Nešto kao recenzija – Bojana Vunturišević “Daljine”

Pop muzika je nešto čega se svi odvajkada gade i stide, a opet traže tu formulu kako da se o nju okoriste, a pritom ne zajebu svoj umetnički integritet, ili tako neku glupost. A šta se dešava kad bez imalo cepidlačenja uroniš u pop zvuk, sve kockice se slože i dođeš do prave formule? E onda dobiješ album Daljine.

I stvarno, dugo se kod nas žmuri na jedno oko, i prihvata svašta pod okriljem pop muzike, jer nemamo ništa bolje. Odnosno, na pijadestal se stavljala i gomila nekomunikativne ili dosadne muzike, uvek pod devizom – bolje i to nego City Records. Onda se desi pesma poput Kese etikete i svi zaneme, a onda je brzo nauče napamet i krenu da je pevuše. Verovatno se do kraja godine neće pojaviti bolja i bitnija pesma na srpskom jeziku. Postavlja se pitanje kako izvesti ostatak albuma, kad imaš ovakvu aždaju kao prvi singl. Spoiler alert, ne brinite se. Ako podelimo publiku u Srbiji, onih par stotina što su ostali da ih muzika uopšte i zanima, na one koji su voleli Bojanin bend Svi na pod, i one koji nikad nisu hteli da im daju ni šansu, ovaj album je dovoljno odmaknut od svega što je bend uradio, a opet, zbog prepoznatljivog vokala, pridobiće i ove što već godina đuskaju na pod(ijum)u.

Već smo pisali o pesmi Kese etikete ali i cimali ljude za rukav, i slali je u inbokse društvenih mreža, jer je ovo takva kombinacija emotivnog rastrojstva i kritike konzumerizma koji nas bombarduje, sav šaren, etiketast i prazan, da na kraju pesme samo možete da sednete na pod u tišini i malo budete sami. Velika pesma i hit sa velikim H. Više puta smo pisali da su hitovi jedno, ali da kvalitetne albume nose A2 trake. Ovde je to Amy i Blake, ljubavna pesma i oda jednoj od najkancerogenijih ljubavnih veza našeg doba, samo sa nadom u happy end, jer sa kim god da se porediš (i na šta god da ličiš) nadaš se da će tvoj kraj ipak biti srećan. Bes je pank pesma, sa refrenom koji me je podsetio na Šaperovo pojanje s početka Idola. Ali to sam samo ja. Tekst je kao neka epizoda Black Mirrora, prilagođena našem podneblju, gde Instagram revolucionari svakog dana obaraju Vučića lajkovima. Daljine, naslovna numera, zvuči kao Knife koji je umoran od rejva, ako mu je ikad i bilo do rejva. Noćni program je mogla da bude super seksi pesma, nalik na moderni hipsterski autotune r’n’b (inače ekstra hajpovan preko bare), da pevanjem nije dobila melanholičnu crtu. Mada i Bojaninom, skoro pa dečijem glasu, ovakve teme možda i ne odgovaraju. Suzana je možda i najozbiljnija muzička stvar na albumu. Mračnijoj temi o novim počecima haustorovski saksofon je legao kao budali šamar. Novi počeci zahtevaju sve novo, i zaboravljanje starog, pa i novo ime, što nam u naslovu pesma i sugeriše. Odlična stvar za zatvoriti album, ali izgleda da se Bojana ipak ponovo odlučila za happy end. Vetar u kosi je letnji hit koji nećete slušati po kafićima, već u svojim sluškama, kao i većinu ovog albuma, jer sve vrvi od malih intimnih hitova, preko kojih će se oni do kojih dođu prepoznavati. A i kada ste poslednji put putovali vozom na more? E 70 je klasična bratstvo jedinstvo pesma kakvu dugo nismo čuli, i koja stavlja znak jednakosti između Beograda i Zagreba. Propuštena je idealna prilika da se napravi duet sa nekom zagrebačkom pjevačicom sličnog usmerenja. Pritom, u pesmi se koriste simboli Bože pravde i Ljepe naše, sa ubitačnim stihovima da li da ostariš ili da rasteš, da li da stariš ili da porasteš.

Ovo je jedan bittersweet album, gde slatkoću prolećnog duha, nadu u nove ljubavi i happy end, nagriza gorčina melanholije, besa i usamljenosti. Ali Bojana to iznosi savršeno, šarmom devojčice koja u svakom trenutku može da se transformiše u super herojku, kojoj ne biste smeli izađete na crtu. Prvi pravi thirtysomething album sa pričama i problemima koji se tiču stvarnih ljudi koje srećemo svakog dana, ali ne ispred dragstora dok se pije najjeftinije pivo, niti na splavu dok se fejk uživa u korporativnom ručku. Ljudi koji smo vi i ja.

Bojana će promovisati album 29. aprila u Bitef Teatru. Izvešće ceo album, a sa njom na bini biće Ivan Marković Bambi i MKDSL, kao i brojni gosti.

Autor: Miloš Dašić