U danima od kada se TLOP pojavio na Tidal-u, a onda i na svim torrent sajtovima na svetu, Riki Džervejs je, u potrazi za brzim lajkovima i RT-ovima, odlučio da ismeje jedno od mnogobrojnih ispovesti koje je Kanje tvitovao. Kanje je pozvao Zukenberga da uloži u njegove „ideje“ (i da mu očisti dug od 53 miliona dolara) na šta se Džervejs nadovezao sa izmišljenim razgovorom između Kanjea i Zakenberga u kome Kanje odustaje od molbe nakon što ga Mark pita da li će da skrlja pare na krzna i kuće (pitanje je da li bi Džervejs pomenuo „krzna i kuće“ da je Kanje beo). Moj prvi instinkt je bio da tvitnem „Kanje ima više karijera nego što je Riki imao originalnih ideja u svom životu“. Uspeo sam da se uzdržim, kada sam shvatio koliko bi to bilo glupo, detinjasto, fangirlovski i irelevantno. Isto kao i Rikijeva „prozivka“, sve reakcije na Kanjeove rentove, ali i deo Kanjeovih tvitova. Sve to je „buka“, distrakcija, nešto što služi da se popune pauze za pljugu na poslu (na šta se ceo Tviter u poslednjih par godina sveo). Ono što je poenta, ono što bi trebalo da bude „signal“, ono zbog čega pišem ovaj tekst je album.
Ja ne pričam sa ljudima o Kanjeu, pogotovu ne sa ljudima koji ga ne slušaju. Iritantno je, glupo, i nemoguće braniti ga od neprijateljskih stavova zato što su oni a) potpuno opravdani, b) ljudi se ne raspravljaju da bi promenili mišljenje nego da bi potvrdili svoj stav, c) koga briga? Muzika je intimna stvar. Mada, ponekad, kada neko kaže da je Kanjeova „umetnost“ glupa i jeftina, pomenem da je on prošle godine napravio koncert na kom je izveo ceo album, a sebe, izvođače i celu scenu pretvorio u antički teatar, sve sa togama, grčkim horom i scenom koja se okreće.
Ali opet, pošto je „buka“ oko Kanjea ogromna, pre svega njegovom krivicom, onda je on postao „tema“. Društvene mreže (a pogotovu Tviter) su evoluirale u beskonačne strimove potvrde identiteta kroz moralnu superiornost, kratke fore i terabajte, i terabajte filtriranih beznačajnih trenutaka u .jpeg formatu. Međutim, sve te osobine ljudi koje komentarišu njegove ispade deli i sam Kanje, tako da je ismevanje njegovih hvalisavih rentova potpuno fer. Ali opet, moj prvi instinkt je bio da ga branim tako što ću ismejati Džervejsa čija je karijera doživela vrhunac pre više od decenije, da bih možda dobio nekoliko lajkova i poneki RT (moj account nije preterano popularan niti sam se ja trudio da ga takvim učinim) zbog čega bih se ja osetio bolje i zbog čega bi moja „vera“ u Kanjea bila potvrđena, što bi bilo lepo pošto je moja reakcija na gotovo sve što Kanje tvituje ovaj gif. Ali sve što on tvituje (dobro, skoro sve) dobija smisao kada slušate muziku. Problem je samo što stvari koje on napiše izgledaju kao anti-reklama za tu muziku. Ljudi ne žele da se probijaju kroz buku da bi došli do signala.
„Ultralight Beam“ sa kojim TLOP počinje je jedna od najboljih stvari koje je Kanje ikada uradio u svojoj karijeri. Nežna, inspirativna gospel pesma na kojoj je Kanje miran, staložen, skroman (da, skroman) dok sve oko njega eksplodira u blistavu, zaokruženu melodiju preko koje briljiraju Keli Prajs i (pogotovu) Chance the Rapper. Kako sam se približavao kraju prvog slušanja, nasmešio sam se jer ću sad moći da kliknem na dugme „nazad“ i ponovo da je proživim. Kanje, kada „ubode“, ima takav uticaj na mene. Od „Jesus Walks“ na ovamo, uvek bi na svakom albumu bilo nekoliko stvari zbog kojih bih želeo da naučim kako da napravim „loop“ fajl u kome bi se jedna pesma iznova i iznova ponavljala. U „Ultralight Beam“ Kanje pokazuje sve što zna, može i želi. „Vizija“ najboljeg Kanjea koji zna odakle vuče korene kulturološki i muzički, ali umesto prostog omaža gospelu, on ga uzima, cepa, i sklapa ponovo, transformiše. Čini ga aktuelnim i savremenim, i onda, povrh svega toga, odoleva porivu da ga peva koristeći Autotune. Ne, on tiho, gotovo sebi u bradu pevuši nešto nalik molitvi, a onda predaje pesmu Keli Prajs da svojim glasom odvede emociju do vrhunca da bi zatim Čens održao propoved. U pesmi koja otvara njegov album, Kanje pravi minijaturno remek-delo u kome se sklanja u stranu i daje prostor prvo vrhunskom glasu kome ne treba Autotune da bi mogao da peva, a zatim i mladom reperu koji je talentovaniji i bolji od njega.
Bilo bi super da je ovo poslednja pesma na albumu, što je i bio plan. Ali ne može da bude. Ne može zato što mir, smisao i nada koji pulsiraju kroz „Ultralight Beam“ nisu mesto gde se Kanje sada nalazi, već mesto gde bi hteo da bude, a nikako ne može da dođe do njega. Zbog toga je ostatak albuma takav kakav je i zbog toga je njegov Tviter feed takav kakav je. Kanje nije dobro, a jako bi voleo da bude.
Nakon što je pesmu Daft Pank-a od zabavne muzike za ples pretvorio u himnu, sve je krenulo na loše. Odvojiti umetnost od umetnika je dobra stvar, pogotovu u hip-hopu, ali je to nemoguće u Kanjeovom slučaju zato što je sve užasno lično i dokumentarno. Njegov najveći kvalitet od početka karijere na ovamo je bio u tome što je svako mogao vrlo lako da se poistoveti sa njim. On je uvek bio „jedan od nas“. Stvari o kojima je repovao (osrednje kvalitetno) nisu bile o gangsterskom životu (on je svojeručno ubio „gangsta rap“ kada je „pobedio“ 50 Cent-a u direktnom okršaju po broju prodatih ploča) već o tipu koji pokušava da se probije u svetu, koja priča o svojim problemima u ljubavnim odnosima (na trenutke dosta seksistički), koji je duhovit i spreman da se sprda na svoj račun i koji je bio najbolji u onome što radi (producira muziku). Plus, sve vreme je bio zastrašujuće iskren, ranjiv i hrabar u svojim izborima. Kanje nikada nije pravio muziku koja liči na nekog, nego je uvek on jurišao napred a ostali su pratili, kopirali, krali i imitirali (Drake-a i Weeknd-a ne bi bilo da Kanje nije otvorio put za njih). Svaki album je bio potpuno nov, potpuno drugačiji i neverovatno originalan (pomenuta saradnja sa Daft Pank-om). „808s and Heartbreak“ je bio bolan za slušanje, uništavao je raspoloženje i podsećao svakog na najbolnije trenutke u životu. Na tom albumu on je uzeo emocije od kojih svako pokušava da pobegne, razgolitio i njih i sebe do kraja i prosuo ih na plaču, stvarajući remek-delo koje prevazilazi žanr. Pop muzika retko može da dođe do takvih vrhunaca, a i ako uspe, to se dešava negde na periferiji, na albumima bendova koje neuspešno pokušavate da naterate prijatelje da poslušaju. Kanje je intimno slamanje srca stavio u centar mejnstrima, radeći samo sa bubanj mašinom i svojim distorziranim glasom. „Dark Fantasy“ je bio o posledicama i sramoti i bolu i nesigurnosti i nadi u koju je teško verovati, ali moraš, jer ako od nje odustaneš, ne ostaje ti ništa. „Yeezus“ je bio o besu, agresiji i libidu. O „šta znači biti muškarac danas“ i „koliki šupak možeš da budeš pre nego što se zgadiš sebi i svima oko sebe“. Ali nakon toga, Kanje je hteo da se „smiri“. Hteo je porodicu i ženu, monogamiju. Hteo je da „posluša roditelje“. Hteo je da pokuša da primeni na svoj život narativ koji ova kultura i dalje smatra normativom: u nekom trenutku moraš da napustiš „momački“ život, da zasnuješ porodicu, da voliš svoju partnerku i decu i da ih stavljaš uvek na prvo mesto ispred karijere i to će ti rešiti probleme koje imaš. TLOP je o užasima tog izbora, o strahu od sebe i svojih želja, o izdaji obaveza koje si preuzeo. I o mentalnoj bolesti. O stidu od sebe koji maskiraš hvalospevima, forama i fantazijama.
Ali nakon „Ultralight Beam“ album prerasta u haos koji izmiče kontroli. „Father Streach My hand part 1 and 2“ zvuče kao pesma koja je bila na putu da postane remek-delo, ali je Kanje odustao na pola, pa ju je podelio jer nije znao kako da sa jednog sempla smisleno pređe na drugi. U obe pesme priča o svojoj želji da bude „slobodan“ i strahu da ne ponovi greške svog oca (ali sa svešću da će ih verovatno ponoviti). „Famous“ počinje sa Rijanom koja zvuči još lošije nego što zvuči na „Anti“ (taj album je toliko „pajdomanski“ skrljan da izgleda kao da je objavljen delom zbog toga da bi u kontrastu sa njim i TLOP, a i nova Bijonse zvučali bolji nego što jesu). Takođe, u „Famous“ Kanje ne može da odoli a da ne doprinese buci oko albuma. Verovatno u njegovoj glavi još jedna fora o Tejlor Svift nije ništa strašno. Samo, eto, zezanje. I to je tačno, ako se izolovano gleda, početak prve strofe nije ništa preterano strašno:
For all my Southside niggas that know me best
I feel like me and Taylor might still have sex
Why? I made that bitch famous (God damn)
Ovaj „God damn“ u pozadini koje peva Swizz Beat znači da Kanje zna šta radi. Provocira tekstom koji je podjednako tačan koliko je i seksistički. Da, ja verovatno ne bih čuo za Diznijevu princezu pop muzike čija je karijera lansirana jer je pijani Kanje napravio budalu od sebe na dodeli (nebitnih) nagrada. Nekako je Tejlor ispala nevina (bela) žrtva pijanog, nadobudnog, svojeglavog (crnog) muškarca, i niko na svetu od tada sve do danas nije proživeo šest meseci, a da ne čuje još jednu generičku pop pesmu o još jednom muškarcu/šupku koji je slomio srce jadnoj, nevinoj curi koja eto, samo želi da bude voljena, a njeni fanovi da nam objasne kako to nije kidnapovanje i eksploatacija feminizma u službi građenja brenda prihvatljivog beloj Americi, već saga o mladoj ženi koja samo želi da ima svoj „glas“ (kojim propagira heteroseksualni normativ kao vrhunsku vrednost zapadne kulture).
Ali sve to ne menja činjenicu da je bilo pametnije zameniti te stihove nečim drugim i verovatno je neko od napaćenih Kanjeovih saradnika i hendlera predložio to, ali je naravno bio ućutkan, jer je Kanje imao foru koju je hteo da podeli sa nama (btw, kada tražite tekst pesme, prvih 15 linkova na Guglu su reakcije zgroženih fanova i saradnika Tejlor Svift).
