Poslednji dan festivala obično donosi neku laganu depricu, jer shvataš da se sve vraća u normalu, da se od ponedeljka kreće u školu, da moraš da se okupaš, spremiš knjige, a pre toga pogledaš Srećne ljude. Tako je barem na festivalima, ali Beer Fest to nije, pa i poslednji dan funkcioniše po principu udri brigu na veselje. I daj mi pare da udarim krušku što jače.
Nas dvojica, kao real reprezent muzičke redakcije Tegle, rešili smo da za razliku od ostalih, koji su otišli da poslušaju par hedlajnera, odemo od prvog izvođača i damo šansu mladim nadama. Gistro. Tako da, ako i nas dvojica moramo da se referišemo na upozorenje od terorističkih napada koje je navodno izdala američka ambasada, recimo da smo bili potpuno mirni, jer nijedan pošteni džihadista ne bi rizikovao da se raznese pred samo 16 ljudi, koliko smo očekivali, a bogami i zatekli na Ušću u sedam uveče.
Pritom, jedan od nas dvojice je prvi put ikada kročio na tlo festivala, pa se ovaj drugi potrudio da mu objasni sve o proteklim godinama, gde šta stoji, gde se ide u WC, koga je pojeo medved i šta znači beer u samom nazivu festivala. Gistro.
U dolasku smo čuli kraj nastupa benda koji očigledno toliko veruje u sebe da su imali muda da se nazovu – VIS Perfect Game. Bukvalno bi bolje bilo čak i da su sebi dali ime KUD Fatality. Dok smo našli rupu u ogradi gde može da se stupi na ulicu i konačno krene kad festivalu, gospoda su svirala nešto o nekim gospodarima prstenova, a budući da inače pevaju o tome kako je sve što je moderno sranje, verovatno se u navedenoj numeri objašnjava kako je LotR do jaja, a Game of Thrones nije.
Jedan od prvih šokova koji nas je dočekao su pljeskavice koje proizvodi izvesna firma Ariljac – Beograd. Mi smo kao predstavnica sajta protestovali, i zahtevali da se vrati stara beogradska firma iz Crne Gore Perper. Nijedna prometerka cigareta nas zbog minimalnog broja ljudi nije omašila, pa smo morali da se pravimo da ne pušimo, kako bismo izbegli da sedamnaesti put čujemo o svojstvima novog duvana sa ukusom marakuje. Inače je jednom od nas koji zapravo i puši, kad smo jednom morali da pristanemo, devojčica dala narukvicu sa kojom se ulazi na neki stejdž, ali nam je posle lagano priznala da tamo u stvari može da uđe ko kako hoće. Pa jbg, jesmo se za to borili? Da li nas svi lažu? Da se sa time ulazi u neki VIP klozet, ok sestro, daj šest bokseva tih cigara, ali ovako, samo shvatite da sistem vas laže.
Štandovi standardni, mada se nama izdviojio Cigla i Krigla. Ne poziva na nasilje uopšte. Poslednji dan, sedam uveče, bend se sprema da izađe na binu, u publici 20 ljudi i 50 prometerki – atmosfera zrači jednom Odlazi cirkus atmosferom. Na binu izlazi bend pod nazivom Džon Vejn. Nadali smo se da ćemo konačno dobiti true country bend, gde likovi iz Kruševca pevaju o dolinama u Teksasu, kako već i dolikuje. Gistro. Bend zvuči kao da Milan Mladenvić nije umro za naše grehe, a u njemu kao da sviraju profesori kruševačke gimnazije (nešto mlađi doduše). Počinjemo da kontamo da je bend veliki u Kini i Siriji, jer je publika mahom sačinjena od turista iz ovih zemalja. I porodice i prijatelja benda, naravno.
Tu negde shvatamo, da možemo lagano da preskočimo Masima Savića, da pogledamo finale Srbija – Amerika, i da se fino vratimo na festival. Doduše, obojica smo se složili da ako pobedimo, nećemo se vratiti. Gistro.
Još malo smo procunjali festivalom, dok je nešto malo naroda krenulo da se skuplja, barem po okolnim štandovima. Pošto izgleda da je našem čoveku događaj da dođeš i popiješ pivo za 200 dinara koje možeš da piješ svuda i za istu cenu tokom cele godine. Cela ova organizacija, a boga mi i ponašanje naroda, te prosto podseti da je Zaječarska gitarijada manifest avangarde za ovaj event. Ono što je odskakalo je svakako taj Blaywatch stage prekoputa glavne bine, na kom je nastupao Sars dan pre, i na kom se spremala Sajsi. Izgledao je onako, moderno mladalački, kako to obično zamišljaju ljudi koji su bili mladi kad je treći kanal prenosio MTV.
Uz prve taktove grupe S vremena na vreme, koja je svoj poslednji nastup van Beer festa imala na rođendanima JUL-a u Sava Centru ’90-ih, rešili smo da odjebemo do grada, dovoljno nahajpovani da bismo možda mogli da pogledamo i iznenađenje koje će nam režirati naši košarkaši. Gistro. Rezultat znate. Sve znate ustvari. Da se ne bavimo time. Pre tekme smo zaista hteli da se vratimo da čujemo Sajsi. Ipak je ona naš najneomiljeniji izvođač, i želeli smo da saznamo da li je to podjednako loše iskustvo i uživo, kao preko jućuba, ali smo skontali da nismo sposobni za to. Mada bismo pre gledali i Sajsi na ripit, nego one Amere kako nas trpaju. Sve to drogirano majke im ga!
To je to! Odradili smo pet dana Beer Festa, svako na svoj način. Možda nije bila baš najbolja ideja koju smo imali, ali svakako nije najgora. U svakom slučaju preživeli smo. Gistro.
PS. Sve najgore želimo Deandre Jordanu.
Autori: Miloš Dašić i Radomir Zvoncek
COMMENTS