Sigurno je većina vas u nekom momentu, pošto je potrošila sve HBO, Showtime i Netflix serije, rešila da potraži nešto novo, i kao prave posebne pahuljice, zavoli skandinavske serije. Ona najpopularnija je verovatno Bron, iliti po naški Bridge. E pa ja sam posebnija pahuljica od vas, i meni se lično više svideo američki rimejk ove serije, gde se, umesto ubistva na dansko–švedskoj granici, telo nalazi na mestu gde po svemu sudeći Donald Tramp uskoro diže zid. Upravo u jednoj od poslednjih epizoda, naš glavni junak odlazi u mrtvačnicu da identifikuje leš svoga sina (ne spojlujem vam mnogo, ako do sad niste gledali ni original, ni rimejk, nećete ni od sad, ne lažite sebe). U tom trenutku, uz ovu tešku scenu ide naslovna pesma prethodnog Caveovog albuma Push the Sky Away. Nekoliko meseci kasnije, Nick Cave se našao u istoj situaciji kao lik iz serije.
Cave se bavi temom smrti od svojih prvih pesama, s tim što za razliku o pripovedanju o raznoraznim ubicama i ostalim veseljacima, prvi put se u njegovoj diskografiji javlja album gde on komunicira kroz žaljenje i posledice. Ceo muzički svet je obletao oko njega kao kakvo jato lešinara i iščekivao prvo izdanje posle smrti sina. Moram da priznam da sam i ja jedan od tih lešinara. Tako u tom našem letu oko potencijalnog izdanja i stihova za koje smo verovali da su ultra-mračni i depresivni, saznali smo da su većina, ako ne i sve pesme na albumu, napisane pre smrti šesnaestogodišnjeg Arthura Cavea, ali i da se u trenucima snimanja albuma improvizovalo sa stihovima. I to se na nekim pesmama vidi. Ili mi lešinari želimo da vidimo.
Iako sam voleo odu nejebici No Pussy Blues, ipak više volim kad uz ime Nick Cave stoje Bad Seeds, a ne Grinderman, mada to su ionako manje ili više isti ljudi. I ovde, kao i na prethodnom albumu, stvaraju tihu buku, u kojoj naravno prednjači glavni Nikov saborac, šamanoliki Warren Ellis. Cave izbacuje stihove na gomilu, i više vuče na nekakav spoken word, i jako retko pusti glas. Upravo takvo nabacivanje slika daje još mračniji i haotičniji kontekst čoveka koji u žaljenju gubi razum.
Album otvara prvi singl Jesus Alone sa zlokobnim zviždukanjem i udaljenom distorzijom Elisa. Iako je nastala pre 2015. (godine kad je mali Arthur pao sa litice) ne možemo da neke slike ne povežemo sa samim događajem, od eksplicitnijih You fell from the sky/Crash landed in the field, do nešto simboličkih poput You’re young man walking covered in blood that’s not yours. Time kao da naglašava da je njegov sin titularni Isus iz pesme, koga on doziva. To inače nije jedina referenca na religijsko viđenje pokojnika. U pesmi Distant Sky kaže They told us our gods would outlive us, but they lied. Inače na ovoj gospelastoj ariji gostuje danska operska pevačica Else Torp, i daje ovoj stvari smirujuću toplinu koja je celom albumu prilično potrebna, jer ceo Skeleton Tree, iako mu je lice namrgođeno i na momente odsutno, traži zagraljaj.
Ring of Saturn iskače iz ostatka albuma svojom veselošću, i da nema karakterističnog Caveovog repovanja (nije mu neki flow, mada je bolji od Kanyea), pevušenje pratećih u pozadini donelo bi skoro pa pop pesmu. Girl in Amber je već viđena na Fejsbuk zidovima nekih tužnih devojaka, i nosi, i melodijom i tekstom, tvinpiksastu atmosferu. Zanimljivo je da pominje kako je naslovna devojka zaglavljena u istom mestu još od 1984, kad su Bad Seeds i objavili prvi album. Magneto je pesma za koju sam se ponadao da je o omiljenom X manu, ali spoiler alert – jok! Teška za slušanje, laka za preskakanje. Anthrocene muzički i ritmički više deluje kao neka zvučna slika koju je sklopio Jonny Greenwood, i preko koje treba Thom York da zajeca. I Need You je, možda uz naslovnu Skeleton Tree, najbendovskija pesma. Ovde je opet predplačno stanje, ali vodi na stranu izgubljene ljubavi. Za kraj albuma ostavljena je naslovna pesma, koja počinje sa nedeljnim jutrom, i paralele sa onom starom … i svi ste tu, a mene s vama nema se same otvaraju.
Vreme će pokazati da li će ikad ovaj album moći da se sluša van trenutnog konteksta, gde se jure svaka linija i stih, kako bi se doveli u vezu sa pokojnim mu sinom, i da bi neki prepametni lik sa neta mogao prstom da uperi i kaže evo tu Cave iskreno plače i žali. Međutim, i dok ne izađemo iz tog konteksta, ovo je svakako jedna od većih ploča godine. E sad, jbmliga da li to više govori o ploči ili o godini.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS