Kada presek bitnih svetskih vesti izgleda kao politički aspekt nekog budućeg dela pucačke video-simulacije Call of Duty, zašto bi zabavni program imao manje sumoran, ili gotovo i sadistički ton? Nepobedivi HBO triling serija ovog proleća su činili Game of Thrones, Silicon Valley i Veep, kombinacija koja bi mogla da parira HBO proleću iz 2006. godine kada su aduti ovog komercijalnog programa bili The Sopranos i Deadwood, sa svojim najboljim sezonama do tada. 10 godina kasnije, HBO svom masivno konzumiranom programu deli gotovo iste karte: Ne dozvoljava svojim likovima laku pobedu, dovodi ih čak do milimetarske udaljenosti od pomenute, i tako vrši svojevrsni S&M nad svojim gledaocima. U tom vešto orkestriranom S&M-u sam iskreno uživao od početka aprila sve do kraja juna, pre nego što je sva prijatnost bila na kritičnoj rezervi zbog konsolidovanja redova porodice Stark, kabineta potpredsednice SAD Seline Mayers i skromnog ofisa tehnoloških genija iz San Franciska. Bilo je nemilosrdno, sve do dugoočekivanog orgazma u poslednjim epizodama serija.
Glumačka postava serije Silicon Valley se ovog proleća registrovala u obe grupe prijatelja koje (prema mom mišljenju) postoje. Dakle, i u ljude koji su zaista divni kada ih upoznaš, kao i u budaletine čija je svaka reč smešna, pa zato uživaš u njihovom prisustvu. Za tri sezone i 30 epizoda, Richard (Thomas Middleditch), Gilfoyle (Martin Starr), Erlich (T.J. Miller), Dinesh (Kumail Nanjiani) i Jared (Zach Woods) su uspeli da sa svakim gledaocem imaju pojedinačnu internu foru i tako se svrstaju u obe grupe prijatelja, odavajući utisak skladnog ansambla, sličan utisku standardnog glumačkog fronta Quentina Tarantina ili Wes Andersona.
Nakon debija pre dve godine, Silicon Valley se smatrao apdejtovanom percepcijom tehnološkog razvoja kreatora serije Mike Judge-a, čije je filmsko ostvarenje Office Space (1999) vremenom postalo Biblija svima koji su na operativnom sistemu Windows 98 počeli svoju inženjersku karijeru. U prve dve sezone, Mike Judge nam je predočio da iza zapanjujućih cifara kojima se barata u tech-svetu stoji istina da zapravo vrlo malo ljudi vidi ili raspolaže tim novcem instantno. Način na koji je to izveo je uključio manifestaciju stresa u vidu noćnog znojenja kod Richarda, emotivna kaskaderstva Jareda, vilferelovski humor Erlicha Bachmana, ekskluzivni sarkazam Gilfoyle-a i nespretnost pakistanskog Denzela Washingtona, Dinesha. Činilo se da u prvih 20 epizoda, niko od gledaoca nije bio ovlašćen da se saživi sa svakodnevnim neurozama ambiciozne ali rezervisane petorke, dok je u poslednjih 10, serija počela da priča, i pokazala da ima i srce i mozak. I da oba znaju šta hoće.
Prva epizoda treće sezone je označila pozor za niski start u sprinterskoj trci pokazivanja međusobne lojalnosti u revolucionarnoj firmi Pied Piper. Pošto start-up kompanije nemaju preslikan model reakcija kod raspadanja kao bendovi, niko u najtežim trenucima nije merio intenzitet povređenosti ega i osećanja, već je petorka tražila razlog da ostane na okupu. Situacija se razvijala od Dineshovog i Gilfoyle-ovog brainstorminga o napuštanju obećavajućeg, ali neizvesnog u ispunjavanju milionskog obećanja Pied Pipera i vraćanju svojim aplikacijama ili ostajanju u firmi iako je Richard dobio otkaz, ali brzo shvataju da je Richardova genijalnost upravo ono što ih drži na okupu. Richard je povlačio ono bitno i realno u modernoj eri tehnologije – istinu da ne možeš ništa sam protiv prejakih ekonomskih struja koje se tebi neće povinovati. Ekonomske modifikacije i ozvaničenje funkcionisanja Pied Pipera su seriju odvele do značajnih promena. Od suptilne satire, ili prostije, Big Bang Theory bez kondoma, serija je zakoračila u komediju koja često izaziva awwwwww! reakcije bez žrtvovanja humora. Duhovitom kvartetu je bilo potrebno vezivno tkivo koje bi uobličilo shvatanje gledalaca da su i geniji iza Pied Pipera, ljudi. To se dogodilo u četvrtoj epizodi treće sezone, kada je Dinesh kupio estetski upitan zlatni lanac od svoje prve plate i tako namestio penal Gilfoyle-u koji je on rado izveo jakim volejom. Recimo da je taj volej snažno pogodio u prečku i odbio loptu do autističnog Jareda (koji se do tog trenutka svojski trudio da svima prenese jaku struju optimizma u vezi timskog rada i artikuliše prijateljstva na relacijama Richard-Erlich i Dinesh-Gilfoyle), a koji je sa dve prozivke Dineshovog lanca doneo seriji magnetizam i postao emotivni epicentar koji je gledaocima očajnički bio potreban. Fokus na Jareda.
