Rep precedenti su, nažalost, davno uspostavljeni. Svaka potkategorija koja slavi umetničke prerogative poput flowa, lirike i naracije, ima svoje kraljeve. Kada bi muzičke genijalnosti manjkalo, verovatno se niko ne bi usudio da razmišlja o retroaktivnim ili posthumnim abdikacijama pomenutih vladara, već bi se iz poštovanja prema onima koji su omogućili rep muzici da pliva u jakim strujama komercijalnih muzičkih voda, moglo govoriti samo o renoviranju precedenata, ili pravnički rečeno, njihovim strogo definisanim aneksima.
Kao proklamovani Chuck D svoje generacije, koji je inspiraciju pronašao u Lil Wayneu, Kendrick Lamar uspeva da održava napetost narativa u stilu njujorškog dua Mobb Deep, sa radarski nedostupnim pauzama za hvatanje vazduha poput Notorious B.I.G.-a. Na dosadašnjim studijskim albumima, Kendrick je prošao put kojim idu svi ozbiljni filmski umetnici: napravio je lep evropski film čija je jedina mana prevelika minutaža (Section 80), ozbiljan Oskar-mamac (good kid, m.a.a.d. city) i revolucionarni žanrovski eksperiment (To Pimp A Butterfly). U pohodu u kojem je sledio precedent pronalaženja Boga koji su pre njega esencijalnim okarakterisali Nas i DMX, Kendrick Lamar je napravio svoj četvrti album (DAMN.), gde je venčao fokusirane verbalne trikove, sa detaljnim opisima komptonskih mitova kojih je, posredno ili neposredno, bio deo. U soničnom podudaranju leve i desne strane mozga, Lamar je prepričao anegdote iz predgrađa Los Anđelesa toliko uverljivo, da je nemoguće ne tretirati ih kao istinu.
Na mikstejpu, i mlađem bratu albuma To Pimp A Butterffly – untitled unmastered, Kendrick je saopštio: Runnin’ in place, tryna make it to the church. Lamar je jako brzo spoznao strukturu prostora koji odvaja pojmove religioznosti i duhovnosti, i svoje mesto u njemu. Možda predvodnik repa zapadne obale ima poneko odsustvo iz komptonske crkve nedeljom, ali ti hrišćanski minusi nisu značili gubitak volje za raščlanjivanjem pitanja čiji se odgovori mogu tamo naći. Njegova vera funkcioniše sekularno: nepovratno uništenim verovanjima usled životnih okolnosti, pokušava da utrlja razumevanje i istraži koncepte poput ljubavi, Boga i slave, kao i grehove poput ponosa i požude. Na tom sizifovskom putu koji počinje od etiketiranja svake žene u njegovom životu kao femme fatale, mogu se čuti introspektivni urlici poput Why God, why God do I gotta suffer? Ovakav tip hitnih telegrama Kendricka Lamara su samo isečci na novom albumu, umotani u grandiozan povratak rep lirike, kojim je rep fanovima sa dužim stažom, premotao kasetu istorije do dela u kom veličinu fan baze određuju slojevitost fraza i detaljni narativi.
Prvi triling pesama na DAMN. prati lošu socio-političku vremensku prognozu predviđenu na Leptiru: BLOOD., DNA. i YAH. sadrže tinjajuće tonove himne Black Lives Matter protesta, Alright. Ono što tinja je osuda potencijala pesme od strane medija desnog centra, Fox News, koji ju je nazvao pogrešnom i kontraproduktivnom. Himna o nadi koja je izazvala lančanu reakciju građanskog strpljenja, pretvorena je u mizantropiju koju je podstakao i zaposleni advokat na Fox Newsu, Geraldo Rivera, konzervativnom izjavom da je hip-hop doneo više štete afro-amerikancima proteklih godina nego rasizam. Kendrick je zaključio odgovor televiziji i gospodinu Riveri stihom Somebody tell Geraldo this nigga got ambition.
Neophodnost sopstvene vere, Lamar nastavlja da preispituje na numeri FEEL. I feel like there ain’t no tomorrow – stih sugeriše da se Kendrick nalazi na kauču kod psihoterapeuta, kojem priča o unutrašnjim bitkama koje su ga dovele do napadne anksioznosti, koju vrlo detaljno razlaže kasnije na pesmi FEAR. Iz perspektive 7-ogodišnjaka, 17-ogodišnjaka i 27-ogodišnjaka, pripoveda o pokušaju praćenja misije iz Knjige o Jovu. Budući da teško pronalazi ikakav pomak u traženju rešenja koje će uskladiti sa prilikama iz stvarnog života, Kendrick kao i Jov, preispituje vrednosnu notu sopstvene vere koju pokušava da frankeštajnski sklopi, nakon repetitivnih grešaka čovečanstva o kojima neumorno razmišlja.
Pristupačnost albuma je razrađena u 5 tačaka: LOYALTY, LUST, LOVE, PRIDE i XXX. Na pesmi LOYALTY. user-friendly karakteristike beleže gostovanje Rihanne, koja je prva pop zvezda na Kendrickovim albumima još od Drakeovih stihova na jednom od highlighta albuma good kid, m.a.a.d. city, Poetic Justice. Produkcija pesme LUST. sadrži supergrupu: uz džez-fank instrumental benda BADBADNOTGOOD, falset kanadskog producenta Kaytranade u refrenu i aranžman džez saksofoniste Kamasija Washingtona, Kendrick gradi narativ počev od uobičajenih dnevnih aktivnosti, preko želje za emotivnim ispunjenjem, do upijanja vesti da je Donald Trump novi predsednik SAD: Lookin’ for confirmation/ hopin’ election wasn’t true/ All of us worried, all of us buried/ And the feeling’s deep. LOVE. i PRIDE. donose naznake o budućim Kendrickovim muzičkim štićenicima: LOVE. draftuje pevača Zacarija i producenta Grega Kurstina, koji je sklopio baladu koja ne bi bila tretirana kao uljez na albumima poznatih mainstream izvođača kojima je ranije obezbeđivao hitove, poput Adele Adkins, Katy Perry i Kelly Clarkson. PRIDE. kao alternativnija verzija mainstream popa, nudi lekciju o tome kako nas ponos sprečava u pronalaženju mira u svetu, uz pomoć Steve Lacyja koji svira gitaru kao pospani John Lennon i kantautorke Anne Wise, sa kojom je Lamar prethodno sarađivao na pesmi These Walls.
Drugo veliko gostovanje za DAMN. se nalazi na pesmi XXX. Kendrickov post scriptum redakciji Fox Newsa i Geraldu Riveri izveden je uz pomoć benda U2. Efekat ove saradnje je sušta suprotnost bombastičnom neskladu kolaboracije A$AP Rockyja i Roda Stewarta na pesmi Everyday: Negde na polovini, suptilni vojnički stil perkusiranja Lary Mullen Jr-a se susreće sa klavirskim rifom klasika U2-a New Year’s Day koji je odsvirao Edge, dok Bono peva It’s not a place/ To me this country is a sound. U međuvremenu, Kendrick nastavlja socijalnu kritiku zbog lošeg tretmana afroamerikanaca u svojoj zemlji: It’s nasty when you set us up/ You overright the big rifles then tell Fox to be scared of us/ Gang member or terrorist, et cetera, et cetera/ America’s reflections of me/ That’s what a mirror does.
Ipak, Kendrick je najzabavniji kada nije ozbiljan. Atlantski Max Martin, producent Mike Will Made It, zaslužan za Beyoncein Formation i Black Beatles Rae Sremmurda, je uz DNA. producirao HUMBLE. Kao režiserska bravura na albumu, HUMBLE. je poziv prestolonaslednika hip-hopa na skromnost manje sposobnih od njega u rep esnafu, pa u kontrastu sa albumskim prethodnikom prvog singla, pesmom PRIDE. u kojoj govori I can’t fake humble just ’cause your ass is insecure, Kendrick odgovara sopstvenoj aroganciji i presuđuje u ličnoj borbi ega protiv osećaja da treba biti prizeman. Hladan prezir prema manje veštim majstorima rima, Lamar je ranije katapultirao pesmom produciranom od strane Jamesa Blakea, ELEMENT. koja će ostati upamćena kao tiši HUMBLE.
Razlog zbog kojeg će DAMN. nastaviti da bude hvaljen u godinama ispred nas, a Kendrick proglašavan novom verzijom bilo kog heroja hip-hopa devedesetih, je briljantnost pripovedanja na poslednjoj pesmi albuma, DUCKWORTH. Četvorominutni isečak o nastajanju produkcijske kuće Top Dawg Entertainment, koji je zanimljiviji od većeg dela filma Moonlight, smešta vlasnika Top Dawga, Antnohyja Tiffitha, u divlje okolnosti komptonskih ulica devedesetih. U svetu dilovanja droge i oružanih pljački, Tiffithov plan pljačke koji je uključivao lokalnu KFC radnju kao metu, našao je tamošnje zaposlenog oca Kendricka Lamara, Kennetha Duckwortha. Tiffith je prislonio cev na slepoočnicu Kennethu koji ga je odvratio od pljačke, ponudivši mu besplatnu piletinu. Ostvarivanje punog kruga poput finala serije The Wire realizovan je stihovima Whoever thought the greatest rapper would be from coincidence/ Because if Anthony killed Ducky/ Top Dawg would be servin’ life/ While I grew up without a father in a gunfight. U ovom slučaju se može govoriti o najlukrativnijoj odšteti za pretrpljeni strah dogovorenoj van suda, jer Top Dawg diktira svetski standard rep muzike, a Kendrick Lamar je njihova najveća zvezda.
Autor: Andrija Savić
COMMENTS