Nešto kao recenzija: The Weeknd – Starboy

Tom Cruise je u julu 2015, u gostima kod Jimmyja Fallona lipsinkovao Weekndovu pesmu Can’t Feel My Face. Bas linija najvećeg hita prošle godine je Cruiseovoj nemoj obradi obezbedila pregršt piratskih YouTube snimaka, ispred kojih i danas stoje internet superlativi poput amazing, epic, iconic, awesome. Pomenuta bas linija je okidač poređenja Weeknda sa Michaelom Jacksonom, zato što 36 godina nakon debija kompletne MJ-eve ličnosti na albumu Off The Wall, muzika koja odvaja stih I can’t feel my face when I’m with you i But I love it zvuči kao vredna arheološka iskopina sa Jacksonovog prvog albuma, nakon napuštanja diskografske kuće Motown Records.

Za pet godina koliko Tesfaye drži status zvezde, slobodno se može reći da je postao supkultura za sebe, koja čeka na ekspanziju: pop gotičar na kokainu. Kao takav, istražuje nepopustljivo zlo gde je njegova svaka noć komparativ prethodnoj, u smislu droge i seksa sa nepoznatim ženama, o čemu pretežno peva u prvom, ređe u drugom licu. Na ovaj način, The Weeknd stavlja svakog slušaoca u prvi red svojih detaljnih erotskih trilera, koje pravi u svrhu samokažnjavanja, jer mrzi sebe i ne odustaje od tog sentimenta. Odsustvo pokajanja u tekstovima koje podvlači jezu njegovih noćnih avantura je ono što publiku i dalje tera na juriš ka što boljim mestima za demonstraciju doživljaja The Weeknda. Dovoljno je hrabar da istinu, kakva god ona bila, saopšti svima, i tako oslobodi sebe a i ponudi identifikaciju manje hrabrima.

Starboy otvara istoimeni album za koji je Tesfaye naveo da predstavlja omaž Starmanu Davida Bowieja. Više nego u zvezdanom čoveku, Davida Bowieja na novom Weekndovom albumu možemo locirati u kontemplaciji o slavi, i dovesti u vezu Bowiejevu pesmu Fame sa Starboyem. U četiri minuta, koje je u bilo kakvoj alternativnoj realnosti nemoguće zamisliti van prvog mesta svake top liste, Weeknd peva o izolaciji (House so empty, need a centerpiece) i materijalizmu (We don’t pray for love / We just pray for cars), koji se može naći dalje i u pesmi Ordinary Life, protestu protiv steriliteta koji izaziva uljuljkanost u čauri sastavljenoj od novca i slave. Rezervni adut albuma i drugi singl (False Alarm), na sličan način kao Starboy, aludira na Weekndov nihilizam i indiferentnost prema slavi i predstavlja njegov odlučan potez u smanjivanju umetničkih rizika i vrištanjem refrena ide ka statusu ekskluzivnog izvođača hitova.

Daft Punk su kao producenti prve (Starboy) i poslednje pesme na albumu (I Feel It Coming) izjednačili svoju producentsku moć sa Abelovim nihilizmom i tako potvrdili da ovaj, kao i svaki njihov povratak, nije, i neće biti trivijalan. Daft Punk je The Weekndu, kao i Pharellu Williamsu pre tri godine, obezbedio muziku zbog koje će svakome biti žao ukoliko je propusti na žurkama čekajući u redu za WC. Pored samog Weeknda i Daft Punka, kao producenti albuma su registrovani studijski snalažljivi i sposobni ljudi poput Maxa Martina, Dipla, Franka Dukesa i Bena Billionsa, koji su uspeli da prošlogodišnje prekršenu zvučnu tradiciju Weekndovih albuma značajno poboljšaju, ali, adaptirani na njegov stil, teško je razlikovati zaštitne znake pomenutih producenata i pogoditi ko je napravio koju pesmu.

Balade koje predstavljaju višak (sa izuzetkom nepredvidive All I Know i Reminder koja predstavlja Weekndovu internu foru o tome kako je njegova pesma o utrnuću od kokaina bila prošlogodišnji laureat Kids Choice Awardsa) od desetak minuta celokupne dužine albuma (68 minuta) nisu zasenile perfektan kasting gostujućih zvezda na Weekndovom novom dugosvirajućem projektu. Džentlmenski, Lana Del Rey dolazi prva. Abel Tesfaye i Lizzy Grant su, verovatno, dve potpuno različite osobe. Ali The Weeknd i Lana Del Rey su, konceptualno, psihološki dvojnici. Kao gošća na pesmama Party Monster i Stargirl: Interlude, lik Lane Del Rey koji je kao Lizzy Grant odavno usvojila, konačno dobija ono za čim njen umetnički alter-ego vapi godinama: dečka sa bad boy imidžom koji je jako zainteresovan za novac, proširivanje liste ekstremnih, halucinogenih iskustava i usputni seks.

Ako je Lana Del Rey Weekndova muzička devojka, Future Hendrix je Weekndov jednojajčani blizanac. Na ostacima zajedničke pesme Low Life koja je načelno Futureova pesma, ali je zbog besprekorne hemije u tematikama i sklonosti ka autotuneu, Low Life Weekndova pesma isto koliko je i Futureova, Starboy nudi dve saradnje njih dvojice: Six Feet Under i All I know, koje predstavljaju njihov iskren dijalog o tome da se svi benefiti bogatstva kasnije naplaćuju egzistencijalnom krizom.

Na semplu Alicie Keys, pesmi Sidewalks, gostuje Kendrick Lamar. Za svoju dušu, Kendrick je ove godine prihvatio nekoliko umetničkih akrobacija na albumu untitled unmastered, dok je kao kolega, pomogao Beyonce da suludu moć i brzinu pesme Freedom iznese van granica komandne table i da refrenom zaokruži najbolju pesmu (Really Doe) sa novog albuma Dannyja Browna (Atrocity Exhibition). Weekndu je umalo ukrao šou u pratnji ozbiljne perkusije i jecajuće gitare. Pored sempla pesme You don’t know my name Alicie Keys, Starboy svoj slabiji deo koji predstavlja pesma Secrets čupa iz statusa lošeg semplom pesme Pale Shelter, benda Tears For Fears.

Ono što je izostalo sa albuma je manjak volje za radikalnijim eksperimentima pa je stoga demonstracija njegove radoznalosti u vezi muzike osamdesetih, pesma A Lonely Night, dobar primer željene evolucije Weeknda. Iako je on dovoljno ostvaren umetnik da izbegne poređenje sa bilo kim, mislim da bi bio zadovoljan informacijom da u novembru 2016. podseća na Invincible fazu Michaela Jacksona u kojoj je kao četrdesettrogodišnjak suvereno vladao pop muzikom tenorom kome su godine dodale samo na jasnom raspoznavanju iskustva poput Johnyja Casha i spotom za pesmu You rock my world u kome zajedno sa Chrisom Tuckerom pokušava da zaobiđe kriminalce poput Marlona Branda i Michaela Madsena u nameri da osvoji devojku. Svet je zadovoljan i željan još savršeno režiranih Weekndovih erotskih trilera, biće zanimljivo videti šta će se dešavati kada mu iskustva koja ga dovode dotle dosade.

Autor: Andrija Savić