Tegla na EXIT-u, dan nulti

Festivalsku sezonu nastavljamo u Novom Sadu. Kako smo naučili da volimo The Killers i zaboravimo drvo na Mainu.

Exit je kao slava, na njega se skoro i ne zove, ponekad ideš i kad ti se ne ide, žališ se jer je predjelo (ne)podgrejano, uživaš u glavnom jelu, i onda se napiješ i sve bude ok i kreneš sa planovima za sledeću godinu. Tegla je već treću godinu na Exitu u statusu izveštača, a treidesetjednu od kako dolazimo, tumaramo od stejdža do stejdža, vrištuckamo na bendove koje znamo, cokćemo na one koje ne znamo, pijemo mlaka piva i jedemo Index sendviče. Ove godine veliki uspeh za našu organizaciju je što smo konačno raskinuli sa železnicama Srbije i krenuli klimatizovanim autobusom, tako da izgleda da stvarno odrastamo i da smo na korak do toga da sledeće godine krenemo sa suprugama i decom.

Imamo mi običaj da dođemo ranije, da nam dupe vidi put i sve to, ali ove godine je uveden nulti dan, kao i davne 2012. kad smo gledali ponovo otkrivenog Nil Rodžersa, tek izašlog iz Daft Pank spota. Ove godine su nas čekali Killersi, za koje su se drugari iz Exita baš potrudili da nas ubede da su najveći bend ikada koji je svirao na tvrđavi. Ok, malo preterano, ali realno hajp jeste bio opravdan, zbog veličine samog benda, a i zbog svirke, ali o tome malo kasnije.

Ovde samo da napišem da je Stefan retard, koji je nakon 45 sekundi izgubio akreditaciju za Killerse, i da sam mu je ja, Miloš, našao, zbog čega treba da me ljubi u dupe do kraja festivala.

Nije bila velika gužva, ni u gradu, ni na ulazu, ali su zato panduri bili obučeni da izvršavaju detaljnu kolonoskpiju, što su i radili, tako da lepo sakrijte to ‘’piće’’ koje ste spremili da unesete za druge dane.  Pošto smo zaboli fan pit, kao i ostali novianri, sprovedeni smo okolnim putevima koje su entuzijasti tokom godina uglavnom koristili da preko njih pokušaju da se uvuku na festival.

Johantan iz Rijeke smo nažalost propustili jer smo prekasno stigli u Novi Sad, ali smo zato nažalost stigli na kraj Van Gogha. Kažem nažalost jer smo tempirali da ne dođemo uopšte. Taman smo uhvatili Đuletovo plakanje jer je još uvek neko ima noćes, a onda je dozivao anđela brata. Pritom, ne prateći nešto posebno karijeru Vna Goga, nismo znali da je ona pesma sa Perom Božovićem u spotu toliki hit da se njom zatvori cert. Nismo mnogo osakaćeni, nije nam otpalo uvo (hehe, get it, Van Gogh, uvo) i nastavili smo dalje. Nakon njih na binu idu Teachers, bend kolaterarna šteta, koji je svirao pred većom količinom ljudi, ali bez nekog posebno uspešnog feedbacka publike. Inače, fan pit je i dalje bio praznjikav, i mahom je prosek godina bio 45, dok su klinci od 18 ostali iza ograda, a ipak bi trebalo da je ipak obrnuto. Čuveno drvo desno od maina je bilo granica, i bilo nam je malo čudno da gledamo našu ekipu sa druge strane ograde. Verovatno su se tak osećali ljudi u Zapadnom Berlinu kad su posmatrali preko zida svoje unesrećene priajtelje i rođake na istoku.

Oko pola 12 kreće spektakl. Na binu izlaze četiri lika obučena u crno, i Brendon Cvećka u zlatno-šljokičastom sakou i zalizanom Džontra Volta iz Briljantina frizurom. Ovaj sako retko ko može da iznese, Brendon i Čola eventualno. Svaki koncert koji krene sa konfetama je pun pogodak. Kreću sa novom disco revival pesmom The Man, pošto je disco ponovo kul. Barem dok se ne pojave neki novi pankeri sa Disco Sucks majicama. Nismo ni stigli da stišamo euforiju krenulo je i ona čuvena Somebody Told Me, gde evo ni 10 godina kasnije ne znamo ko je tu koga jebo. Uz prvo spuštanje lopte, Brendon nas je pozdravio i rekao na čistom srpskom bolje ikad nego nikad, na šta smo mu horski odgovorili Fala kurcu. Šalimo se, Brendon je baš šmele, i osvojio je čak i nas heteroseksualno raspoložene. Nije baš odsvirao Ajde Jano, ali može da prođe. Ređaju se hitovi. Shadowplay od Joy Divisiona su odsvirali sa toliko energije, da je zvučala kao da je najveća pesma svih vremena. Human, ta sjajna zapitanost Hunter S. Thompsona o ljudima i igračima, toliki je hit da smo je čuli čak dva puta sa sve singalongom. Na bini su se dva ili tri puta pojavile crnkinje prateći vokali, mada sad kontamo da za te pare što su im platili avionske karte, mogli su jos jedan bend da dovedu, pošto nije da su bile mnogo korisne. Pred kraj dobijamo priču o tome kako je napisana All These Things That I’ve Done, i za bis, zaboravljenu sa Hot Fussa, Jenny was A Friend Of Mine, omiljene When You Were Young i Mr. Brightside. Mi kao umereni i osrednji fanovi ovog benda moramo da kažemo da je ovo savršen koncert, hajp je bio potpuno opravdan, i ovo je stvarno “The Band” cele generacije. Ko nije bio, šta da vam kažem, nadajte se da im stvarno neće trebati 14 godina do sledećeg puta.
Posle ste mogli na arenu, na Jeff Millsa i ostale drugare, ali mi smo krenuli kući gde su nas čekali gelovi za vene, koji se neće sami namazati.

Autori: Miloš Dašić, Stefan Ćorić 

Tegla na EXIT-u, dan nulti

COMMENTS

WORDPRESS: 1
  • comment-avatar
    Sanja 2 years ago

    sada idu novi vozovi i oni su klimatizovani. mnogo udobnije putovanje nego autobusom. 🙂