U poslednje vreme pojavila su se dva naslova, koja je trebalo da predstavljaju kulminaciju netipičnog super-herojskog filma, na koje bi svi fanovi žanra mogli da onanišu. Ako niste shvatili koja su to dva filma, pričam naravno, o filmovima Suicide Squad i Batman vs Superman. Ako je verovati komentarima maltene svih živih ljudi koji su ih pogledali, radi se o dva kompletna govneta. Dobro, možda ne govneta, ali definitvno dva ostvarenja koja nisu ispratila hajp. Mene je taj hajp malo podsetio na početak ovogodišnje sezone Premijer lige. Šest timova bori se za vrh. Šest timova ima istaknute trenere. Borba za titulu će biti neizvesna do poslednjeg kola. I na kraju, znali smo ko će biti šampion u decembru. I taj šampion nije bio ni Murinjo, ni Gvardiola, ni Poketinjo, ni Klop, ni Venger. Titulu je, u svojoj prvoj sezoni van domovine, uzeo (spoiler alert za neupućene) Konte sa Čelzijem.
Da li je ovo bilo iznenađenje? Pa slušajući stručnjake na početku sezone, pomalo jeste. Svi su pričali o tome kako će Murinjo da dokaže da je on pravi Fergijev naslednik, kako će Pep da uvede tiki-taku u plavi deo Mančestera, kako će Venger možda da se oprosti od Arsenala sa titulom, kako će Klop sa svojim Hevi Metal fudbalom da oduva sve redom, i kako je Poketinjo doneo pobednički mentalitet u klub koji je imao sve osim toga. Konte je u najoptimističnijim predviđanjima bio treći, i to samo zato što nema Evropu da mu smeta. Ipak, ljudi su zaboravljali da je Konte isto ozbiljan trener. On je bio taj koji je vaskrsao Juventus. Takođe, na prethodnom Evropskom prvenstvu, Italija je bila jedna od ekipa koja je ostavila možda najjači utisak, i koja je važila za jednog od favorita pošto se grupna faza završila. I to ne pričamo o Italiji koja u svojoj ekipi ima igrače poput Bađa, Vijerija, Del Pijera, ili Totija. Pričamo o Italiji koja je u svojoj ekipi imala Đakerinija, Edera i Simonea Zazu
Engleski mediji su tokom godina često ponavljali priče o ključnim pobedama velikih timova, pa smo ih sto puta čuli i u ovoj sezoni. Npr. o pobedi Mančestera protiv Arsenala u FA Kupu, koja je bila zamah za kasniju triplu krunu. Ili kako je Liverpulova pobeda protiv Sitija pre par godina u Suarezovoj sezoni, trebalo da bude odskočna daska za prekidanje dugogodišnjeg šampionskog posta, da se, jel’te, Džerard nije sapleo protiv Čelzija. U ovoj sezoni imali smo kontrast, gde je ključna Konteova pobeda ove sezone bila prva posle poraza od Arsenala, kada se prebacio na svoj dobri stari oprobani sistem sa trojicom štopera. Tako da umesto ključnog trijumfa, imali smo ključni poraz, koji je preokrenuo situaciju oko trke za šampionsku titulu. A ko su ti igrači koji su u svakoj tekmi izlazili na teren i poštovali dogovor iz svlačionice? Pa, to su manje više, isti oni što su pre dve sezone uzeli titulu, i oni što su zbog partija prošle godine zaslužili da uzmu ispisnicu iz kluba i pronađu svoju sreću u nekoj drugoj sredini. Ali, ajmo da vidimo ponaosob, ko je sve tu bio, i ko je sezonu završio sa medaljom oko vrata.
Ili mi se čini, ili je Thibaut Courtois bio mnogo bolji golman kad je bio u Atletiku? Don’t get me wrong? Mlađani Tibo ima sve. Figuru, stas, reflekse, sličnost sa odgovornim urednikom Nedeljnika, ali kao da mu fali neka dodatna atraktivnost da bi bio proglašavan boljim od svojih kolega u Evropi. Neki navijači Čelzija ga i dalje verovatno neće baš voleti jer je zauzeo mesto klupskoj legendi koja je (bukvalno!) bila spremna da da glavu za klub. Mlađani Tibo ima 16 klin šitova ove sezone, a da li je to zato što je bio baš dobar, ili zato što su ovi ispred njega baš dobro radili. Pre bih rekao da je ovo drugo, ali da ne bude da samo kudim, i dalje je bez premca najbolji belgijski golman u ligi. Njegova rezerva, Asmir Begović, nije baš imao puno posla, ali eto, njemu se isplatila ona stara narodna izreka: Bolje klupa u Čelziju i šampionska titula, nego startna pozicija u Stouku i borba za deveto mesto na tabeli.
A što se tiče ovih što su delovali ispred, oni su baš zasukali rukave i izneli celu sezonu. U prvom planu su bili Gary Cahill, David Luiz i Cezar Dave Azpilicueta. Ovaj prvi nije ništa novo pokazao. Na trenutke je izgledao kao Barezi, a na trenutke kao Slavoljub Đorđević. Iako, možda, najslabiji deo ove trojke, i dalje je bolji od većine štopera u Premijer ligi. Ovaj drugi, što je u slobodno vreme imitator Sideshow Boba, vratio se posle malo dužeg odmora u Parizu. Njegov dolazak je dočekan sa podsmehom, što i nije iznenađenje gledajući koliko su mu se smejali kad god je kiksirao u prethodnom mandatu. Sada je izgledao mnogo ozbiljnije, kao štoper koji igra lopte, a imao je i onaj vrhunski gol protiv Liverpula, čisto da podseti da i to zna. Treći član trojke, meni lično najdraži, je čovek koji je posle ove sezone i zvanično odigrao svaku odbrambenu poziciju u klubu osim golmana, mada gledajući koliko je pouzdan, verovatno bi se i tu solidno snašao. Odigrao je svaki minut, i često se moglo u prenosima čuti njegove prezime, posle izjava „odlična intervencija“, ili „odličan blok“.
Prelaskom na trojicu štopera, stvorila se prilika da se u tim uvrste i ti, famozni krila-bekovi, odnosno mnogo jednostavnije – wingbackovi. U njihovom nedostatku, doveden je Marcos Alonso iz Fiorentine, koga su neki zapamtili po partijama u Boltonu i Sunderlandu. U ovom drugom klubu, imao je zapaženu rolu određenog Van Aanholta, pre Van Aanholta, što se mora priznati, zvuči kao solidan Van Aanholt. Alonso je očigledno dosta napredovao od svojih engleskih dana, i sada je verovanto i najbolji levi bek u ligi, iako tehnički, na toj poziciji nije ni igrao ove godine. Verovatno ćete ga imati svi u vašim Fantazi ekipama sledeće godine, zbog ofanzivnog učinka. Drugi wingback je bio veliko iznenađenje koje je Konte priredio za ljubitelje fudbala. Victor Moses, čovek koji je imao možda i najzvučnije pozajmice, od mnogobrojnih pozajmljenih Čelzijevih igrača, ove godine je ostao u klubu i našao se na poziciji na kojoj ga mnogi nisu videli. I dalje je bio napred, ali je očigledno Konte video u njemu i određene defanzivne karakteristike, koje su ga preporučile da bude šraf u njegovom koordinantnom sistemu konfuzije. Članovi odbrane, koji su na neki način učestvovali u osvajanju titule su i dva prekaljena Čezijeva asa, Branislav Ivanović i John Terry. Ovaj prvi je otišao u zimskom prelaznom roku, kada su svi videli da više ne može kao ranije. Ovaj drugi je ostao do kraja sezone, čisto da uzme još jednu medalju, i da zaokruži dugogodišnji mandat kao „kapiten, legenda, vođa“ (kako transparent na Stamford Bridžu kaže). Nathan Aké se vratio iz Bournemoutha da greje klupu, Ola Aina se muvao okolo i zabeležio 26 minuta za tri utakmice, a Kurt Happy Zouma se vratio posle duže povrede i videćemo da li će naredne sezone pokazati potencijal koji ga je krasio za vreme Murinja.
