Rečima Veselina Cvetkovića, lika Bate Stojkovića u Varljivom letu ’68 – može se živeti ako ne znaš gde je Abu Dabi, gde je Singapur, Kvanahvato, Cejlon, ili recimo iz istorije, kad je Milutin doš’o na presto. Svestan sam da on priča o marksizmu, ali ja ovde potenciram neki drugi školski predmet. U pitanju je srpski jezik, koji nas je podučavao o svemu i svačemu. E sad, može se živeti ako ne znaš gde je upotrebljeno jednačenje suglasnika po mestu tvorbe, ili koje je slovo Vuk poslednje uvrstio u azbuku, ali šta je pesnik hteo da kaže, to se jedostvano mora znati. Pitanje šta je pesnik hteo da kaže me nije skoro doticalo. Poslednji put sam se njime bavio verovatno u srednjoj školi kada se radio neki Rabindranat Tagore, ili Stefan Malarme. Međutim, pesma Senke Aleksandre Prijović me je naterala da obratim malo više pažnje na tekst i na neke okolnosti oko mlade pevačice, kao i da se posle toga pozabavim već pomenutim pitanjem. Krenimo od početka.
Prvo, nekoliko puta smo u šali pomenuli na našem sajtu kako je Aleksandra Prijović projekat Državne bezbednosti, jer je njena dosadašnja karijera besprekorna i svaki put smo se dobro nasmejali na tu foru. Moramo međutim da se zapitamo da li je ta fora, samo fora?! Činjenica je da se Aleksandra pojavila iznenada na našoj sceni. Naravno da se kao i svaka nova zvezda prvo proslavila učešćem u Zvezdama Granda, ali budimo realni, taj show je odavno prestao da proizvodi velika imena i da pevači iz ovog takmičenja stiču popularnost preko ulazaka u rijalitije, pa onda tek neko nauči i njihovu pesmu. Stoga je veliko iznenađenje bilo kada se Aleksandra pojavila 2014. sa singlom Za nas kasno je i zauzela vrhove svih relevantnih muzičkih lista u našoj zemlji. Kasnije pesme su postajale još veći hitovi, i kao šlag na tortu, Aleksandra je dobila poziv koji se ne odbija. Ponuđeno joj je da peva na osamnaestom rođendanu naslednice Srpske Majke, Anastazije Ražnatović. Svi vrlo dobro znamo da to nije bila Anastazijina odluka, jer koje dete tačno boli uvo ko će da ti peva na osamnaestom rođendanu. Sigurno bi mala bila zadovoljna i da su za zabavu to veče bili zaduženi Dj Krmak i Boris Bizetić obučen kao Slavujka. Aleksandri je pružena ta prilika da bi mogla široj publici da se predstavi kao neko za kim srpski narod traga već desetak godina, a to je muzička naslednica Srpske Majke. Svi prethodni kandidati su pali na određenim testovima. Tanja Savić je izbegla u Australiju, Slavica Ćukteraš se posvetila porodičnom životu, a Katarina Grujić je realno Tottenham u ovoj priči (u vrhu stalno, ali nikad neće doći do titule).
Druga bitna stvar je saradnja sa Draganom Brajovićem Brajom, koji je potpisan kao autor muzike i teksta Senki, i ako zanemarimo aranžman Srđan Jovanovića (u narodu mnogo poznatijeg kao Srki Boy), možemo reći da je Braja alfa i omega ove pesme. Braja je jedan od najplodnijih autora sa naše scene. Neke od najpozantijih pesama koje je radio su: Usne vrele kao žar Amira Rešića Nina, Bili smo drugovi Miroslava Ilića, Brate prijatelju grupe Moby Dick i Samo pijan mogu da prebolim Baneta Bojanića. Pojedini ljudi će reći da je njegov najveći poduhvat metamorfoza Seke Aleksić od sna svakog kamiondžije na ruti Gelzenkirhen-Lapovo, do velike pop r’n’b dive koja može da napuni Arenu. Ako izuzmemo određena gostovanja, Braja nije osoba koja se mnogo medijski eksploatiše i više govori svojim rečima i muzikom koje piše za mnogobrojne izviođače. Stoga je bilo i veliko iznenađenje kada smo ugledali Braju u spotu za Senke. Kao da je ova pesma ipak malo drugačija nego ostale koje je radio.
Dolazimo i do same pesme. Na našem sajtu u okviru liste najboljih narodnih pesama iz prethodne godine Senke su uzele solidno drugo mesto i napisali smo da je u tekstu objašnjena cela filozofija odnosa bivših partnera, iz perspektive nove devojke. Međutim da li je to baš tako? Ako pođemo od premise da je DB država u okviru države, koja u svom interesu ima samo ono što je najbolje za svoju naciju, postavlja se pitanje da li je ova pesma ljubavna, ili govori o tome kako Srbija treba da bude protiv euro-atlantskih integracija. Ovo zvuči sada pomalo čudno, ali ako krenemo da analiziramo strofe i refren, nadam se da ću još nekoga uveriti u svoje sumnje da iza ove pesme stoji neko mnogo veći.
