O IGRI
Ovogodišnji Festival počeo je spektakularnim nastupom Baleta Britanske Kolumbije u Sava centru. Dva baleta, i dva različita umetnička izraza dve koreografkinje (Crystal Pite, Sharon Eyal) u savršenoj izvedbi ansambla is Vankuvera, nagovestili su Beograđanima ono što ih čeka – svet pokreta u različitim ritmovima, od Bramsovih sonata (Solo Echo) do elektronike (Bill).
Ako se usudim da generalizujem, sa par izuzetaka, skoro sve kofereografije koje sam gledao ove godine, bile su zagledane unutra, inspirisane sećanjima (In Memoriam, Sidi Larbi Cherkaoui / Introdans) emocijama i čitanjem muzike (Bramsove sonate u Solo Echo, Ravelov Bolero za Mašu Kolar / Hrvatsko narodno kazalište) ili patnjom (Betroffenheit, Crystal Pite / Kidd Pivot). Odličan primer te introvertnosti i hermetične poetike je balet Tamni pejzaži (Marjana Krajač / Hrvatsko narodno kazalište) koji igrom istražuje ideju forme. Kada bismo je upoređivali sa slikom, ova bi koreografija verovatno bila neki Džekson Polok, skup jednostavnih, možemo reći bazičnih, pokreta i figura stapa se u veliku skladnu apstrakciju.
Predstava koja u tom smislu zaista odskače je Morphed (Tero Saarinen / Tero Saarinen Company). Od osvetljenja i kostima do pokreta i koreografskog pristupa, ova predstava suptilno pomera granice savremene igre. Osvetljenje je mekano, scena svedena, muzika (Esa-Pekka Salonen) nesvakodnevna a pokret energičan ali uvek skladan. Ako bi trebalo izdvojiti šta je u ovom baletu posebno ne bih znao da vam kažem, ali sve skupa, rezultat je impresivan, jedna velika meditacija, igra koja oslobađa.
Vredan pomena je i Betroffenheit (Crystal Pite / Kidd Pivot). Potresna predstava na neočekivane načine, jasna ali ne agresivna, ova predstava meša teatarske žanrove i igračke tradicije kako bi prikazala žalost, traumu i bol. Bez patetike, u kafkijanskom maniru, autorka nam daje konture turobne borbe potrešene osobe sa samom sobom, od opiranja i potpunog sloma do prihvatanja bola i pomirenja.
Sa druge strane, predstava koja inspiraciju traži u spoljašnjem svetu, u zajedničkom i političkom – Good Passports Bad Passports (Helena Waldmann/ Helena Waldmann Company) baletu pristupa kao sociološko-antropološkom istraživanju. Usuđujem se da kažem – tipično berlinski, ova predstava pokušava da otelovi nevidljive i vidljive granice između pripadnika različitih političkih zajednica. Poput predstave Common Ground (Maksim Gorki teatar, BITEF 2015) koja (uspešno) koristi dokumentarni pristup, Waldmann želi da se bavi političkom i istorijskom stvarnošću, ali klizi u akrobatiku i spektakl u nedostatku emocija.
Od “političkih” poruka izdvojio bih još jednu, svojevrsni test lokalnog kulturnog razvitka i lekciju za lokalnu kulturnu politiku – Bolero u koreografiji Maše Kolar, u izvedbi Hrvatskog narodnog kazališta, koji je izveden u Madlenijanumu, gde je pre godinu i po dana u koreografiji Krunislava Simića postavljen balet istog naziva. Za razliku od domaće postavke, za početak, ansambl je par decenija mlađi. Iako nije uvežban kao drugi veliki ansambli na Festivalu sasvim je jasno da je u pitanju trupa sa puno potencijala. U Boleru Kolar se poigrava i sa dobro poznatim Ravelovim komadom i sa pokretom; koreografija je koketna i iskričava, kao i scenografija, a kostim senzualan, kako dolikuje Boleru; ni u jednom trenutku nije banalna i prosta. Drugim rečima, za razliku od domaće verzije, ovde je sve na mestu. HNK nam je pokazalo na koji način se gradi ansambl i unapređuje savremeni plesni izraz i to bez spektakularnog plesnog festivala u prestonici, samo radom.
O PERSPEKTIVAMA
Pored pomenutih introvertnih i ekstrovertnih umetničkih perspektiva valja se osvrnuti i na širi društveno-umetnički kontekst.
Prvi put, Festival su mogli da prate i sugrađani koji nisu kupili kartu: otvaranje ste mogli da gledate i na Trgu republike, što je omogućio VIP, dugogodišnji sponzor Festivala. Te prve večeri balet je izašao iz okvira pozorišnih sala i to je, nadam se, samo prvi ozbiljniji korak ka izgradnji neke buduće baletske publike, ali šta ćemo sa baletskim stvaralaštvom?
Na Festivalu ove godine nije ni bilo nijedne predstave iz Srbije. To i ne iznenađuje jer domaća produkcija nažalost zaista nema mnogo čime da se diči. Ovakvim festivalom, međutim, mogla bi se dičiti bilo koja evropska prestonica. Nameće se pitanje – na koji način je za sve ove godine Festival doprineo razvoju domaće baletske scene? Festival, podsetićemo se, podržavaju i Ministarstvo kulture i informisanja i Pokrajinski sekretarijat za kulturu. Koliko je Festival koji dobija i podršku javnih institucija, za 14 godina, doprineo razvoju savremenog baleta u Beogradu i Srbiji? Sada kada je etabliran, od ovakvog ozbiljnog Festivala i javnih institucija koje ga podržavaju, treba očekivati i jasnu strategiju doprinosa razvoju baletskog stvaralaštva u Srbiji i šire.
Autor: Damjan Rehm Bogunović
COMMENTS