Ah, početak na sredinu maja. Period u kojem se sudaraju geopolitika i (jeftini) pop, queer publika i jeftini nacionalizam u kojem se, zbog suštinski beznačajnog uspeha, održava nacionalno slavlje. Pesma Evrovizije, kolokvijalno nazvana i “La Serbi, duz poen”.
Setimo se samo kako je drugo mesto Željka Joksimovića s pesmom Lane moje onomad bilo dovoljan razlog za opštenarodnu tugu, potom je Marija Šerifović izvela ljude na ulicu i zaslužila doček ispred Skupštine grada, dotad rezervisan za košarkaše i vaterpoliste.
Nije to ništa novo: pre ravno četvrt veka grupu Riva je u Zadru dočekalo nekoliko desetina hiljada ljudi (takav će tulum u Splitu dobiti samo Goran Ivanišević kada je niotkuda osvojio Vimbldon), a oni su, barem nakratko, postali heroji zemlje koje uskoro neće biti.
Evrovizija je odavno postala veština mogućeg, kao i njen verni pratilac, politika. Kako raširiti 50 minuta mahom bezveznih pesmica na celu noć, kako iz godine u godinu okupiti milione ljudi ispred “malih ekrana”, kako uvek biti provokativan i kako opipati puls skoro svih evropskih nacija?
Suština je da je Evrovizija uvek bila politička, od svog postanja i da će ona to zauvek biti. Menjali su se samo njeni zadaci, ali je mustra ostajala ista.
Odgovor na pitanje da li je starija ideja o Evroviziji, ili ona o Evropskoj uniji liči na staru glavolomku sa kokoškom i jajetom. Jedna bez druge nisu mogle. Sredinom pedesetih godina, dok se ratom razorena Evropa ponovo gradila, Evropska radiodifuzna unija (EBU) tražila je način da se članice okupe oko “lakog zabavnog programa”. Generalni direktor švajcarske televizije Marsel Bezanson prvi je nabacio ideju o muzičkom takmičenju koje bi se simultano prenosilo na čitavom kontinentu. Kao mustra je uzet čuveni festival u San Remu. Koncept je odobren 19. oktobra 1955, kada je dogovoreno da će na proleće naredne godine u Luganu u Švajcarskoj biti održano prvo takmičenje.
Čuveno glasanje, naročito ozloglašeno tokom dve decenije koliko su se za sve, blagodareći čuvenom “televotingu”, a kasnije i SMS-u, pitali gledaoci širom Evrope, samo je jedan, vrlo blag odraz neraskidive veze između muzike i nacionalizma.
Evrovizija je bila mnogo jača od toga. Bilo da je general Franko želeo da poboljša imidž svoje fašističke Španije, i potplatio žiri da dvadesetogodišnja Masijel odnese pobedu, bilo da je dala “zeleno svetlo” za revoluciju koja će srušiti režim Antonija Salazara, bilo da su Grci i Turci nakon invazije na Kipar “ratovali” pesmama…
Ta se politika lomila i oko nas. Uvodili su nas u “zapadni svet” preko pesme – bili smo jedina socijalistička zemlja članica EBU – te je jugoslovensko učešće potvrđivalo da je Jugoslavija kulturno najliberalnija, najmodernija i najotvorenija država Istočne Evrope, dok je u isto vreme služilo da zamaskira mnoge sličnosti između života u Jugoslaviji i onog u drugim komunističkim zemljama, posebno ograničenja u umetničkim i političkim slobodama.
Jugosloveni su to koristili da protnu i koju poruku o životu u toj čudnoj zemlji. Ultrapopularna Korni grupa odlučila je 1974. da se pozabavi i socijalističkom sadašnjicom: dva meseca nakon donošenja Ustava SFRJ, Kornelije Kovač i Zlatko Pejaković otpevali su pesmu Moja generacija, o mladićima i devojkama rođenim 1942. godine, i tome koliko je život bolji u komunizmu. Bio je to neuspešni eksperiment: Korni grupa završila je sa samo šest poena, zbog čega se ubrzo raspala.
