Pokret, iznutra – 16. Beogradski festival igre, jedan pogled iz publike

Opet smo išli na Festival igre i potvrdili da igrati može svako i da igra dolazi iz duše ali da nije svaku igru jednako zanimljivo gledati.

Između prethodnog, 15. Beogradskog festivala igre, i nedavno završenog 16. izdanja Festivala, u Narodnom pozorištu desila se premijera. Po motivima Hazarskog rečnika Milorada Pavića, Ronald Savković postavio je istoimeni balet. Posle 24 godine, na sceni Narodnog pozorišta zaigrala je i Sonja Vukićević. Povodom premijere, u intervjuu u Nedeljniku Vreme (Vreme br. 1492, 24.5.2019.), Sonja Vukićević između ostalog rekla je i sledeće: “Savršeno sam svesna, najzad, igram hazarsku princezu Ateh koja ima neku čudesnu moć, vanzemaljsku. Za to vreme kroz mene prolaze i delovi teksta koji igram. I u mislima i u duši imam potpunu sadržinu, i pokret ide iz mene. Ne ide obrnuto, ne ide prvo pokret pa onda kao ja nešto stvaram, ne – prosto, pokret ide iz celog mog bića, cele moje istorije.”

Taj pokret koji istinski dolazi iznutra, retko se viđa. Taj umetnički proces, put iznutra ka spolja je u osnovi modernog baleta i šire – savremene igre. Sa jedne strane u pitanju je razvoj u odnosu na klasičnu baletsku tradiciju a sa druge strane otklon, povratak ili “pad” u primitivno, arhaično, rudimentarno, detinje, divlje i “divljačko”. Taj razvoj igre u 20. veku, od Posvećenja proleća do danas zahtevao je i izmišljao novi jezik pokreta. Posle više godina, moj najveći utisak sa ovogodišnjeg Festivala jesu upravo ti novi jezici pokreta.

Na otvaranju Festivala, Geke, Leon i Lajtfut sa Holandskim teatrom igre pokazali su nam, u okvirima dobro nam poznate tradicije savremenog baleta koju neguju, jedan delikatan novi spektar pokreta koji su sa jedne strane nežni a sa druge strane moćni. Ansambl je bio očekivano sjajno uvežban ali dve koreografije (Govorimo mračne stvari i Nesrećan slučaj) bile su možda čak i neočekivano dobre. Govorimo mračne stvari suptilno je mračna i neopisivo teška predstava ali sa druge strane prozračna. Pokret je moćan i otresit ali takođe i vazdušast. Mračne stvari su ostavile utisak sumraka koji lagano ali neumitno pada, smiruje i plaši istovremeno.

Nesrećan slučaj doneo nam je novo promišljanje pokreta u odnosu prema muzici. Moj tata filmadžija naučio me je da, ako želim da vidim kako filmski glumac glumi, gledam sliku bez tona jer tako se najbolje pokaže ko šmira. Isto je i sa igrom. Drama kao i muzika mora da dolazi (i) iznutra. Slično tome, igranje uz dobro poznate zvuke, kao i igranje bez zvuka, posebno je teško. Otrgnuti se od tradicije, od tipičnog i očekivanog pokreta i manira i igrati iznutra postaje tako poseban umetnički izazov. U Nesrećnom slučaju, umesto da gledamo igračicu bez tona, gedali smo je kako igra uz svima dobro poznatu meksičku mambo muziku. Igračka umešnost i koreografsko umeće iznedrili su iz odnosu prema dobro poznatom zvuku čitav divni niz neočekivanih pokreta.

 

Unutrašnji ritam vs metronom

Leon i Lajtfut nisu se međutim izborili sa muzikom Johana Sebastijana Baha. U muzičkoj školi, na časovima klavira, Bah se često svira sa metronomom i svako ko se od druge ili treće godine niže muzičke škole mučio sa tokatama i fugama zna da Bah, samo vrhunskim virtouzima ostavlja prostora za varijacije i interpetatorski doprinos. Mnogi su koreografi pokušali da igraju Baha ali često nisu uspevali. Poslednji put sličan neuspeli pokušaj gledao sam u Berlinu. Multiplicity, Forms of Silence and Emptiness (Načo Duato, Državni balet Berlin) bio je, blagonaklono rečeno, na granici dobrog ukusa sa pokretom koji je bio imitiacija kretanja instrumenata tokom muziciranja. Toliko je plitko autor pronikao u muziku. Ima međutim i uspešnijih primera poput Svita za čelo (Cello suites, Hajnc Spoerli, Milanska Skala). Suptilna prašina nije bila dobra kao potonja predstava i svakako nije bila suptilna. Koreograf se borio sa muzikom kao mladi pijanisti sa metronomom ili Duato sa muzikom.

 

Obično vs neobično

BalletX u Šah-matu (Kajetano Soto) obrnuo je igricu. Kod njega nema potrage za novim pokretom uz poznatu muziku već se krajnje jednostavnim pokretom gradi ceo komad. U pitanju su pokreti koje je većim delom svako iz publike mogao da izvede, poput mahanje rukama i blagog pomeranja bokova ili koračanja, a koji su u koreografiji dobili novo značenje.