A „Famous“ ima još problema. Kanje uspeva da ugura Rijanu koja peva Ninu Simon, pa Ninu Simon, pa onda iz nekog razloga pesmu završava sa semplom „Bam Bam“ od Sister Nensi koji sam po sebi jeste predivan (jer ta pesma genijalna), ali mu nije mesto ovde.
Haos samo eskalira dalje. „Low Lights“ i „Highlights“ ima isti problem kao „Father…“. Zvuče kao nešto što bi mogla da bude himna o „grehu“ i Bogu i sramoti, začinjene zabavnim foricama (deo o „GoPro“ kameri je podjednako grozan i duhovit), ali ivice su užasno grube. „Freestyle 4“ koji sledi je neslušljiv (na šta li su ličili fristajlovi 1-3?) rent o potisnutom libidu.
Cela prva polovina albuma je prepuna nedopečenih ideja i nepromišljenih stihova koji imaju potencijal da se pretvore u nešto veliko i strašno i iskreno i ranjivo, ali gotovo da ni u jednom trenutku „ne prodišu“. Sve je srkljano, zbrzano, kao da je rađeno „u minut do 12“. Ono što se dobija je utisak neverovatne anksioznosti i nesigurnosti (čega je Kanjeova karijera prepuna), ali fale jasan oblik i struktura. Kanje nam traži da navedemo jednog genija „koji nije lud“, ispoveda svoje strepnje, izigrava klovna i traži od nas da ga pratimo u rat (i to često sve u istoj strofi kao u osrednjem „Feeback“), ali tamo gde su se na ranijim albumima nalazili fokus, preciznost, perfekcionizam i opsesivno-kompulzivna potreba za dokazivanjem, u prvom delu TLOP-a se nalaze trapavost, lenjost i improvizacija (a Kanje nikada nije dobar u fristajlu, a ni repovanju „kao takvom“). Sirov materijal je tu, ali fali trud.
I Love Seinyehttps://t.co/ZFgzv13PDK
— Seinfeld Current Day (@Seinfeld2000) February 14, 2016
I onda se, naravno, desi obrt. Da se zna samo Kanje sa Tvitera, nikome na pamet ne bi palo da je moguće da napravi nešto kao što je skit „I Love Kanye“. U jednom minutu, on potpuno samosvesno i objektivno sumira sebe i svoje trenutno mesto u svetu i kulturi. Zna da izgleda kao nepromišljena budala koja se samo hvali i pumpa, zna da ljudi govore da im fali „stari Kanje“, zna da svi mi mislimo da mu je glava toliko duboko zabijena u svoje dupe da ne vidi ništa osim svog ega. Opet je ranjiv. Opet igra onu igru sa kojom su upoznati svi koji su istovremeno ponosni na svoje uspehe ali previše samosvesni da to ozbiljno izgovore javno, pa ih sakriju u foru.
Taj skit setapuje ostatak albuma koji je bolji, fokusiraniji, smisleniji. Nijedna od pesama koje slede ne dolaze do nivoa „Ultralight Beam“ ali su na trenutke blizu. „Waves“ je najslabija ali govori o čežnji za „vež’te me, ulazim u klub“ životom bolje od bilo čega u prvom delu albuma.
Nakon nje sledi „zlo“.
„FML“, sa spuštenim beatom, sa ispovednim tonom, sa Weeknd-ovim refrenom je mesto gde se Kanje danas nalazi: rastrzan između obaveza i želja, preplašen da će, opet, da izgubi sve koji ga vole u životu, osramoćen jer „pravi scene“, svestan da se ono čemu se nadao, da će „spokojni bračni život“ da mu pruži mir, utemeljenje, mentalno zdravlje- neće ostvariti, da su porivi još tu, da je samo-destrukcija odmah iza ćoška, da antidepresivi moraju da se uzimaju iako ga otupljuju i (verovatno) kreativno sputavaju.