Te godine je pobedu odneo baš junak iz mnogo ranijih generacija – Napoleon, tačnije pesma Vaterlo, a pevala ju je grupa ABBA, koja će s njom osvojiti više teritorije nego što je to pošlo za rukom francuskom caru. Inače, Pejaković će izdati deo svoje generacije dvadesetak godina kasnije. On će početkom devedesetih godina napustiti Beograd i preseliti se u Hrvatsku, a svoj široki raspon glasa rentiraće za potrebe ekstremno desničarske stranke HSP, i postati nova inačica šjora Vice Vukova, takođe evrovizijskog predstavnika, koji se iz izgnanstva vratio da bi bio glas obnovljenog HDZ-a.
Bilo je mnogo onih koji su tvrdili da je grupi Riva poklonjena pobeda, kako bi se sačuvalo jedinstvo jugoslovenskih naroda, a da pesma Tota Kutunja kojom je trijumfovao narednog proleća u Zagrebu, Insieme 1992, nije bila samo nagoveštaj Evropske unije kakvu danas znamo, već i poslednja opomena uzavrelim strastima na Balkanu.
I prvi parlamentarni izbori u Hrvatskoj održani su dve nedelje pre Evrosonga, 4. maja 1990, deset godina od smrti Tita. Prvi krug je dobio HDZ, u Savezu komunista zavladala je panika… Evropa dolazi da peva u Zagreb, a oni gube vlast. Tada je popularnoj voditeljki Dubravki Marković prećeno, dirigent nije želeo da se pojavi na sceni zajedno s njom, dodeljeno joj je i obezbeđenje…
Nije politika samo politika. Pobeda Končite Vurst od pre koju godinu samo je finale procesa koji je započeo osamdesetih, kada se iz sala s modernim plesom gej publika polako preorijentisala na najpoznatiji evropski muzički festival… Sve do 1998. taj kvir aspekat Evrovizije bio je “otvorena tajna”, kako se kaže u jednom naučnom radu Mika Tuhkanena, koji je objavljen u specijalnom izdanju žurnala za kvir studije SQS uoči pobede Marije Šerifović u Helsinkiju. A onda je 1998. pobedu u Birmingemu odnela Dana International, izraelski transseksualac koji je legitimizovao Gejoviziju, kako je od tada počela da se posprdno naziva.
Od tada su svi znali da homoseksualci vole Evroviziju i da je Evrovizija baš gej. Toliko da je dobila kolokvijalni nadimak “gej Svetsko prvenstvo”… Posle 2002, apsolutno svi pobednici su se na ovaj ili onaj način dodvoravali gej glasačima; činili su to čak i oni Finci Lordi, jer šta može biti više gej od kvazi-metal benda pod maskama…
Godina u kojoj je srpski narod izašao na ulice, lud od sreće zbog trijumfa na toj “evropesmi”, bila je, u stvari, čak i otvorenije pro-homoseksualna od brade i štikli austrijskog laureata. Punih sedam godina pre Končite pobedu je odnela Marija Šerifović, obučena kao muškarac, sa pratećim vokalima koji su takođe insinuirali lezbejski seks.
Evrovizija je, tako, postala televizijsko, a ne muzičko takmičenje, dok se politika nikada nije dovodila u pitanje. Ona je na neki način, uvek bila pokazatelj i predvodnica onoga što će doći, pa bi to bila lekcija koju šalje Evropa. I Rusiji, i Srbiji, i svima ostalima.
Sve je to bilo, a šta je danas?
