iron Maiden, koji se polako prelomio u Dodirni mi kolena još legendarnije Zane. Nakon Justina, banuli smo do Fusiona da mahnemo Dukatu i Stray Doggu, a onda i do regea da ispratmo penale Portugal – Francuska. Međutim, govna portugalska su ga u međuvremenu umuvala i tako ostavila bez para našeg generalnog direktora, koji je još pre prvenstva stavio pare na Francuze. Tužna priča.
Na drugoj strani tvrđave, takoreći na Mejnu, nastupio je najpoznatiji bosanski čarobnjak posle Dina Merlina i brat Mie Khalife, Wiz Khalifa. Iskreno nismo znali da je ovaj momak toliko popularan međ’ našim svetom, s obzirom da mi znamo one dve njegove pesme koje znaju svi, ali veliki broj mladeži se skupio na ovom certu. Izgleda da cert nije mogao da se snima, jer je išao samo VJ-ing na ekranima, tako da smo iz daljine posmatrali, ali ono što smo mogli da ocenimo da je izgledao kao da je kupio kačket na buvljaku, pa dobio košulju gratis. Delovao je malo previše odšrafljeno, pa je posle svake pesme išao kod DJ-a, verovatno da ga pita koja je sledeća pesma, a i DJ je na svakih pet minuta izgovarao njegovo ime, da bi se Wiz setio kako se zove.
Nakon toga, mnogi su već bili spremni da siđu na Arenu, da pokupe vilice koje su izgubili prethodnog dana, ali ne pre nego se završi Prodigy. Tradicionalni exitovski koncert Prodigya je kao i uvek posetilo milion ljudi u rasponu od 12 do 52 godine. Kažu da im je ovo poslednja turneja, ali 2016. je i niko više ne veruje u poslednje turneje i nastupe bendova. Realno, kad bude trebala da se plati rata kredita, bum, eto povratničkih koncerata. Realno, svi smo nekad bili na njihovoj svirci, svi znate kako to izgleda, svi ma koliko hejtovali skočimo na prve taktove Breathea, ili Smack My Bitch Up, ili zapevamo No Good i Chase the Devil.
Poslednjim atomima snage ispratili smo još neke izvođače, i u kratkim crtama, recimo da je Gramatik pokidao, i da smo prvi put za četiri dana na Mejnu mogli da čujemo i bluz rock gitaru, u netipično vreme, Dejv Klarku posle sinoćnog seta treba oduzeti DJ dozvolu na mesec dana, jer je puštao bušilice, čekić i nakovanj, Nina Kravitz, ćerka Lenijeva, prava sibirska lepotica, pokidala sa nekim ludačkim tehnom, iako je gomila neduhovitih bilmeza komentarislao sve vreme “vidi žensko, a DJ”. Za kraj, kao što smo očekivali, na štandu (jednina) OTP banke se skupilo hiljadu ljudi koji su hteli da uzmu nepotrošene pare nazad, na štandu je radilo samo četvoro ljudi, pa je to trajalo u nedogled. Nikako nije pomoglo to što su ti za štandom izgledali kao da su se upravo vratili sa Arene.
I to je to, 39. Exit je gotov (fora je iz teksta iz prvog dana, ako pratite razumeli ste). Hvala Exitu što nam je dao karte, hvala Jeleni što je spojila more i festival i otišla na Fresh Island, pa nam je ostavila praznu gajbu, taksistima što nas nisu udarali po ušima sa cenama, iako su nam poželeli brzo otcepljenje od Vojvodine, Raletu iz Kišobrana što nas je napio treći dan, i svim dobrim ljudima koje smo sretali, i sa kojima se popričalo i popilo po koje pivo. Vidimo se svi na Velikoj Gospojini u Novom Bečeju.
Autori: Miloš Dašić i Stefan Ćorić
COMMENTS