Da li nove kreacije prekaljenih autora treba da nam dokazuju da još uvek imaju šta relevantno da kažu i pokažu, ili da nam samo služe kao argument u raspravama kako je nekad bilo bolje. Mnogi će stati i reći (ne ja) da je poslednji Tarantino pretenciozno predugačko sranje, da reciklira svoje stare fazone i da se po kvalitetu nije pomerio iz ’90-ih. Ili neko će reći da ovogodišnja Premijer Liga pokazuje da je celo takmičenje u krizi i da klubovi su sve slabiji, pa tamo neki drogirani džiberi, koji izgledaju kao prosečne selje na ekseru na nekom rejvu u Šefildu, uzimaju titulu.
Novi album Radioheada je pokazao dve stvari. Prvo, da su verovatno trenutno najveći bend na svetu, jer je u momentu izbacivanja novog singla, dok ste stigli da kažete Burn the Witch, bukvalno cela planeta imala mišljenje o njemu. Druga stvar je da je In Rainbows bio jedan veliki album, i dve ploče kasnije, spremni smo da ga uvrstimo u panteon sa ostalima. Naravno, ovde uzimamo baš njega, za primer, a ne neki raniji, jer se već odavno podrazumeva da je OK Computer jedno od najvećih umetničkih dela koje nam je XX vek dao, da je Kid A onaj album bez kog danas svi ti Animal Collective-i i Buriali ne bi postojali, da je Bends onaj veliki album za gitarske čistunce. I da Amnesiac nikad nije imao šanse.
Ovaj album je pravljen u istom buretu kao In Rainbows, s tim što pored toga što se oseća malo miris i ukus, neće vam ostaviti želju da se napijete od njega. U nedeljama u kojima je Queen B rešila da uzjaše svoje zmajeve i postane khaleesi čitavog slobodoumnog sveta, Drake odlučio da skoči sa vrha tornja u Torontu, James Blake pozvao drugare da zajedno plaču, a Ana Nikolić rešila da džadži džidži i puca na pičke ko RiRi, hermetični Radiohead, otporan na pop, nije mogao da se progura. Jer ako niste primetili, ovakav paprikaš od izvođača je najnormalnija stvar u 2016. godini i pomirite se sa tim, manje će da boli.
Tom Jork, svima omiljeni jednooki padavičar, posle Halida Bešlića, nastavlja da se takmiči sa Jonsijem iz Sigur Rosa, ko može da najpribližnije svojim cvilenjem oponaša delfina na umoru i mislim da u nekim momentima u ovom duelu odnosi potpunu pobedu. Prošle godine, Tom je raskinuo vezu posle 23 godine i ove je propustio priliku da ima svoj break up album, jer ako nas je istorija rock’n’rolla nešto naučila – jebeš autora bez break up albuma. Upravo ti raskid momenti su i vrhunac ploče. Identikit, pesma u kom nabacuje slike slomljenih srca, sa odličnim ritmom i basom, kao i True Love Waits, gde nežno plače uz svoj klavir i moli je da mu se vrati. Baš neprijatne slike, koje su verovatno mnogi doživeli i proživeli. I’m not living, I’mm just killing time je rečenica koja u pogrešnim rukama može da bude prepatetično smeće C produkcije, ali ovde se jednooki Jork ogolio pred svima, pokazao svoju malu pišu i dobio aplauz na otvorenoj sceni. Tu je i krautrok pulsiranje Full Stop, jedna od retkih gde zaista zvuče kao bend, sa ritmom vozne linije Beograd-Vojlovica bez stajanja. I to je to. Prvi singl, Burn The Witch, tek mi je na deveto slušanje ušao u uvo i skoro pa iritira sa koldplejovskim gudačima (a ovaj komentar dolazi od osobe koja se ne stidi svoje Coldplay prošlosti) . Daydreaming i Glass Eyes su ona ista balada (balada???) koju prave evo desetak godina, gde je Tom u prvom planu, a neke ambijentalne zvučne kreacije u pozadini. Desert Island Disk zvuči kao da ne pripada ovom albumu, sa svojim folk repetitivnim ponavljanjem akorda. Present Tense i Numbers se u ovakvoj ekipi pesama izdvajaju, ali tu se vraćamo na početak priče i na to da bi ovakve stvar na In Rainbowsu mogle samo da se uguraju kao B strane singlova, ili na nekom japanskom deluxe izdanju.
Radiohead je svojim nemuzičkim delovanjem pre izdavanja albuma već na neki način pucao sebi u nogicu i iznervirao masu svojim pretencioznim reklamiranjem, tako što je povukao sva svoja izdanja sa interneta, a onda puštao tizere za singl i album. Realno, to nije nešto što prosečan korisnik interneta želi – da mu otmeš nešto što on vredno uzima, a ne plaća već godinama. Ono ipak što su već neki fanovi naslutili, Radioglave su ovu kampanju foreshadowale još davne 2000. godine na Kid A, naslovom How to Disappear Completely. Ako mene pitaju za sledeće promo tizere, mogu da iskoriste neko “lažno plastično drveće”. A na Lionu ima jedno drvo sa stotinjak kesa na granama, može i to da se iskoristi. Ili koncert na Piramidama. Ako su one Egiptu skupe, mogu da posluže i one u Bosni. A i Idioteque realno postoji. Svako ko je bio na rekreativnoj u Brusu kod Kopaonika, zna da je ondašnja diskoteka puna idiota. U svakom slučaju znate šta hoću da kažem.
Rečima mog spirit animala Nika Milera I’ve pee’d in every pool I’ve been into. Every single one. Ne bih imao ništa protiv da pišam u ovaj Radioheadov bazen, bez obzira kog je oblika mesec.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS