Tegla na EXIT-u, dan prvi

Toliko smo dugo bili sinoć na Tvrđavi, da smo tek sada uspeli da sklopimo tekst. Obojeni program, Kalkbrener gospodin i Liam Galager ne toliko gospodin čovek.

Znate ono Od sumraka do svitanja, kad dva lika upadnu u kafanu, i tamo ih čekaju dobre ribe, koje kasnije postanu vampiri. E pa, izbacite kafanu i vampire i dobićete naš jučerašnji dan. Ok, ušli smo dok je još uvek bio dan, a izašli kad su ljudi krenuli na posao. Toliko smo rano ušli da su panduri koji pretresaju bili zbunjeni. Toliko smo rano ušli da Trance stage još uvek nije bio napravljen. Toliko smo rano ušli da su neke batice sa cvičadžama izlazile od prethodnog dana.

Razlog našeg ranog odlaska (iako smo planirali da zaginemo), pored očiglednog oboljenja u glavu, bio je Obojeni program na Mainu. Jer jebeš Exit bez svirke Programa. Nema tu šta mnogo da se priča. Svirka standardno korektna, pred stotinjak ljudi, odlična komunikacija sa publikom kao i uvek (hehe), a i Kebra je znao sve reči, pa nije morao da nosi onu svoju sveskicu.

Nakon toga jedan od najbizarnijih bookinga Exita u posednjih 10 godina, The Jesus and Mary Chain. Na ove matore indie/shoegaze/štagod likove su gotovo svi zaboravili, i da nema povremenog repriziranja Lost in Tranlation, gde Just Like Honey zatvara priču, pitanje je da li bi ih se iko i sećao. Ipak, zbog godina provedenih na zidiću Kališa slušajući Indie-go! odlučili smo da im posvetimo malo pažnje. Publike je bilo jako malo, skoro pa kao na svirkama u Elektropioniru, čak se i Peđa Odlični Hrčak tu okolo muvao, da upotpuni utisak. Fino je sve to bilo, ali nedovoljno da nas zaintrigira više od dvadesetak minuta.

Imali smo baš dosta vremena, pa smo malo obišli neke stejdževe koje verovatno nećemo više viđati do kraja festivala. Latino stage će se ove godine verovatno zvati “Despacito stage”, po količini puštanja ove numere. Prošli smo i kroz standardno dobro čekalište, iliti Rege stage. Bilo nas je malo sramota da uđemo na Silent disco, ipak smo konjine matore. Naleteli smo i na stage koji je više delovao kao mesto gde sede roditelji i čekaju svoju decu da se završe koncerti, a na kome neko troje sviraju nešto što liči na muziku iz filma Zona Zamfirova. Stajali smo posle ispred Metal stejdža, na kojem je prštao neki black metal, i bilo nam je zabavnije da posmatramo face ljudi koji prolaze i gledaju ka tome. U tumaranju okolo, naletesmo par minuta na svirku Ane Ćurčin i benda joj, koje prvi put čujemo uživo, i verovatno ćemo joj posvetititi vremena kad se vratimo u BG, jer ono je jako lepo zvučalo. Nakon nje, Pips, Chips & Videoclips, jedan od omiljenih bendova sa ovih prostora, koji nikako da se proslavi u Srbiji. Međutim, uvek u malobrojonoj publici ima barem desetak, dvadeset likova koji izgledaju kao da im je ovaj koncert i bend sve.

Svečano otvaranje krenulo je govorom Nika Vujčića, nakon čega su nam ljudi na bini odigrali i otpevali pesme iz mjuzikla Kosa, a zatim su bubnjari (naravno) olupali svoje instrumente, dok je vatromet olupavao iznad nas u ritmu bubnjeva. Zabavnije od vatrometa je uvek gledati lica ljudi koji gledaju u isti. Zbog sve te zabave, Liam je kasnio nekih pola sata, pa smo još jednom mogli da pogledamo sve moguće reklame sa Žikom Seljakom i Nikolom Kojom na video bimu. Fascinantno je kako klinci svaki put zapevaju sve stihove iz reklame “Ko sve svira na Exitu”, a posebno svi zapevaju John Newmana, što znači da postoji velika šansa da na nekom kasnijem referendumu zameni Bože pravde.

Liam Galagher, čovek iz naroda, izašao je na binu kao učiteljica koja se sprema da propituje đake. Krenuo je sa Rock ‘N’ Roll Star, britanskim odgovorom na staru Timeovu Cijeli život čekam priliku da pevam u Beogradu rokenrol. Ozvučenje je na početku bilo malo čudno, pa smo Liama čuli duplo jače od ostalih instrumenata, mada s obzirom kakav je ego manijak, ne bi me čudilo da to tako treba. Sem Wall of Glass, novog singla, ne prepozanajem ništa od novih stvari. Doduše ne prepoznajem ni mnogo starijih stvari, tako da kao što smo na Killersima skontali da znamo baš dosta pesama, ovde kapiramo da ne znamo baš dosta pesama Oasisa. NIsam siguran, ali mi se čini da nas je u jednom momentu pitao da li znamo Vladu iz Mančestera. Pa jbg brate, ne znamo. A na povike Liam Liam, uzvratio je sa Yeah that’s a cool name. Prošle godine na Szigetu sam istripovao da je Noel ukrao pesmu Bajagi, a sad mi je zaličila jedna nova Liamova na Montenegro zove tebe. Izgleda da se Bajaga baš slušao u domu Galagerovih i da samo Bajaga može da pomiri ova dva dripca. Za kraj je odsvirao Wonderwall. Možda, ne znamo, jer smo otišli dalje, nismo dočekal kraj, i publika se prilično osipala do kraja svirke.

Dance arena je iz godine u godinu postajala glavna bina ovog festivala. Iako na papiru ima većih dana, i hajp je veći za neke izvođače, jučerašnji dan je po našem mišljenju svakako bio najjači. Prvo Booka Shade. Berlinski house majstori su zakuvali sa live nastupom. Nakon njih, otac Paul Kalkbrener, gospodin čovek, za razliku od Liama, izvozao je sa svim svojim hitovima, i sve je izgledalo kao da smo na koncertu nekog ozbiljnog benda, a ne na nastupu DJ-a, taj neki level live nastupa. Dance arena je i ove godine skup policijskih grešaka na jednom mestu. Pa tako smo mogli da vidimo svakakve oblike ljudi i onoga što su nekad bili ljudi. Kalkbrener nam je poručio feed your head sa remiksom White Rabbit. Hidrataciju nije pominjao. Nakon njega Recondite, jedno od najzanimljivijih imena sa Resident Advisor liste. Ipak, njegov malo mračniji set bi možda bolje legao po mraku, ovako u ranu zoru šta znam. Mada, za kraj je ostavio dva hita, Osa i Levo, taman da posle toga možemo svi da se nosimo u tri lepe.

Kao što rekoh na početku, od sumraka do svitanja, zato verovatno ovaj tekst i izlazi kad ste vi već poodavno krenuli s posla i planirate petak veče.

Autori: Miloš Dašić i Stefan Ćorić

Tegla na EXIT-u, dan prvi

COMMENTS

WORDPRESS: 0