Kada sam studirao, posle učenja noću, a pred spavanje, obično sam slušao Dizanje na rahmetli B92. To je valjda kontrast tih studirajućih godina. Spavanje i dizanje. Freedom sa gore navedenog radija je imao foru da bi voleo da vodi emisiju Spuštanje. Spuštanje je termin koji možda najbolje opisuje period od nekoliko dana posle festivala, kada izgledaš kao da si raspoložen, a nisi. Pritom, moje raspoloženje je otišlo u dodatni minus jer sam na poslednjem festivalu u džepu imao nešto što nije trebalo da imam, a to su našli ljudi, koji to nije trebalo da nađu. Posle svega, minus raspoloženja je bio kao kad se jezero zaledi, i preko leda možeš opušteno da pređeš džipom. Idealni uslovi za igru, da se vratim u taj postadolescentski period i da se posvetim slušanju Rajana Adamsa, jer kako sam kaže to be young is to be sad.
Ove godine mu je izašao odlični album Prisoner, a i karta za koncert u Zagrebu me gleda sa stola već mesecima. Njegove ranije ploče, zajedno sa albumima bendova Wilco i Bright Eyes, činile su sveto trojstvo studentskog alt country palamuđenja, kad misliš da znaš sve, a realno si samo padavičar koji bi da se uvuče u gaćice ženske vrste slične tebi. Rajan je jedan od najvećih iz ovog veka. Davali su mu epitete novi Nil Jang, novi Dilan i šta već ne. Ribe su ga ostavljale više nego prosečnog muzičara, ali svakoj je dao po bonu (svakoj je posvetio album raskida). Metalac u duši, obožavatelj Tejlor Svift, e-mail prijatelj sa Brajanom, s kojim, pored deset slova imena, deli i rođendan, tako da se načestitaju rođendana gmailom svake godine.
Za mene je sve počelo sa Heartbreakerom. I verovatno će se završiti. Lagao sam da ga slušam još od Whiskeytowna, evo sad priznajem da znam jednu i po pesmu iz tog perioda. Heartbreaker je prvi od mnogih njegovih raskid albuma, pritom napravljen i u atmosferi u kojoj mu se raspao bend, i bez kinte je morao da se vraća u rodnu Karolinu. Tako da – slomljeno srce, depra i bezrazložni dijalozi o Moriseju krase ovaj album, kao i većinu regularnih razgovora prosečnog dvadesetpetogodišnjeg padavičara. Tim albumom je Rajan zaseo na tron grupacije izgubljenih smart ass-ova. Svaka pesma je mala himna i priča za sebe, ali sa Come Pick Me Up uspeva da osvoji i one kojima termin americana ne znači apsolutno ništa. Storija o velikoj i bolnoj ljubavi na ivici mazohizma (a je l’ ima neka druga?), zbog koje gubiš sve ideale i principe, našla je svoje mesto na bezbroj saundtrekova u proteklih 17 godina, pa uz nju mogu da uživaju i besna omladina kad ih pušta droga, i tetke sa ‘ladnim trajnama.
Uspeh nastavlja albumom Gold. Poređenja sa Youngom su sve češća, a Rajan kao i svaka posebna pahuljica sve više pizdi zbog toga. Slika na omotu prijazuje Rajana okrenutog kameri, stidljivo sa rukom u džepu ispred američke zastave, kao odgovor na Springstinovog buljsona na Born in the USA, kao da želi da predvodi generaciju attention whore-ova, koji bi da budu pod svetlima u prvom planu, ali im to u isto vreme i smeta. Ili na seljačkom – da se jebu, a da im ne uđe. Ovde smo mogli da čujemo niz hitova, od epske Nobody Girl, do When the Stars Go Blue, za čiju je popularnost najviše odogovorna tinejdž serija One Tree Hill, pa Answering Bell (prva njegova pesma koju sam ikada čuo, na rahmetli 949 radiju), do slučajnog ljubavnog pisma Njujorku Njujorku, u post 9/11 Americi, zbog toga što je spot za ovu numeru verovatno pretposlednji zvanično snimljeni video bliznakinja. Poslednji snimak je onaj što bogovi humora sa avatarom Ratka Mladića šeruju svakog septembra sa nekom guslarskom pozadinom.
Izdavačka kuća mu nije dala da izbaci sledeći album Suicide Handbook, jer je bio previše depresivan (no shit Sherlock?), kao i još dva snimljena sessiona, a onda su uzeli i sastavili album Demolition, kog se Rajan danas odriče, jer tehnički – nije ga on sastavio. Bilo je tu par stvari koje su određeni mediji hajpovali, meni je ostala u pamćenju Desire, pesma uz koju se jednog jutra probudi Gregory House MD, dok je njegove životne avanture i probleme sa nogom bilo ok gledati.
2003. izlaze dva albuma. Prvo Rock N Roll, s kojim se nakačio na The Strokes lokomotivu. Ako su se The Strokes pitali Is this It, Rajan je odgovorio na ovom albumu pesmom This Is It. Inače, skorašnje vesti kažu da je upravo Rajan kriv za navlačenja na drogu pojedinih članova Strokesa. Ovaj album je srednji prst izdavačkoj kući koja ga je naterala da sledeći Love Is Hell podeli na dva EP-ja, kao i album koji bi sigurno bio omiljen Lesteru Bengsu, da je dovoljno poživeo da čuje za Adamsa. Sa Love is Hell je ostao cover Wonderwalla, koji je Noel pohvalio. Liam verovatno i dalje ne zna razliku između Brajana i Rajana.
Nakon ovoga, u svoj život uvodi prateći bend Kardinale. Sa njima snima svoje treće remek delo Cold Roses, solidni Jacksonville City Nights i potcenjeni 29. Duple Hladne ruže su nastale pod uticajem druženja sa Grateful Dead i prekomernih drogiranja ko zna čime, zbog čega ga ostavlja tadašnja velika ljubav, heroina indie filma Parker Posey. U svetlu poznavanja svih tih privatnih stvari, Now That You’re Gone zvuči još mračnije i teže, a Rajanov glas kao da se davi u svom sranju oko sebe. Easy Tiger će ceo biti posvećen ovoj temi i biće taj drugi veliki break up album u njegovoj karijeri.
Nakon toga je lutao, svirao muziku za sedenje, pa za stajanje, pa za skakanje i šutku, pa ponovo za sedenje, izbacivao albume neujednačenog kvaliteta, tek ponekad na nekoj stvari pokazivao bljeskove genijalnosti. Prošle godine je izbacio svoje viđenje odličnog albuma Tejlor Svift 1989, čime je samo pokazao da je ova mlađahna turbo folk country izvođačica napravila sjajnu pop ploču i da te pesme o mrdanju kukovima u klubu mogu da zvuče odlično i kao springstinovski odsvirane introspektivne meditacije. Princip je isti, sve su ostalo nijanse, kaže jedan drugi pesnik.
Dolazimo do ove godine, trećeg break up albuma, i možda najboljeg albuma u drugom delu karijere – Prisoner. Razvod od Mandy Moore, samopreispitavanje, saznanje koliko si đubre od čoveka, nemogućnost učenja na sopstvenim greškama, glavne su teme ove ploče. Pritom, ovde nema tužnog jecanja u ćošku sobe nad akustarom, već je gitara pojačana, uz neironično prihvatanje i uronjavanje celim bićem u osamdesete. Kako po zvuku tako i po produkciji.
E upravo ovaj album je brat moj i jaran (Adams), promovisao u Zagrebu pre neki dan. Na koncert sam došao onakav sa početka priče, a izašao kao potpuno drugačiji i veseliji čovek. U plusu! Svi komentari o ovoj svirci koje možete da pročitate su apsolutno beznačajni, jer evo nekoliko dana kasnije, ja nisam naleteo na dva ista razmišljanja. Neki su očekivali plejlistu punu hitova, iako nas je počastio sa tri najveća. Svirao je nove stvari, stare stvari, srednje stvari, sve vreme izvlačeći iz sebe onoliko rokenrola koliko je u stanju, s obzirom na svoje fotosenzitivno obolenjce, zbog čega je zaustavljao svirku i jebavao majke onima koji su ga slikali blicem. Dvadesetominutna verzija Magnolia Mountain je možda nekome bila dosadna, ali je upravo zbog toga delovalo kao da se nešto specijalno dešava baš ispred nas, i nikome drugome na celoj planeti. Tog dana je posetio radnje po Zagrebu i kupio Jugotonova izdanja Black Sabbatha, mada bi bilo bolje da mu je neko uvalio Dugmetovu Bitangu i princezu, verovatno bi mu promenio život. Nije svirao sedamnaest stvari koje sam želeo da čujem, i nije mi smetalo. Svirao je sedamnaest stvari koje je trebalo da odsvira. To valjda znači da je ovo bio veliki koncert. Najbliže što sam ikada bio svirci Springstina. Reko bih, možda i najbliže što sam ikada bio Bogu, ali Bajagu slušam ponovo za neki dan.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS