U kjut pokušaju da spreči curenje albuma Weekend je ostavio zvanični leak od 18 minuta. Naravno, ceo album se našao na torentima već sutradan i slušao sam ga danima, podjednako zgrožen i oduševljen onim što čujem.
Ovo je njegova godina, barem dok Yeezy ne pusti svoj album koji je očigledno gotov. Razlog za to je ogromna, pažljivo planirana kampanja koja traje već godinu dana. Na svakih par meseci izlazila je po jedna pesma, tako da, kada se ceo album našao pred nama, nije bilo potrebno provesti nekoliko dana u bunkeru slušajući, vrćajajući se i analizirajući šta se na njemu nalazi. Weeknf je postao projekat muzičke industrije koja ga je kroz co-brendinge sa užasnim filmovima (50 Shades of Grey), insistiranje na radio stanicima i stavljanjem recomended for you tabovima na Youtubeu pretvorila u ogromnu zvezdu. Sve to nije ništa preterano strašno i problematično, s obzirom na to su sadržaj, ton i stil ovog albuma jako zanimljivi i govore svašta o ovoj našoj generaciji.
Weeknd started from the
and now he is
Poređenje sa Drakeom je neizbežno jer su im poreklo, stil i teme slične, ali glavna razlika između njih i glavni razlog zašto je Weeknd zanimljiv je njegov ton. R&B/ hip-hop izvođači od R Kellyja na ovamo ponavljaju kako se dave u parama, ženama i drogi. Uvek postoje varijacije ali poslednje dve decenije, od kada je NWA eksplodirao u mejnstrim američke svesti, uvek se radilo o jasnom, klasičnom, izrazito američkom narativu o pojedincu, koji je uprkos paklu u kome je rođen i u kome je odrastao, zahvaljujući svom awesomnessu uspeo i sada tu pred nama priča svoju rags to richess story. Međutim, pre svega sa pojavom Kanyea, taj narativ se malo menja, tj. postaje kompleksniji. Baš zbog toga Kanyeova izjava o tome kako je on glas generacije, iako gorda, arogantna i narcisoidna, gotovo sigurno jeste tačna. Kanye je krenuo, svesno ili nesvesno, da problematizuje pitanje uspeha i slave. Prvi album je za kurčenje i iživljavanje frustracija, strahova i patnji života mladog afro-amerikanca u zemlji u kojoj je svi ljudi su jednaki više aspiracija i laž, koju iznova govori samoj sebi nego činjenica (bez obzira na Obamu u Beloj kući). Pitanje je šta uraditi sa drugim albumom. Da li opet iznova i iznova i iznova, pričati o tome kako možeš da imaš svaku ženu koju hoćeš, šta se dešava kada uđeš u klub, ili šta se dešava sa budalama koje se usude da te isprozivaju. Sve to je sasvim okej, gomila ljudi je održala karijere samo na osnovu toga što su iznova menjali producente koji su uspevali da iskopaju dovoljno drugačiji bit, preko koga još jednom možeš da nam kažeš kako si najzajebaniji tip u kraju, ali Kanye se usudio, u svojoj nepromišljenosti i narcizmu, da preko kostura melodija distorzira svoj glas pevajući o razočaranju, slomljenom srcu i ispraznosti. On je dao legimitet slabosti kao temi u R&B/hip hop svetu. I to nam je omogućilo Drakea, koji je izrazito slab, a onda smo dobili Weeknda, koji nije slab u sadržaju, ali jeste u tonu.
E sad, da mi urednik ne bi isekao ceo ovaj tekst, prelazim na sam album.
Sve pesme na Lepoti iza ludila su o ženama i drogi. Weeknd više nije slab kao na prvom albumu, on ne pada na devojku. Ne zaljubljuje se. On iznova i iznova radi pussy kill, kao kanadski Patrik Bejtmen heteroseksulanih odnosa. Jedna, za drugom, za trećom, za pedeset sedmom završavaju sa njim u krevetu, a njega to ni najmanje ne dotiče, s obzirom da a) on nikada sebi neće dozvoliti da se zaljubi i b) previše je nadrogiran da bi bilo šta osim seksa moglo da ga interesuje. Seks je u stvari samo način da se potroši trava, koks, molly ili šta god da je u sebe uneo. Sutradan se ciklus ponavlja: uradi se, jebe, spusti se, spava, uradi se, jebe, spava, spusti se. Ali ono što je srž svega, ono zbog čega je Weekend važan, makar ove godine i za generaciju koja ga sluša je ton kojim peva o svemu ovome. On nije agresivan, besan, naložen na sebe. Bez obzira da li peva o trojci sa dve devojke, ili spavanju sa bogatom curom koja ima dečka nakon što je te večeri već bio sa dve – on je užasno melanholičan.
U njegovim pesmama nema osećanja pobede, nema osećanja samozadovoljstva, nema čak ni slavljenja sebe kao alfa mužjaka. On je prazan, nesrećan, usamljen. Sa Lanom Del Rej peva o sebi kao zatvoreniku svog života i izbora koje pravi u njemu. Čak mu ni droga ne pruža zadovoljstvo. Ali opet, ne žali nam se o svojoj zavinosti, niti pokazuje želju da bilo šta u svom životu promeni. Na trenutke se pretvara da je Majkl (užasno zarazna Can’t Feel My Face), ali to je otprilike to što se tiče aspiracija. Ceo ovaj album je o čoveku na vrhu, koji je shvatio da ga je tamo sačekalo razočaranje, ali opet, on nam ne priča o tome, već o načinu na koji se iživljava nad samim sobom i nad drugima, nesposoban da bilo šta promeni. On je hladan, otuđen, sam, ali nespreman da se suoči sa time, pa zbog toga iznova i iznova ponavlja kako je „that nigga with the hair/Singin”bout poppin’ pills, fuckin’ bitches, livin’ life so trill.“ I postoji razlog zašto je toliko uspešan. Korporacije mogu da guraju svoje pikove koliko hoće, ali ako publika ne reaguje, taj pik će biti odbačen brže nego što će Bijonse odbiti predlog ostatka Destiny’s Child da urade još jedan album. Razlog zašto je Weeknd popularan je što, bar trenutno, savršeno oslikava trenutak u kome se milenijalsi kao generacija nalaze. Slavljenje sebe kao početka i kraj svakog postupka, koje ova generacija radi od trenutka kada se probudi i čekira Fejsbuk, do trenutka kada pred spavanje okači selfi sebe u krevetu na Instagram ima svoje sporedne posledice. A one su rezigniranost, otuđenost, hladnoća. I ne, ovo nije naravoučenije o tome kako smo svi sjebani jer smo navučeni na socijalne mreže, i da bi sve bi bilo bolje kada bismo živeli kao naši stari, ali ovaj album jeste, svesno ili nesvesno, sagledavanje onoga što jesmo trenutno: naloženi sami na sebe, dubinski nesigurni i zavisni od potrebe da se svidimo drugima, još uvek nesvesni da stvari koje jurimo neće doneti samoispunjenje i preplašeni na smrt od zauzimanje uloge odraslih u društvu. Zbog toga beležimo sve što radimo, koliko god to bilo nebitno, besmisleno i dosadno, uvereni da samo ako dobijemo još jedan lajk, ili spavamo sa još jednom osobom, ili puknemo još jedan molly za vikend, otkriti taj sveti gral sreće i samozadovoljstva koji nam se obećava u podetkstu svake reklame za novo piće, film ili album kanadskog R&B pevača sa lepim glasom.
Autor: Vuk Bošković
COMMENTS
Svaka ti je Njegoseva, Boskovicu.