Mislila sam biće mi svejedno
ako ona dođe ako svrati
a da moje opet bude njeno
e to neće dočekati.
Početak implicira da je ljudima apsolutno svejedno da li će ONA, čitaj između redova Evropska Unija, doći, jer po nekim već izlizanim floskulama, ulazak u EU i NATO pakt će nam doneti neki bolji život i bićemo onda kao zemlje Zapadne Evrope, gde su već mnogi mladi pobegli. Međutim, drugi deo strofe odnosi se na one koji su ostali ovde, i koji bi na dolazak belosvetskih institucija trebalo da odgovore otporom, jer ono što je naše ne sme biti njihovo. Tu se naravno aludira na to da je Srbija od Turaka do Nemaca, uvek bila pod nekim vidom agresije.
Refren:
Kaži joj da skloni ruke
sa tvojih ramena
ne trebaju meni senke
iz prošlih vremena.
Ko da laže da je njeno
ono što je moje
nije kome je rečeno
nego kome suđeno je.
Mirni početak, ne slučajno, prekida ulazak benda i refren koji sugeriše mladom čoveku da kaže sudbonosno NE, njoj i njenim koketiranjima. Ramena se posebno ističu, jer ona mogu da imaju dvojako značenje. Prvo je da ona i dalje flertuje kroz dodir na ramenima, i autor tu sugeriše da je fizički kontakt najintimniji čin. Drugo, malo radikalnije mišljenje je da su ramena blizu vrata i da će nas ona uskoro zadaviti ako se odlučimo za pogrešnu odluku. Na kraju, ulaze naslovne senke iz prošlih vremena, koje mogu aludirati na svakojake istorijske nepravde koje je naš narod proživeo, poput NATO bombardovanja pakta ’99. Ne sme se zameriti ni mišljenjima stranaka desnog orijentira, koje uglavnom sugerišu da je EU tvorevina fašizma iz Drugog svetskog rata. Drugi deo refrena se uglavnom odnosi na argument za koji se svaki Srbin u nekom trenutku svog života uhvatio,a to je – ne može, moje! To moje, može biti sve od neke detinjaste vaijante tipa moja lopta mrš, do neke mnogo ozbiljnije varijante tipa moje Kosovo i Metohija mrš.
Šta će ona tu kraj našeg stola
kad joj ovde mesto nije
zar joj nije dosta bola
ne gledaj je ne žali je
zar joj nije dosta bola
ma ne gledaj je ne žali je.
Šta će ta euro-atlantska integracija tu kraj našeg stola! Pritom, svesni ste da autor ovde ne misli na predmet čiji je sinonim astal i čije je osnovna dealtnost da drži čaše ili šolje, a zgodno je takođe što se stola rimuje sa bola, a bol je bez sumnje najbitnija reč u ovoj strofi. Hej ti integracijo, ti zapadni svete, zar vam nije dosta bola koji ste prouzrokovali ovom narodu?! Zar nije došlo vreme da nas ostavite na miru?! I sigurno nećemo da je žalimo ako je odbijemo, kako kaže pesma. Žal nije poenta teksta, to je samo da poruka ne bude previše očigledna.
Da me ona ljubomornom pravi
dok uvelo nudi cveće
da poraze moje slavi
doživeti nikad neće
da poraze moje slavi
doživeti nikad neće.
Ovde bi već trebalo da vam sve bude jasno. Ko je ona da nas pravi ljubomornima svojim fantastičnim životnim standardom i visokim platama, kada je jasno da ni tamo ne cvetaju ruže. A kad smo kod ruža, uvelo cveće je jasno sugerisanje na krah grčke ekonomije i dokaz da priključenje EU nije odgovor na naše finansijske probleme, kao i da je to jedan od najvećih poraza ove međuvladine i nadnacionalne unije. A kad smo kod poraza, svi znamo da se kao najveća pobeda zapadnog sveta ističe agresivno otimanje naše južne pokrajine i da će nastaviti da nam rade o glavi sve dok nas potpuno ne izbrišu sa mape. Autor ovde želi da nam kaže da ako opet dođe do slavljenja naših poraza to oni doživeeeetiiii nikad neeeećeeee. Jer kako je davno rekao Goran Vuković Majmun: Ako budu udarili po porodici, brate mili, znamo i mi da udarimo po porodici. Oružja dovoljno ima vidiš kol’ki je grad, pun oružja, možeš da kupiš šta hoćeš, gde hoćeš. Pa brate mili, ako dotle dođe branićemo se. Svim sredstvima kako umemo i znamo. Ne kažem da možemo da se odbranimo, ali ćemo da se branimo.
Da li ste saglasni sa mojim mišljenjem? Možda ne, ali samo bih vas zamolio, da ne budete više toliko slepi.
Autor: Momčilo Dašić
COMMENTS