Nema Terija Vogana da na sprdnju diže istočnoevropsku kičericu, nema ni blokovskog glasanja – sistem je toliko zakukuljen da bi trebalo pozvati Top 10 matematičara + Dušku Vučinić da nam kroz suze objasni o čemu se tu radi – opet je tu Australija da nas nervira, a Srbiju, zađavola, predstavlja Vučić. (insert pošalicu na temu: “МОЖДА ЦЕСИД БУДЕ БРОЈАО ГЛАСОВЕ ПА ВУЧИЋ ПОБЕДИ ХЕХЕХЕ”).
Svi sastojci za najgoru Pesmu Evrovizije su tu. Ali nema veze, sve je to, na koncu, zabava, čak i kada dolazi u formi gorke pilule stvarnosti.
Jer ako Tom Jork kaže da će zaista biti ostvaren muzičar tek kada Radiohead pobedi na Pesmi Evrovizije, to valjda nešto znači.
Zato ćemo se najzad okanuti politike i napraviti listu deset najboljih pesama u istoriji ovog čudesno zaraznog takmičenja.
#10 Sebastien Tellier – Divine
Možda je Evrovizija u Beogradu 2008. bila prilično loše organizovana, i možda je imala najgluplji slogan svih vremena – The Confluence of Sound, šta god to trebalo da znači – i možda je pesma kojom je pobedio Dima Bilan bila generička i dosadna, ali je u jedva dovršenoj Areni bilo zanimljivih pretendenata.
Kao balkanski hit ostaće Bosanac Laka i Pokušaj, Irci – inače neprikosnoveni vladari Evropesme/Evropjesme – imaće bizarnog lutka Dastina Ćurku sa Irelande Douze Pointe, kojom je najuspešnija država izvrgla ruglu celo takmičenje i samu sebe, sjajna Portugalka Vania Fernandeš mislila je da će moći do prve pobede za Portugal, ali šnjur je ipak odneo Sebastien Tellier.
Kudravi msje Sebastjen, inače poprilična indi-zvezda u rodnoj Francuskoj, multitalentovani muzičar nalik na onog iz Nevernih beba, pojavio se na bini u golf-kartu, duvao balon ispunjen helijumom i otpevao svoju zaraznu melodiju praćen bekap-vokalima koji su podsećali na Motown. Nije mu pomoglo, završio je kao 19. sa svega 47 poena. Mi mu se večno izvinjavamo.
#9 Brotherhood of Man – Save Your Kisses for Me
Britanci su nekada shvatali Pesmu Evrovizije veoma ozbiljno, mada joj se sada sprda čak i Bi-Bi-Si, i pošto je Ser Teri Vogan počeo da prenosi neke druge arije na nekim drugim svetovima. Od grumenja zlata koje je preplivavalo Lamanš i stizalo sa Ostrva dao bi se napraviti ceo mixtape, a neke su pesme namah postale evergrin i sada ih retko ko i povezuje sa takmičenjem.
Takva je, recimo, Sandie Shaw (bosonoga!) sa Puppet on a String, ili Klif Ričard sa Congratulations – ta pobeda mu je, rekosmo, oteta zarad Frankovog režima i Masijel sa legendarnom La, La, La – pa Shadows i Let Me Be the One. Pod Junion Džekom nastupala je i Olivija Njutn-Džon, 1997. pobedili su Katrina and the Waves, u poslednje vreme slali su izanđale zvezde kao Boni Tajler ili Engelberta Hamperdinka, čije prezime nikada neće prestati da bude smešno; ali dve su pesme odskočile.
U duelu Save Your Kisses for Me (Brotherhood of Man) vs. Making Your Mind Up (Bucks Fizz) prednost dajemo prvoj samo zato što je potonja blatantna, ali krajnje umešna krađa kvarteta po imenu ABBA. Dva tipa (jedan neodoljivo liči na Pola Makartnija!) i dve cice u šarenoj odori i sa plesnim pokretima najavili su čitavu dekadu slične muzike, i pobedili 1981.
