Poslali smo jednu u Alpe: Jazzfestival Saalfelden 2018

Ne ide Tegla samo na neke hipsterske šarene vašare po svetu, evo ima nas i na jazz festivalu u Austriji.

Otići po drugi put na festival ponekad je kao kad izlazite na drugi dejt sa tipom sa kojim je prvi put bilo stvarno dobro: pomalo je frka, ne samo zato što može da ispadne da i nije baš tako sjajno, nego još više zbog toga što ta frka znači da ćete kad-tad sebi morati da priznate da vam se frajer, ono, baš sviđa. Što, konačno, znači da na put krećete naloženi kao šiparica, primećujući usput svaku stvar koja je drugačija. Recimo, da ove godine nema cele diskografije Magazina na putu, i da vam to, potpuno ludački, nekako fali.

Postoji direktna autobuska linija Beograd–Saalfelden, kojom se za petnaestak sati (petnaestak sati nedostajanja Magazina!) stiže pravo pred kulturni centar Nexus u kome se dešava polovina programa. Celi Saalfelden ima tek oko 16000 ljudi, od čega polovina živi u samom gradiću, ali nemate utisak da ste na selu, osim Alpa koji vas zakucavaju pogledom sa svih strana, u svakom trenutku. Osim Nexusa, glavni program se dešava u velikom kongresnom centru, i tri dana festivala tamo više protiče kao velika žurka sa pauzama za spavanje ili za šetnju po okolnim brdima. Ili, ako poželite, za skijanje – sneg u avgustu ovde nije ništa neobično, pa ko voli…

Džez nikad nije bio raznovrsniji i otvoreniji za uplive sa strane, i kada neko po 39. put organizuje jedan od najboljih festivala u Evropi, ta koketerija ima i da se vidi. Neki starinski kritičari bi na nekom manje srećnom mestu kukali da je program najmanje džez, ali ne i ovde: muvaju se okolo torbice sa Primavere ili stare Joy Division majice, i potpuno je jasno da za bullshit nema mesta. Nije poenta u elitizmu, već u spoju izvrsnosti i isprobavanja novog, i to nikome ne mora da se objašnjava; ionako je najčešća reč ovogodišnjeg programa crossing the borders.

Takvi su i najupečatljiviji nastupi ove godine. Poručeni rad, zapravo predstavljanje gigantskog projekta u nastajanju „Liminal zone“ Ulricha Drechslera, spoji tri totalno različite dame na sceni: klasični sopran Ӧzlem Bulut, slam poeziju Yasmin Hafedh i najveću austrijsku singer-songwriter zvezdu Claru Luziu (tako krhku i nežnu da smo ubeđeni da nema više od 22–23 godine), i kad na njih tri dodate basistkinju i bubnjarku (obe su Judith, Ferstl i Schwarz) – ne možete ništa osim da se složite sa Ulrihom kad vam kasnije objašnjava da je najbolja stvar u vrlo širokoj multimedijalnoj platfomi Liminal Zone koja će konačno biti dovršena tek na jesen sledeće godine otkriće koliko je dobra stvar raditi sa ženama. Treba mu verovati, od prošle godine on prolazi kroz ludački kreativni nalet koji nije samo zrelo oživljavanje Cafe Drechslera (koji će ove godine otvoriti Pančevački jazz festival), već i novi početak u kome svojim saksofonom fura kroz nepoznato, vođen svojim jakim osećanjem šta sve umetnost može da bude.

Na prvi pogled, na džez festivalu ne biste očekivali ni naizmenično distorzirane i elektronski šaputave skoro-pa-postrok Fince trija Virta, niti punokrvni kejvovski bluz „The Cuckoo“ Elliotta Sharpa i Hélène Breschand. Ovaj drugi probije odjednom nakon nečega što bi se najtačnije opisalo kao desetominutno horor elektro rastavljanje na delove „Je t’aime… moi non plus” uz vrištanje i harfu, i tek kad grune shvatite da oni zapravo sve to namerno – iz kontrasta nad svima ispliva skoro pa uzdah „čoveče, što je lepo“, i prepuštanje svakom uvrnutom zvuku nadalje kao najrođenijem.

Photo: Herbert Hoepfl

Najhajpovaniji događaj ovogodišnjeg festivala je „Mandorla Awakening II“ Nicole Mitchell – toliko da i reporter Jazzwise magazina Martin Longley uredno vadi sveščicu i zapisuje svaki minut nastupa. Realno, nije bilo potrebe za tim: gospođa je na scenu metnula svaki instrument koji joj je pao na pamet (šakuhači? …ok …teremen? …ok, važi… još? Da, da, harfa, može i harfa!), a one koji nisu mogli da stanu sama je puštala kroz semplove. Celi taj pretenciozni vavilon loše upotrebljenih zvukova želite da zaboravite dok još traje, i jedini razlog zbog koga stvarno nikako ne treba izaći sa ovog koncerta nastupi kada se u drugoj polovini avery r young oglasi sa svoje stolice. Apsolutno predivna Chicago blues / gospel sermon oluja koja bije iz ovog omalenog čoveka najpre potvrdi da odredba iz programa o „namernoj političnosti“ nije samo jeftin PR, a zatim i da nikako nije samo uobičajena distopična kuknjava o svetu danas. Prosto se čuje, u njegovom glasu se čuje da to ne može biti sve, Trump or not. Ista vas jeza podiđe kada na samom kraju svog nastupa Marc Ribot izgovori jednu slomljenu, razočaranu, skoro preteću verziju „Bella ciao“. Njegov novi album Songs of Resistance, sklopljen od ironičnih, gorkih, uvrnutih vizija nad onim što je preostalo od vere da muzika može bilo šta da popravi – to je politika, ako uopšte može da je bude u pop kulturi, drugo je dečja igra rešavanja tupavih rebusa Donalda Glovera.

