Treći dan Exita, tj. drugi po julijanskom kalendaru, započeli smo sporo. Lenjo. Tehnički nismo ustali iz kreveta, ne znajući šta se dešava u spoljnom svetu. Nismo se spremili nizašta, pa tako ni za nevreme koje se izgleda spremalo. Inače, zaboravili smo da u prethodnim izveštajima pomenemo kako smo, ako ništa drugo, ove godine jeli kao carevi. Za razliku od prošlih godina, kad smo isto jeli kao carevi, sada barem ne idemo na trafike, već uđemo lepo u restoran i ponašamo se kao gospoda. Gistro. Našli smo neko mesto gde za 400 kinti ima all you can eat doručak (hvala @bbkov), realno pojeli ovna u trku, probali sve što inače ne jedemo, tipa čia seme i integralni pirinač, pojeli čak i escajg i tražili da nam upakuju za poneti.
Ispravili smo grešku od prošle noći, i tek oko pola 11 ušli na tvrđavu, taman da zapevamo uz omiljene numere Jake Bugga. Kiša je padala, a Jake Bugg je plakao za njom. Skontali smo da smo matori kad smo videli da je Jake Bugg postao the thing, a mi to nismo primetili. Međutim, dovoljno smo ga videli po festivalima u proteklih par godina, pa smo uhvatili priključak. Ipak, the thing je postao preko naših granica, pošto je ovde ipak bilo malo publike, ali oni koji su bili, trudili si se za sve ostale. Bugg skroz obučen u crno, definicija kuloće. Iako izgleda kao da ima 15 godina, voleli bismo da smo 15-godišnje devojčice kojima svira gitaru pod prozorom, drži ih za ruku, a kasnije pod okriljem mesečine obeščasti.
Nakon Bugga, nalaženje sa ostalima koji nisu bili te sreće da čuju ovog dečkića. Inače, ukinut je JDX stage, tako da još samo drvo desno od Mejna da poseku, i Beograđani neće imati gde da se nalaze. O teoriji zašto nema više JDX stagea i kakve to veze ima sa izvesnim DJ-em sa stranim pasošem i prebivalištem u Beogradu, rado ćemo vam ispričati uživo, pa pronađite nas večeras.
Postoje dva tipa coolnessa. Ako je jedan Jake Bugg, mali Olly Alexander iz Years and Years mu dođe nešto kao drugi. Njih dvojica su svakako princ i princeza drugog dana Main stagea. Ollyju i drugarima nisu trebale godine i godine (hehe) da dignu atmosferu. Odmah su krenuli sa Take Shelter, hit u glavu što se kaže, i založili pravu atmosferu, možda najbolju do sad na glavnoj bini (jbg, nismo ispratili izvođače poput Alan Walkera, Lost Frequences i ostalih, za koje nismo ni sigurni da postoje). Doduše, posle par pesama, ljudi preko 35 su polako izlazili iz mase, nešto slično kao juče na Liamu, kada su mlađi od 20 bežali glavom bez obzira. Neke hitove prepoznajemo uz nana lala pevanje, neke znamo od slova do slova poput Eyes Shut, koja je na koncertima izrasla u pravu banger klavirsku baladu. Za kraj King, himna za sve kraljeve i one koji se tako osećaju.
Nakon toga, još se Arena nije pošteno ni napunila, a mi smo videli verovatno najbolji nastup celog Exita. Black Cofee. BLACK JEBENI COFEE. Južnoafrički house producent i DJ je održao lekciju kako treba da izgleda zabavan house set, koji je moguće slušati u bilo koje doba dana i noći, ili u bilo kom agregatnom stanju. Zanimljiva činjenica je da Black Cofee zbog saobraćajne nesreće ne funkcioniše najbolje levom stranom tela, tako da miksa i radi samo desnom rukom. Pokazalo se da Black Cofee vredi više sa jednom rukom, nego Dikson i Solomun sa četiri. Sva očekivanja su se ispunila – najveća gužva na Areni desila se za vreme nastupa ova dva miljenika srpske publike. Solumun nije puštao narodnjake, iako je masa na trenutke delovala kao da je samo zbog toga došla. Verovatno ga je Dikson u tome zaustavljao. Doduše, Mladen se s vremena na vreme ponašao kao da je na poselu. Zbog čega je i dobio transparent u prvim redovima Mladene Srbine. Uz zvuke ove dvojice, napustili smo tvrđavu.
Ovo napustili smo tvrđavu zvuči mnogo zajebanije kad se napiše.
Autori: Miloš Dašić i Stefan Ćorić
COMMENTS