Iza nas je jedan buran vikend. Braća Ameri bi rekli eventfull, pa nazovimo ga i mi tako. Ne ozbiljno, kliknuli smo attending na svim eventovima na Fejsbuku i zaista potrudili se da ih sve ispoštujemo, ma koliko bili bizarni i nesvakidašnji. Šta nam glupo! O posledicama ćemo valjda razmišljati kad đavo dođe po svoje.
A kad smo već kod đavola i sađenja tikvi sa istim, valja pomenuti da je vikend počeo maratonskim koncertom Bjesova. Nisam fan, ali ih slušam već drugi put u razmaku od mesec dana. Ne znam, kažu da bolest ne bira gde će da udari, pa je valjda ovo što je mene udarilo rešilo da napadne sad nekad, pre tridestog mi rođendana. U svakom slučaju, savetujem svakome da izabere troipočasovni koncert benda, o kom nema neko specijalno mišljenje, a koji inače ima baš hard core fanove, koji na svaku pesmu imaju želju da razlupaju mesto, čisto kao test izdržljivosti. Kažu da klonje u Gun Clubu posle koncerta i dalje nisu baš za upotrebu. Najtoplije se nadam da ih neću više nikad slušati uživo, ali to verovatno nije istina.
E sad, subota je bila baš ono ‘ajde da vidimo šta sve ima i svuda da idemo. Nas dvojica krenuli na radionicu, tribinu ili šta je već ono bilo, o guslama i gajdama. Sve se održavalo u okviru nekog pravoslavnog/staroslovenskog metal festivala Hrast, koji smo isto kasnije posetili. Iako nemamo običaj da idemo na ovakve stvari, u teoriji je sve trebalo da bude interesantno, a realno je i bilo. Jbg, svi se uvek razoduševljavamo kad čujemo neku tuđu narodnu muziku, a kad je još neko ukombinuje sa modernim zvukom ili džezom, masovni orgazmi se množe sa dva. Zanimljivo je videti i čuti kako dva prastara instrumenta funkcionišu u današnjem vremenu. Problem naravno nije u ovim ljudima, koji rade svoj posao i bave se nečim što zaista vole. Problem je u potpisnicima ovih redova, koji su, pre svega, videli lika koji duva u prepariranu kozu, kojoj se konstanto klati i podiže neka duvaljka, što sve naravno podseća na to da pomenuta mrtva živuljka ima erekciju. Naravno da smo izgledali kao dva maloumna kretena, koji se klibere na dick joke. Doduše bilo je i nekih sjajnih izjava gde se napadao nacionalizam u guslama danas, ali sa komentarom – ko nama garantuje da Ratko Mladić neće biti heroj za 100 godina? Well, that escalated quickly! U svakom slučaju nakon ovoga smo dobili ideju da nastavimo da posećujemo ovakve bizarne tribine. Bizarne u pozitivnom smislu, ako tako nesto postoji.
Dok je ostatak ekipe nastavio na festival Hrast, ja sam se uputio ka Slobodnoj Zoni, ali o tome u nekom drugom tekstu. Zbog filmova sam zakasnio na početak Mostar Sevdah Reuniona, aka mog novog omiljenog benda. Sevdalinke su must have ove jeseni i potpuni fashion yes yes. Ozbiljno, ovaj bend zvuči kao da ste upali na neku post-apokaliptičnu svadbu. Ili sahranu. Ili oba u isto vreme, gde se svi ljube i pucaju. Ne možete, a da ne uzviknete posle izvođenja Kraj pendžera Jusuf stari – e kakva je to zemlja bila! Mislim stvarno, sad bi Džeko igrao sa Mitrom u napadu, a Pjanić bi im pakovao lopte. U sevdahu je neka gospođa krenula da razbija flaše po šanku, ali je sve bilo ok, a ja kad sam se tako ponašao na Miligramu, neke devojčice su htele da me biju. Dupli standardi. Pa onom konceptu iz Lepih Sela prvo su svirali njihove, a onda su krenuli naše pesme. Tako je na Vranjanki publika izgorela i kontam da bi sve one fine gospođe što su došle povadile baklje, da su ih uzele od sinova pre polaska od kuće. Najbolje je što publika nije davala bendu da svira svoju verziju pesme, već je pevala po svom pusto pusto pusto mi je sve. Na Šantićevu Što te nema povadili su se telefoni i zvali se oni kojima to pitanje treba da bude upućeno. Meni je baterija na telefonu umrla, ali da nije, voleo bih da sam pozvao samog sebe, zbog duplog užitka.
Posle svega ovoga završavamo na Kišobran žurci, ali ne morate baš da znate šta smo i tamo radili. Nismo doduše ni mi sigurno da znamo.
Autor: MimiKraljMamba
Pošto je onaj strani plaćenik (posle dva sata slušanja gusala, postanu vam nekako normalni ovakvi izrazi) otišao da gleda filmove o gej kaubojima koji jedu puding, dolepotpisani se uputio ka generalnom Tegle, kako bi se pripremili za kasniji program Hrasta, sastavljen uglavnom od metal bendova različitih usmerenja (heavy, power, black), koje ujedinjuje tematika staroslovenstva, hrišćanstva i srbske tradicije (namerna greška, ali odlično otkriva stanje svesti posetilaca). Našu želju da ispratimo lajnap od početka, onemogućio je Stouk, fenomenalnom pobedom nad Čelsijem. Pošto je omiljeni nam tim autsajdera, potpuno nadigrao Murinjove plaćenike, bio je red da se to proslavi, pa je metal morao da sačeka. Naravno, pojavili smo se u Domu omladine na vreme da čujemo zvezde večeri smederevsko-beogradski Despot. Ovaj bend sam često opisivao poslednjih dana sa ono gde Aca Seltik peva power metal i loži se na Kosovo. Da li zbog generalno ložane većine bendova na tu tematiku, ili nečeg drugog, tek malobrojna publika je bila sačinjena iskjučivo od nerdovskih dugokosih ljubitelja Peruna i ćelavih Radovaca (ne obožavaoce Rade Manojlović, nego navijače Rada). Ali dobro, ako izuzmemo da je oko nas stajalo oko 100 godina robije, lepo smo se proveli. Iako su imali malo problema sa zvukom na početku, Seltik i ekipa (ostatak benda su uglavnom članovi Alogie) su iskusni muzičari, pa su brzo navukli publiku da divlja. Malo hevi metal klasika (Breaking the Law, Powerslave), malo originalnih pesama, tek četrdesetak minuta je prošlo brzo. Vrhunac je naravno bio najveći hit Tamo (Gde samuju vukovi) koji smo prigodno ispoštovali uz urlanje i dizanje tri prsta u vis. Za jedno veče nam je ipak bilo dosta i metala i Starih Slovena, pa smo zapalili ka Dragstoru da pevamo himnu Premijer Lige na Kišobranu. Da napomenem i da se generalni odlično proveo i da je sve vreme ponavljao da mu je ovo kao da je bio na slavi (pošto inače nikada nije bio na slavi).
Autor: RadomirZvoncek
COMMENTS