Zach Woods, u seriji originalno Donald, prekršten u Jared od strane Gavina Belsona, narcisa opsednutom moći koji na kraju prve sezone postaje Richardov neprijatelj na čelu kompanije Hooli, labavo baziranoj na Google-u , prihvata tu promenu nastavljajući da bude ljudski dron po zanimanju. Kao ajkule koje nanjuše krv, Donaldovi (Jaredovi) saradnici iz Hoolija su sa oreolom plastičarki iz Mean Girls nemilosrdno maltretirali Jareda. Samo jer je Gavin dao zeleno svetlo. Svo nedostojanstvo koje je pretrpeo u Hooliju se preslikalo i po dolasku u Pied Piper. Richard je neposredno po prelasku Jareda u njegovu firmu angažovao još jednog programerskog saradnika po imenu Jared pa je Donald (Jared) postao O.J. Skraćeno od Other Jared. On se zadovoljio Gilfoyle-ovim objašnjenjem da bi trebalo da mu bude drago zbog nadimka O.J. jer je O.J. Simpson jedno od najprepoznatljivijih lica na planeti. Jared je nastavio svoj put kao O.J. do daljeg.
U pretposlednjoj epizodi treće sezone (Daily Active Users), Jared je počinio najdobronamerniju stvar protiv Pied Pipera. Sklapanjem ugovora sa fabrikom klikova u Bangladešu kako bi popravio statistiku firme i održao san koji je dotle tekao neočekivano loše, Jaredova ličnost je konačno počela da se razlaže. Uz optimizam koji ne može da prođe loše, dobru volju i radikalnu lojalnost, Jared se više dojmio kao umiljato štene Pied Pipera nego finansijski rukovodilac. Njegov trud oko posla koji je radio pored finansijskog briganja, bivanja konstantnim moralnim busterom, ja ipak uzeo svoj danak na ličnom planu mentalne higijene: Pored konstantnih, autističnih izjava o svemu, Jared je nakon tridesetak sati nespavanja izjavio kako njegov skelet zapravo hibernira u domu njegovog tela i do 30 sati u cugu, živeći samo na Red Bullu. Na stranu što od premora u snu viče na nemačkom jeziku.
Pored toga što Jared konstantno čini pravu stvar, on iskreno voli Pied Piper i njemu misija i timski duh znače sve. To se naročito videlo u finalu druge sezone kada Richardu koji se vratio sa suđenja opisao suludu atmosferu održavanja servera nezapaljenim magičnom. Kada postaje gusto i kraj se bliži, iz svog džepa roditeljski pogurava statistiku da bi san trajao duže. Čovek je toliko brinuo da je uradio lošu i potencijalno auto-destruktivnu stvar koja je za 30 minuta epizode evoluirala od simpatičnosti, preko manifesta požrtvovanja do istinske tuge. Neprimetno ali efektno, lik Jareda je postao emotivni lepak gledalaca sa konstatnim Richardovim neurozama, Erlichovim ludilom, Gilfoyle-ovim satanističko-sarkastičnim ekscesima i Dineshovom nesnađenošću.
Poslednju Silicon Valley epizodu sam odgledao ovog ponedeljka, nakon utakmice osmine finala fudbalskog Evropskog Prvenstva između Islanda i Engleske. Pala mi je na pamet analogija da je Silicon Valley među aktuelnim serijama upravo ono što je Island u svetu fudbala. Sa ogromnim značajem za malog čoveka, teraju nas na zaključak da se iza basnoslovnih brojki koje prate na papiru bolje od njih, krije tiha, ali velika ambicija o promeni sveta, u čiju brzinu i realizaciju u stvarnom životu treba verovati.
Autor: Andrija Savić
COMMENTS