Jazzfestival Saalfelden funkcioniše i kao showcase austrijske scene, pa tako Shortcuts program otvori trinaestočlani orkestar Little Rosies Kindergarten za koji najverovatnije nikad niste čuli, jer je nastao pre nešto više od godinu, ali koji dobro upoznate narednih dana: bečki klinci su prisutni sve vreme, slušaju koncerte, pričaju vam o svojim drugim projektima i imaju još nekoliko nastupa tokom festivala, u različitim formacijama – bubnjarka Judith Schwarz čak tri – kada se subota završi velikim đuskanjem koje su priredili Shabaka Hutchings (Bye, Kamasi!) i Shake Stew, cela će ekipa čekati „stariju braću“ nakon koncerta da im čestita. Dve pevačice sastava, obe Ane (Anderluh i Widauer), na prvom koncertu festivala demonstriraju ono što može biti i njegov skriveni slogan: kad znaš šta radiš, možeš da radiš bilo šta, i njih dve to rade sa takvom lakoćom da danima kasnije pričamo o tom malom čudu. Sve dok im se kao odjek poslednjeg dana ne pojavi Leïla Martial sa svojim Baa Box trijom: i ona je za džez svet klinka, i još uvek sasvim nova, ali sa talentom i sigurnošću zbog koje pod njenom kišom paranojačkih agresivnih sinkopa, procesiranog glasa koji šeta od mekanog lepljivog užasa CocoRosie do Laurie Anderson histerije jedva dolazite do daha. A nije ni to najtvrđe što se čulo u četiri dana festivala: to su ipak Freaks francuskog violiniste Théa Ceccaldija, prošlogodišnjeg drugara iz Pančeva. Sonata boy je kvartetom otvorio i sekstetom zatvorio petak tako da su mu na kraju umesto uobičajenog čestitanja zbog dobrog koncerta ljudi dovikivali You insane person! Lunatic! kao najbolje komplimente. Čist rokenrol.

Photo: Herbert Hoepfl

I da je ovo sve, bilo bi dovoljno za sjajan festival, a da se nijedna od pomenutih stvari ne može bez napomena da svrsta u pure džez. Neobično je kad shvatite da bi tako nešto najpre bila Jamie Branch, čudna mlada žena iz Čikaga koja se pojavila prošle godine, i čiji free otvori poslednji dan festivala. Prelep ton koji njena truba ima tera vas da zakočite, i na ovom se koncertu desio prvi od dva trenutka kada je publici trebalo nekoliko sekundi pribiranja u tišini pred veliki aplauz. Drugi takav trenutak usledio je nešto kasnije, tokom najlepšeg koncerta u Saalfeldenu ove godine: „Triple Double“ Tomasa Fujiware, sastavljen od dva trija-blizanca (bubnjevi: Fujiwara i Gerald Cleaver, gitare: Mary Halvorson i Brandon Seabrook, truba Ralph Alessi i kornet Taylor Ho Bynum) – ne zna se je li bolji skup čudaka koji ga čine, začudne i otkačene Fujiwarine kompozicije ili slaganje slojeva sigurno izabranih atmosfera koje se prelamaju kroz koncert. Nema prostora ni za malo popuštanja pažnje, iako je sve na prvi pogled lako i suptilno, drži vas kao pod presom.

Najintrigantnija je bila odluka da se festival zatvori misaonim, meditativnim, programom „Artemisia“ Erika Friedlandera. Kvartet koji osim Friedlandera na čelu čine još i Uri Caine za klavirom, Ches Smith za bubnjevima i Mark Helias na basu vraća sve natrag na „visoku“ kulturu iz koje je sve krenulo: za trenutak misao vam meandrira oko apsintske boemije, Bodlera i Remboa, ali, srećom, sa mainstream početka sve se brzo razmahne u zrelu, a svežu, opčinjavajuće neobičnu simfoniju smenjivanja dugih sola i suptilnih promena raspoloženja. Intelektualno najzahtevnija muzika sva četiri dana, baš za sladokusce, nije nešto što biste očekivali kao poslednju reč na velikom partiju, ali možda je upravo takva neočekivanost namerna: niko ne razmišlja o kraju i melanholija nema za šta da se uhvati. A potom sledi i iznenađenje, prava žurka na jam-sessionu natrag u Nexusu, gde deca Saalfeldena lože vatru, kao da festival može sutra, još jednom, iznova sve. Veče je na vrhuncu, i vreme je da se krene.

Pa, Saal, kad se vidimo opet?

Autor: Dunja Rančić

 

Poslali smo jednu u Alpe: Jazzfestival Saalfelden 2018

COMMENTS

WORDPRESS: 0