Jedan od arhetipova hip-hopa je reper koji mora da „hendla“ lude, nesigurne devojke (koriste drugu reč za to) koje mu ne daju mira i koje su više truda nego koristi. U „FML“ u skladu sa svojom istorijom izobličavanja standarda hip-hop i pop muzike uopšte, Kanje u stvari priznaje da je Kim ta koja mora njega da hendla. Da je ona ta koja je u kontroli, koja zna šta je, ko je i šta hoće, a da je on „crazy bitch“. I to bukvalno. Od pominjanja „Lekspira“ u drugoj strofi se ježi vrat. Najbolje bi bilo da je to izmišljena fora, još jedna Kanjeova poza, da je upotrebio reč samo zato što se rimuje sa „Meksiko“ koji je u sledećem stihu, ali ovo nije prvi put da Kanje repuje o lekovima. I kroz prizmu toga, njegovi rentovi na Tviteru koji su bizarni i u svojim skakanju sa teme na temu i u naglim promenama tona mogu da se objasne samo na dva načina: ili je sve što priča trolovanje (manje verovatno s obzirom koliko se dugo već traje) ili je posledica intenzivnih i ne baš prijatnih osećanja koja moraju nekako da se artikulišu. Audio snimak koji je iscureo, u kome Kanje jako nekoherentno proziva, psuje i hrabri sebe u bekstejdžu SNL-a govori u prilog ovog drugog. Što onda i Džervejsovu foricu, i hiljade drugih forica i gomilu članaka o tom snimku u kojima se Kanje ismeva kao „ludak“ stavlja u novi kontekst. Nigde na albumu Kanje ne pominje Ejmi Vajnhaus, ali njeno ime stoji između redova. U „Real Friends“ on žali zbog onoga što je postao (što je bila jedna od glavnih tema „808s“) preko nežnog, sanjivog sempla klavira i govori „kako je zaslužio sve što mu se dešava“. Na kaveru pesme (koja je objavljena pre samog albuma) je mladi Kanje za miksetom.
A onda ide paranoična, jeziva balada „Wolves“. Kanje „zna“ šta bi njegova majka mislila o njemu da je živa (ništa dobro), zna da je „podivljao“, žali zbog svih grešaka koje je počinio i koje će počiniti i nada se biblijskom spasenju sebe i svoje porodice. Ovde album dobija karakteristiku „koncepta“ zbog direktne veze sa „Ultralight Beam“.
Kada se ukloni sva buka, kada se sklone Tviter rentovi, fore, hvalisanje, seksizam, pokušaji da se probije u svet mode, Amber Rouz, dugovi, patike, Tejlor Svift, signal koji ostaje je Kanje koji pokušava da se pronađe snagu u veri i Bogu, „grešnik“ koji pokušava da se iskupi, jer iako je monogamija strašan „zlatni kavez“ čiji se zidovi stalno približavaju, porodica koju je formirao je jedino što vredi u njegovom životu. Na smrt je preplašen da je izgubi a strepi da nije dovoljno jak da „izdrži“.
Ostatak albuma, „bonus“ trake se vraćaju haotičnosti prvog dela. „30 Hours“ ima divan, melanholični kvalitet, ali sve što je potrebno reći je da to pesma na kojoj je Andre 3000, a Kanje nije smislio bolji način da ga iskoristi nego da peva „back vocal“ dok on improvizuje ispred mikrofona na teme Meta Barnsa i prebijanja ljubavnika bivše devojke. „No More Parties in LA“ bi mogla da bude genijalna „old school“ stvar, samo da je sa nje „ošišano“ dva, tri minuta. „Facts“ i „Fade“ zvuče kao pesme koje je trebalo skinuti sa albuma u poslednjem trenutku. Opet haos, opet improvizacija, opet samozadovoljnost. Što je možda i okej u meta „dok slušate album, čujete proces pravljenja albuma“ smislu ali to ne menja činjenicu da je ovo verovatno najslabiji studijski album u Kanjeovoj karijeri. Što opet ne znači da je loš („808s“ je remek delo, „Dark Fantasy“, „Collage Dropout“ i „Yeezus“ su blizu tome) samo da izgleda nezavršeno.