No Brotherhood of Man, sličnog sastava, ipak imaju pevača sa gigantskim karanfilom (okej, možda je neki drugi cvet) na reveru, sa ozbiljnim muškim brkovima centarhalfa Preston North Enda s početka sedamdesetih, sa maljavim grudima, quite possibly sa zlatnim zubom, i sa pesmom koju bi zajedno napravili Bitlsi, Sinatra i The Ronettes.
Bilo je to sasvim dovoljno da pobede u Hagu 1976, u noći koja je u Jugoslaviji doživljena kao veliki poraz: Ambasadori i Ismeta Krvavac bili su sa odličnom Ne mogu skriti svoju bol pretposlednji, usled čega će SFRJ napraviti petogodišnju pauzu na Evroviziji.
#8 Amina – C’est le dernier qui a parlé qui a raison
Toto Kutunjo je doveo Evroviziju 1991. iz Zagreba u Rim, a tamo se dogodila jedna od većih nepravdi. Dobro, dve velike nepravde: prva je bila katastrofalni plasman Bebi Dol, iako je Brazil bio ispred svog veka, pa će latino-ritmovi stići u evropsku muziku preko Rikija Martina: Brazil je, tvrd vam stojim, mogla da bude Makarena pre Makarene, ili makar Las Ketchup Song pre Las Ketchup Song, ali zemlja koja se raspala na izboru u Sarajevu, kada su Srbi i Crnogorci glasali za Bebi Dol, a svi ostali za Danijela Popovića i Daj obuci levisice, nije naišla na razumevanje evropskih drugara.
Druga, i još groznija nepravda, bila je pobeda sada zaboravljene plavokose Karole i njene rastrčane Fångad av en stormvind. Ta pesma imala je isti broj bodova kao jedna od najimpozantnijih učesnica u istoriji Pesme Evrovizije, Francuskinja Amina, C’est le dernier qui a parlé qui a raison.
Orgnuta šalom, nestašne kose i krupnih očiju, Amina je u nečemu što je mešavina džeza, bosa nove i nagoveštaja trip-hopa pevala, zapomagala, jecala, imitirala hodžu koji poziva na namaz sa minareta, donevši dašak Orijenta i ukus arapskog sveta na kontinent koji se ubrzano menjao. Pošto su imali i isti broj “douze points”, presudile su “desetke”, kojih je Šveđanka imala više. Merde!
#7 France Gall – Poupée de cire, poupée de son
I Luksemburžani, pardon Luksemburžanke su se dobro potukle za sedmo mesto na ovoj listi. Pa smo odlučili da ih ne razdvajamo, iako ni Frans Gal, ni An-Mari David nisu born&bread Luksemburžanke, prva je iz Pariza, druga sa Azurne obale. (To nije previše čudno ni retko; jedna, dozvolićete, Selin Dion, predstavljala je Švajcarsku – i pobedila! – 1988, iako je Kanađanka.)
Lepa kao Špela Rozin, Frans Gal je 1965. pobedila sa Poupée de cire, poupée de son, kada nije imala čak ni punih 18 godina. Samo stoji, u paž frizuri i crno-beloj tehnici i peva, pomalo greši, pomalo vuče na ye-ye, malo falseta i grešaka u gornjim lagama u kojima se vidi njena mladost, ali upravo te male nesavršenosti i neodoljivi jezik čine ovu pesmu skoro parfait.
Druga pobednica male zemlje, osam godina kasnije, Anne-Marie David je sa Tu te reconnaîtras bila mnogo mirnija i pristojnija, dočim i manje lepa. Ona, ne melodija, koja vuče na njen rodni Arl, negde u novembru, kada zaduva hladni vetar sa Sredozemlja.
#6 Urban Symphony – Rändajad
Ne znamo ni dan-danas o čemu su to zagudele Estonke, predvođene Mortišom Adams na violini, pevale 2009. godine, ali Urbana simfonija je jedna od originalnijih pesama koje su se pojavile u ovom veku. Kao Klaus Nomi spušten na 33 obrtaja. I mnogo prijatniji za oko, naravno.