Tehnički, u centralnom delu terena ove sezone igrala su samo tri igrača. Ako pak, uzmemo ova ofanzivnija krila i vratimo ih u vezni red, onda ih je bilo malo više. Pre dve sezone se pričalo o tome kako Nemanja Matić drži celu sredinu terena u šampionskom Čelziju. E sada, setite se tih priča, pomnožite sa pet, i dobićete ovogodišnju priču o N’Golo Kantéu. Ovaj back-to-back osvajač titule je, posle skromnog Evropskog prvenstva, stvarno odradio vrhunski posao. Sa ove instance, suma od 30 miliona funti deluje malo, pogotovo kad uporedimo taj transfer sa transferom Granita Džake, koji je koštao oko 12 miliona više. Svugde ga je bilo i davao je prostor Matiću da se priključi napadu i pomogne ostalim igračima. Kad smo kod našeg Matića, i on je imao sasvim solidnu sezonu, ali Kante je preuzeo sve naslovne strane koje je on krasio do pre dve godine. Zbog limitiranosti u napadu, šansu u sredini terena dobio je i Cesc Fàbregas, koji se pokazao sa solidnim brojem asistencija i golova, iako lagano zalazi u četvrtu deceniju, i povremeno ima Stejsi Paton ne igra odbranu ponašanje. Bio je pravi dvanaesti igrač ove ekipe. U vezi smo mogli videti i Nathaniel Chalobaha i Ruben Loftus-Cheeka, koji lagano, ali sigurno, idu ka zavidnoj tituli večitih talenata.
Krilni vezni igrači, ili napadači, kako god ko želi, bili su na nivou. Willian, koji je jedini prošle godine odigrao celu sezonu, na početku je bio u prvom planu, ali otprilike posle one utakmice sa Arsenalom, otišao je na klupu. Ipak, i sa klupe, imao je šta da pokaže. Kod Murinja je odlično odrađivao defanzivne zadatke, i tako je redom terao možda i atraktivnije igrače od sebe poput Širlea, Salaha i Kvadrada. Kod Kontea ipak je bila varijanta – imam ja sedmoricu mladih iza sebe koji će da se brane, a ti momče pazi šta ćeš da radiš u napadu. Takav stav je najbolje iskoristio Pedro, koji može da kaže za sebe da je imao fantastičnu sezonu. Ostaće upamćen i kao strelac mnogobrojnih atraktivnih golova, kao i onog što je dao Junajtedu posle 30 sekundi. Iako su Španac i Brazilac bili stvarno odlični, najveći utisak je definitvno ostavio Belgijanac, Eden Hazard. On je ove godine potvrdio da je prošla sezona bila slučajnost. Po golovima, bila je bolja od prve tri, ovako u globalu, meni se čini da je ona šampionska od pre dve sezone ipak bila najbolja. Ali to nije do njega, nego do toga da je ove godine, kada je on imao loš dan, nego drugi bio u prvom planu. Na ovoj poziciji smo mogli da vidimo i Brazilca po imenu Kenedy, koji je eto, svratio na teren u dva navrata.
Ove godine mogli smo da vidimo i nekoliko prijatnih iznenađenja kod Čelzijevog centarfora. Za početak, iznenađenje br. 1 – Diego Costa je ostao u klubu (u dva navrata). Br. 2 – izgledao je dosta brže, agilnije i efikasnije. Br. 3 – nije bio toliki govnar, kakav je inače bio. Rad sa Konteom mu je očigledno prijao i na kraju me ne bi čudilo da se pojavi i iznenađenje br.4, a to je da ostane u klubu i naredne sezone. Njegova zamena, iako se nije mnogo pojavljivao, Michy Batshuayi, je na kraju postigao pogodak koji je vratio titulu u London. Zli jezici će reći da je preblejao na klupi celu sezonu, da bi se dalo vremena komentatorima da nauče kako da izgovaraju njegovo prezime. Da li će na pozajmicu u neki West Ham, ili će da ostane klupa sadašnjem, ili nekom novom centarforu, videćemo dogodine.
I šta je pisac hteo da kaže? Šta možemo da zaključimo iz svega ovoga? Po meni, bili su ubedljivo najbolji. Doduše ne od početka, ali Ferguson nam je odavno pokazao da ne moraš da budeš najbolji 38 kola, da bi bio šampion. Najveća pobeda Kontea i ekipe je što su uzeli titulu kao tim. Kada jednog nije htelo, ovaj drugi je bljesnuo. Mnogi su rekli da su igrači poput Hazarda, Coste i Kantea doneli titulu. Ali po meni, titulu je doneo i Azpilicueta, i Moses, i Fabregas, i Terry. Dobro Terry nije, ali shvatate šta hoću da kažem. E sad, da li će da se širi roster, kako će da se snađu kad Evropa bude smetala i koliko oni mogu tamo da doguraju? To ćemo sve da vidimo dogodine u Kninu. Ja se samo nadam, pošto Čelzijev navijač nisam, da nećemo opet da znamo unapred ko će da uzme titulu u decembru, pa da moramo da se tešimo praćenjem borbe za opstanak u Premijer ligi, ili, ne daj bože, praćenjem neke druge lige.
Autor: Momčilo Dašić
COMMENTS