Kanje kao da je u krizi srednjih godina. Nešto nije u redu i sve što radi izgleda kao da situaciju čini gorom. Magnat u modi teško da će ikada postati, a sve mu je podređeno tome, čak i miksovanje albuma (TLOP je morao da bude završen da bi išao kao muzika tokom „Yeezus“ revije u Medison Skver Gardenu). U javnosti je prešao iz uloge „ekscentričnog genija“ u „kasna Ejmi Vajnhaus“. Tviter rentovi samo daju legitimitet i izgovor koji je potreban ljudima da ismevaju „jadnog bogataša“. Njegovo ponašanje daje dozvolu da gledamo u „saobraćajku“ koju Kanje proživljava (više puta na albumu repuje o fantazijama saobraćajnih nesreća). TLOP je mogao da bude neverovatan album o sumnji, strahovima i čežnjama čoveka koji je „uspeo“, ali sada ne zna šta će da radi sa tim uspehom. O mužu koji pokušava da ostane veran iako želi da jebe sve živo, o ocu koji nije tu za svoju decu, o sinu koji se još uvek nije pomirio sa smrću svog roditelja, o umetniku koji se nalazi u krizi jer ne želi da reciklira sebe a ne vidi kuda treba da ide dalje, o javnoj ličnosti koja i dalje „plaća“ zbog gluposti koju je uradio, o verniku koji pokušava da održi odnos sa Bogom iako konstantno sumnja u održivost tog odnosa. O čoveku koji pokušava da iznova definiše sebi iako je javnost odlučila da ga etiketira. O osobi koja pokušava nekako i sebi i svetu da prizna da ima duševne probleme. Ništa od ovoga nije lako postići. Možda je „The Life of Pablo“ trebalo ovako da izgleda. Trapavi, nedovršeni haos koji nikada nije mogao da postane otelotvorenje vizije koju je umetnik ima zato što je vizija previše ambiciozna i velika (mada Kanje i dalje pokušava, povukao je album i u trenutku dok ovo pišem, i dalje ga nije ponovo objavio). Možda mu samo treba još vremena, ali u eri društvenih mreža, ako ste zvezda i ako hoćete da vladate mejnstrimom, da ga oblikujete i pomerate, vremena nema za vas. Morate da znate gde idete, pošto mi ne znamo i hoćemo da pratimo, ali samo ako verujemo kuda nas vodite. Kontent mora da se producira, fore moraju da se prave, lajkovi moraju da se skupljaju, reakcije moraju da se imaju. Stvari, ljudi i umetnost moraju da se etiketiraju, odmah, istog trenutka kada se pojave, jer je pažnja ograničena a internet preveliki. Kanje je podjednako odgovoran koliko je i žrtva toga. Uvek je hteo da igra tu duplu igru: da ima potpunu slobodu da kaže šta hoće ali i kontrolu nad time kako će to što kaže biti prihvaćeno. Da uključi i isključi svet kako hoće. A to ne može. „Wolves“ je najintimnija pesma ovog albuma. Da, vuci su svuda oko njega, ali i on je često znao da bude i vuk a i pastir koji se samo zeza. Niko neće doći da pomogne, ali problem je što uopšte trži „pomoć“ (u obliku slave, popularnosti lajkova na Tviteru). Svi smo se pretvorili u vukove u potrazi za tim istim lajkovima. Kanje hoće da bude vođa čopora. Pustili smo ga da vodi. Ne izgleda da će uspeti. Već ga grickamo i spremamo se da ga prožderemo. Kada bude gotovo, snimićemo dokumentarac o njegovom životu i tvitovati na temu „o bože, zašto?“. Ti tvitovi će odrati sa lajkovima.
Autor: Vuk Bošković
COMMENTS