Rašid Uramdanov komad Vrteška, nastao dokumentaristčkim pristupom, radom sa dve umetnice, jednom igračicom bez ruke tj. sa protezom (Eni Hanauer), i drugom (Lori Judkaite) koja se, jednostavno rečeno, vrti u krug. Judkaite vrti u krug od detinjstva i kroz predstavu, vrteći se, iz minuta u minut ona nas polako uvlači u svoju igru iz detinjstva, polako je rasplamsava i objašnjava, emotivno ali bez patetike. Poput derviša ona se vrti i njena opsesivna radnja pred očima publike postaje umetnost. Ono što izdvaja ovaj od sličnih pokušaja “dekonstrukcije” igre i “povratka iskonskom i detinjem” jeste suptilnost koreografskog pristupa. Uramdan je jezike pokreta dve igračice naučio, dokumentovao i uobličio ih u umetničku formu. Igra postaje umetnost kada je koreograf i reditelj izdignu iz sopstvenog autizma i prenesu je publici. Upravo to je brilijantno uradio Uramdan. Delikatna, krhka, na momente potresna predstava koja nam je pokazala lice i naličje igre.

 

Gaga vs Dada

Ohad Naharin je u Sadeh21 prikazao istraživanja Gaga metode rada Batševa ansambla, škole igranja koja je temelj savremene igre u Izraelu a čiji je uticaj daleko širi. Mladi ansambl izveo nam je osveženu koreografiju postavljenu 2011. godine za glavni ansambl Batševe. Gaga je istraživanje ne vežba, ne tehnika već metoda. Gaga se ne vežba uz ogledala. Zbog toga je rezultat uvek drugačiji. Svaki pokret oblikovan je koliko koreografskim usmeravanjem toliko i sopstvenim iskustvom i potragom za psihofizičkim zadovoljstvom (pokret dolazi iz “iz cele moje istorije” rekla bi Vukićević). Kao kada pevate dok se tuširate ili se dobro osećate tokom treninga – objašnjavaju nam bivši igrači na konferenciji za novinare – tako izražavate unutrašnja stanja i iz njih nastaje pokret a potom i predstava. U 21 sekvenci igrači su nam prikazali građenje Gaga jezika, od reči preko fraza do rečenica. Sadeh21 je bila najgagastija Naharinova koregorafija koju sam do sada video i stoga, za mene, preterano hermetična i ne mnogo zanimljiva. Bila je ipak velika čast gledati ih u Beogradu i nadam se njihovim budućim gostovanjima.

Sa druge strane, Mari Šuinar (Kompanija Mari Šuinar), ovogodišnja dobitnica nagrade Festivala (Jovan Ćirilov – za korak dalje) prikazala nam je seriju kratkih komada nastalih u poslednjih 30 godina, svojevrsnu retrospektivu sopstvenog rada i sopstveni razvoj specifičnog umetničkog jezika. Ono što smo videli može se opisati kao izmišljanje Dade sa nekih stotinu godina zakašnjenja. Svi elementi po kojima je poznata bili su tu: groteska, šok, banalnost, estetika ružnog, mešanje različitih medija (instalacija, video) ali svi zajedno, tako nanizani u celinu, zapravo su ostavili utisak praznine i krize ideja. Za razliku od prošlogodišnje baletske ilustracije Bošove slike Vrt zemaljskih uživanja koja je imala jasan okvir, ovaj kolaž bez rama nije bio naročito uspešan.

Dada Masilo i Fabrika igre nisu izmišljali Dadu već su nam odigrali dobro poznatu Žizelu i vrlo plastično pokazali da se univerzalne priče mogu pričati različitim jezicima. To je ujedno i najvća vrednost ovog “prevoda” Žizele. Afički folklor donosi novu dubinu ljubavi, bolu i slomljenom srcu. To je ujedno i najveća mana ove postavke. Očekivana egzotika sa kojom se i sama autorka poigrava kao da je dobrim delom nastala anticipirajući očekivanja globalne publike. Nije to mnogo drugačije od klasične postavke. Petipa je takođe i te kako uzimao u obzir očekivanja publike i ukus svoga vremena. Nova čitanja uvek su veliki izazov. Labudovo jezero Metjua Borna na primer, aktuelno je i inspirativno i danas. Ostaje da vidimo kako će ovaj pristup inspirisati druge umetnike, koliko će trajati i kako će se razvijati.

Dunja Jocić takođe je uspešno prikazala bol i psihozu u predstavi Ne govori sa mnom dok spavam za Korzo teatar. Njeno dočaravanje anksioznosti i napetosti patološkog odnosa između majke i sina nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Neki su se mučili, neki su izašli na pola, neki su uživali. Jedinstven elektronski zvuk i zgrčeni pokreti oslikali su nam sve nijanse sive između ljubavi i mržnje. Pratite šta radi Dunja Jocić!

 

Dar vs pretencioznost

Svako može da igra. Ako niko drugi, to nas je prošle godine naučila Silvija Gribaudi. Slično kao i Klaudija Marsikano koja je igrala prošle godine, Erik Gotije u Poklonu (tj. Daru, engl. Gift) u koreografiji Icaka Galilija takođe je pokušao da nam objasni put pokreta i razvoj svog stvaralaštva, svoju prošlost i razumevanje igre i igru kao takvu, ali, za razliku od suptilnog pristupa dvojca Gribaudi-Marsikano, koje su kao svoje polazište odbacile svaku nadmenost, Gotije i Galili od početka upadaju u pretencioznost, patetiku i banalnu komiku. Igra je bila na granici pantomime a izvođenje izveštačeno. Jednom rečju: pozerski. Interakcija sa publikom bila je zato estradna a ne razigrana i iskrena kao sa Marsikano. Dobro poznate muzičke numere u takvoj postavci nisu igranje sa stereotipima i nemaju svrhu učenja nego su samo opšte mesto. A igra da bi bila umetnost mora biti jedinstvena. Mora dolaziti iz zrelosti umetničkog bića i iz intimne istorije.

Autor: Damjan Rehm Bogunović

Pokret, iznutra – 16. Beogradski festival igre, jedan pogled iz publike

COMMENTS

WORDPRESS: 0