Jedna od onih pesama za koje vam se čini da traju mnogo duže nego što je to zaista i poželite da se refren – i neko šaputanje na tom seksi estonskom – vrati makar još jednom, kao kada shvatite da ne morate da idete na posao ni ustajete iz kreveta.
Neodoljiva mistika bledolikih djeva iz estonskih šuma očarala je tog proleća u neprijateljskoj Moskvi čitavu Evropu bolje nego brz internet, Skype i Mart Poom.
#5 Domenico Modugno – Nel blu dipinto di blu
Na sredini liste vreme je za klasik, a mi smo se između Waterloo od ABBA, šansone Marie Myriam L’oiseau et l’enfant, Mocedades sa Eres tu i dosadnog Džonija Logana sa Hold Me Now, ipak, naravno, odlučili za Domenika Modunja sa Nel blu dipinto di blu.
Kao i za Klifa Ričarda, retko ko bi se u pola noći, sa uperenom baterijskom lampom i svezanih nogu, sa krpom u ustima, prisetio da je melodija koju znaju apsolutno svi i koja se peva od stadiona do svadaba, u stvari nastala u praskozorje Evrovizije, 1958. Talijan, zamislite, nije pobedio, ali je večna slava ostala, a pesma našla svoje verzije na svakom poznatom jeziku, uključujući i latinski.
Neće se onaj isti nesretnik setiti “na keca” ni kako se pesma zove, pošto je verovatno svi, a i vaša ujna, zovu “Volare”. Ili “Kantare”.
Domeniko Modunjo će zahvaljujući ovoj pesmi, dobitnici “Gremija” uprkos talijanskom jeziku, kasnije imati sjajnu karijeru, ali postati i odličan tip: nakon što je doživeo moždani udar, ušao je u politiku da se bori za prava osoba sa posebnim potrebama, pa dogurao čak i do parlamenta, kao zastupnik italijanske Socijalističke partije.
Umro je 1994. od srčanog udara na ostrvu Lampeduza, prvom kamenu Evrope za nesretne izbeglice, kojima bi autor vanremenskog hita garant i danas pomagao.
#4 Athena – For Real
One godine kada nam je ta kur… drugarica Ruslana otela pobedu sa svojom Divljom igrom, cela Srbija & Crna Gora bili su prikovani za ekran i navijali za Željka Joksimovića. Bio je to veliki povratak zemlje na Pesmu Evrovizije ili, ako slušate zvaničnu politiku Evropske radiodifuzne unije, debi države po imenu SCG, pošto nam se ona pobeda i brojni porazi očito ne priznaju.
Zbog Željkovog uspeha, ali i sticaja okolnosti, ta Evrovizija na mestu nekih naših drugih, sportskih pobeda, u dvorani Abdi Ipekči u Istanbulu, bila je gledanija i od prethodnih i od onih koje su došle kasnije, ne računajući možda pobedu Marije Šerifović u Helsinkiju.
Pevao je blaženopočivši Toše Proeski (Life, 14. mesto), pevao je Deen (In the Disco, 9. mesto), pa naš drugar Sakis Ruvas iz Grčke, no nijedna se pesma, uključujući i pobedničku, nije toliko zapatila međ Srbljem kao ska-poskočica domaćina, grupe Athena, For Real.
Ni po čemu posebna, pa ni po implementaciji orijentalnih ritmova u gitare i basove, sa polu-lošim engleskim i vokalistom koji je umislio da peva u Good Charlotte ili već nekom šoder pop-pank bendu s prelaza dva milenijuma, kompozicija je zbog refrena “I wanna bring you up” našla mesto u svakoj plejlisti na ovdašnjim žurkama, ma koliko nealternativne bile, skoro u narednoj čitavoj deceniji.
Zato se, pre svega, i nalazi u ovom izboru, i to tako visoko, i zauzima mesto koje možda, makar po nacionalnosti, pripada ženi koja je i dovela takmičenje na Bosfor, Sertab Erener (Every Way That I Can).
A ko zna, možda je nekom klincu to bio prvi susret sa pankom. I to bi bilo još jedno malo čudo cirkusa koji zovemo Pesma Evrovizije.
#3 Alexander Rybak – Fairytale
Teoretičari zavere reći će da su Norvežani uspeli jednim udarcem da ubiju mnogo muva kod televotinga: spojili su tipa sa kraljevskim pasošem i tako naterali sve vikinge i one koji se tako osećaju da glasaju za njih; tip je bio poreklom Belorus, pa je Istočni blok, pravoslavlje included, neštedimice pružao 12 glasova uz pozdrave iz Varšave, Minska, Bukurešta, Sofije; pride je bio sladak i blago feminiziran; eto recepta da ovo bude pesma koja je oborila rekord po broju bodova i “dvanaestica”.
Ali sve to sakrilo bi činjenicu da je Fairytale Aleksandra Ribaka, koja nas je oduvala iz Olimpijske arene u Moskvi 2009, jebeno sjajna pesma. Moderni “violinista na krovu” zapakovao je priču o izgubljenoj i nedosanjanoj ljubavi u tri minuta posle kojih treba ćutati, ako već dodat niste kliknuli na “repeat”. Ova pesma vas uhvati među strune i ne pušta, sa sve krešendom nakon kojeg nešto iza Aleksandra na bini eksplodira, poput vatrometa, a slomi se i nešto, neka nevinost i neko sećanje na greške iz prošlosti, u vama.
Fairytale je, na neki način, zaista poslednja evrovizijska bajka…
#2 Lena – Satellite
… Ali ne i poslednja velika pop-pesma koja je pobedila. Te dve godine bile su, sada to vidimo, sjajne za muziku izvedenu pred zastavama i televizijskim gledaocima. U Oslu, gde je kao predigra nastupao baš laureat Ribak, pojavila se šarmantna devetnaestogodišnjakinja iz Hanovera, Lena Meyer-Landrut, u daljem tekstu samo Lena, koja je pre toga okupirala Nemačku hirtije nego što bi Staljin rekao “Blokirajte Berlin, drugovi!”
Lena je, tako sama na bini, umnogome podsetila na prethodnu pobednicu koja je dolazila iz Nemačke, gimnazijalku Nicole što je 1982. na akustari pevala o tome da će zidovi pasti, a “malo mira” zavladati u Ein Bisschen Frieden, sa sve bridgeom na engleskom i francuskom jeziku, naizmenično.
Ali ova druga devojčica bila je mnogo više cocky i mnogo manje idealista: Lena je u Satellite pevala o zavolelo se dvoje mladih, zezala se da je kupila novi plavi veš i da je ofarbala nokte za svoju simpatiju, smejala se i donela pravi tornado osveženja u takmičenje koje je te godine bilo bremenito istovetnim ili, još gore, pretencioznim pesmama kao što je bio “naš” Milan Stanković sa kompozicijom “Ovo je Balkan, nula poena”.
Lena je Nemačku predstavljala i naredne godine, sa čudnom, ali užasno seksi pesmom Taken By a Stranger i opet je trebalo da pobedi. I dalje je velika zvezda, prošle je godine izdala svoj četvrti album i još je onako lepa i šarmantna.
#1 No Name – Zauvijek moja
Ako je na “Maksimiru” fudbalom najavljen početak kraja Jugoslavije, onda je na Evroviziji 1990, i još više 1991, pesmom označen njen neumitni samrtni ropac. Poslednja Jugovizija pokazala je da zajedničkog života “ovih ovde” i “onih tamo” više ne može da bude, mnogo bolje nego što su to umeli – ili smeli – da nam kažu političari.
Jer, dok su tog 9. marta u Beogradu Miloševićevi tenkovi razjurivali demonstrante i označavali kraj opozicije u Beogradu, šarenoliki krem jugoslovenske estrade okupio se u Sarajevu, kao da se ništa de dešava. A dešavalo se, ispostaviće se, mnogo toga.
Isto se dogodilo i “krnjoj” Jugoslaviji, ma kako da ste je zvali. Trapavo napravljeni izborni festival Evrop(j)esma izrodio je prve trzavice već na debiju 2004. godine, kada članovi srpskog žirija nisu dali nijedan poen crnogorskim predstavnicima. Revanš je usledio godinu kasnije u Podgorici, jer je boj-bend No nejm zadobio simpatije Crnogoraca, koji nisu našli za shodno da daju ni bod srpskim favoritima.
Sve to je od Danijela Alibabića – pre nego što je postao žitelj rijaliti kuća i često lice na naslovnim stranama tabloida, iz ovih ili onih razloga – i njegovih drugara napravilo zlikovce koji su, mislilo se u Beogradu, poslati sa zadatkom od Aca Đukanovića, Milovog brata, da 2005, godinu dana pred referendum, propagiraju nezavisnu Crnu Goru.
(To možda i nije do kraja neistina: No nejm su se pojavili i na Evrop(j)esmi 2006. – sticajem okolnosti, na dan smrti bivšeg predsednika zajedničke države Slobodana Miloševića – i ponovo progurani ispred srpskih predstavnika Flamingosa i to na prilično brutalan način, zbog čega je publika u Sava centru počela da zviždi i gađa muzičare flašama. RTS, odnosno Aleksandar Tijanić lično, odlučio je da SCG nema predstavnika na Pesmi Evrovizije i No nejm nisu ni putovali u Grčku.)
Ni na samom takmičenju im nije bilo lako, jer ih je pratio taj oreol “Montenegrina”, mada su No Name, iz ove perspektive posmatrano, bili rodonačelnici pomirenja među Crnogorcima i Srbima: u čuvenoj “zelenoj sobi” nisu se pojavili sa trobojkom Srbije i Crne Gore (istovetne trobojci SR Jugoslavije, no dobro sad), već sa uvezanom crvenom zastavom Crne Gore i zastavom Srbije sa dvoglavim orlom, čime su pokušali da dokažu da su i “naši” i “njihovi”, i što je bio jedini pravi pristup u zemlji koja je imala sve manje toga zajedničkog.
Mnogi Evropljani, posebno oni na Zapadu, skloni su da optuže Balkance i druge istočnjake da su uništili Pesmu Evrovizije svojim blokovskim glasanjem. Naprotiv, oni su je spasili: time što su takmičenje stavili među nacionalne prioritete i trudili se da iz godine u godinu prave sve bolje evrovizijske pesme, podigli su kvalitet i ostalih učesnika, pa su čak i Talijani ponovo počeli da pripremaju pobednika San Rema.
Na ovom mestu bi, tako, bez problema mogla da se nađe i Molitva Marije Šerifović, ali je Zauvijek moja dobila mig i zbog nepravde koja joj je naneta ignorisanjem i napadanjem klinaca iz (boj) benda na političkoj razini, te i zbog toga što u njoj ima ne jedan, ne dva, ne tri ili pet, nego tačno četiri usklika “Ojha!”, što je kvalitet kojim ne može da se pohvali nijedna druga kompozicija u istoriji.
Kada se s očiju skine koprena nacionalizma, Zauvijek moja je fantastična melodija i prava mera nežnih violina i crnogorske pompeznosti, istinski pop-dragulj za kakav je ovaj prostor u ovom veku retko bio sposoban; sa malo reči iskazano je mnogo: i jedno more, i jedna crkva, i jedna ljubav koja ne prestaje, i leto na Adi Bojani i vožnja oko Boke Kotorske, posebno one krivine između Risna i Perasta.
Možda je, eto, bilo i prikladno da poslednja “jugoslovenska” pesma na Evroviziji bude i jedna od najboljih.
Autor: Marko Prelević
COMMENTS