Iza nas je još jedna Slobodna zona. Trinaesta po redu, ali nikako baksuzna. Za šest dana, plus onaj jedan kada idu reprize filmova kojima je publika dala najviše glasova. Pogledao sam desetak dugometražnih, plus nekolicinu kratkometražnih, jer smo ove godine imali double bill predstavu, odnosno pre glavnog filma, išla je predgrupa u vidu radova mladih autora, iz sveta, regiona, a bogami i zemlje. Ako ste uspeli da pogledate više filmova od mene onda ste ili student, ili penzioner, ili nezaposleni, ali u tim slučajevima svakako imate mnogo većih problema od toga šta ćete gledati na nekom filmskom festivalu.
Izabrao sam četiri filma koji su mi se najviše svideli i koje ću preporučivati okolo, a kako to obično biva, moj hipsterski ukus se ne podudara sa žirijima festivala. Titulu “Najbolji film u međunarodnoj selekciji” dobio je poljski dokumentarac Pričest, koji je proglašen najboljim i u “14+” izboru, dok je nagradu za najbolji regionalni film odneo Bife željezara.
Naše nagrade, kao i uvek, u dinarskoj protivvrednosti imaju iznos jednog potapša po ramenu. Ili autori mogu da nam se jave i da ih odvedemo na ručak u kafanu Kosmaj.
FIPRETSCI nagrada iliti Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique – Gaza Surf Club
Film koji se svakako privukao najviše pažnje. Ili barem moje, dok sam se spremao za festival. Priča o nekolicini mladih koji u Gazi, ne baš najopuštenijem mestu u ovom trenutku, prave svoj surf klub i uživaju u talasima. Daske prave sami, a između ostalih, pratimo mladog Ibrahima, kog roditelji vide kao budućeg ribara, ali on želi da ode na Havaje i profesionalno se bavi surfovanjem. Gledamo i priču mlade Sabahe, koju je otac učio da surfuje kad je bila mala, ali je sada, zbog konzervativne sredine, stalno u hidžabu i samo čežnjivo gleda u talase. Film je pre svega uspeo da pruži dovoljno dobru dozu politike i svakodnevnog života, a da jedna stvar ne trpi zbog druge
Nagrada za najbolje žanrovsko ostvaranje – Škola za buntovnike
Nismo ovu nagradu nikada dodeljivali filmovima sa Slobodne zone, zbog toga što festival nije prikazivao horor filmove, ili ih barem mi nismo gledali. Škola za buntovnike je dokumentarac o večernjoj školi u Berlinu, gde prestareli klinci idu po diplomu i jedan je od strašnijih filmova koje sam gledao ove godine. Gomila dvadesetogodišnjaka, koja je napustila školovanje jer im je bilo dosadno, pušili su mnogo trave, ili im se Klaus iz treće klupe do prozora smejao zbog pirsinga u nosu, vraća se u školu kod hipi profesora, koji pokušavaju da ih zainteresuju za učenje tako što ne koriste nijedan od segmenata gesla red, rad i disciplina. Takoreći, od već postojećih debila, prave još veće. Nakon ovog filma ti dođe da pozoveš profesora matematike kod kog si jedva imao dvojku i koji te je kinjio četiri godine i kažeš mu – “Rođeni, i dalje mislim da si najveći govnar koga je ovaj svet ikada video, ali izgleda da postoje i gori od tebe”.
Srebrna Tegla – Dan oslobođenja
Film otvaranja, i svakako možda i najzvučniji naslov festivala. Sama priča o tome da Lajbah svira u Severnoj Koreji je prilično zanimljiva i stvarno bi trebalo da budete baš netalentovani, kako biste je upropastili. Međutim, film je još i bolji od početne premise, pošto se više bavi nečim drugim. Ovo je egomanijački pozdrav samom sebi reditelja Mortena Travika, koji je organizovao sve, četrnaest puta dolazio u Severnu Koreju i rešio da petnaesti put povede bend koji je poslednji put bio provokativan nekad sredinom devedesetih. U prvi plan je stavio sebe, kako sve organizuje, nervira se zbog domaćina, nervira se zbog Lajbahovog nepoštovanja dogovora, ali nam upravo ti momenti daju uvid u to da ljudi mogu biti sebični i samozadovoljni, čak i u situacijama kad se dešava neka istorijska stvar, gde su samo epizodisti. Ili bi trebalo da budu.
Zlatna Tegla – Božanski poredak
Slobodna zona je moj omiljeni beogradski filmski festival i to upravo zbog ovakvih filmova. Čak iako nekoga uplaši reklama o festivalu angažovanog filma, uvek može da otkrije ovakve bisere, koji fino balansiraju društveno-angažovani, sa bioskopskim filmom. Iako na prvi pogled film u kom gledamo švajcarsko selo sedamdesetih godina gde se žene bore za pravo glasa, i da ne budu mašine za pranje veša i suđa, ne deluje kao neka zabava, na neki način se trudi da likovima udahne svežinu, u scenariju kakav smo videli već hiljadu puta. Samo zameni žene sa pravima homoseksualaca, crnaca ili koga već. Special guest star je Sofia Helin, koju znamo kao autističnu inspektorku Sagu iz Bron/Broen, koja donosi talas zapadnjačke energije u alpsku pripizdinu. Rediteljku Petru Blondinu Volpe pozivamo da primi svoju nagradu u vidu večere na koju je vodimo u neku od naših omiljenih beogradskih kafana, u kojima se i sami hranimo.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS