Kod televizije se, kao i kod ljudi, može registrovati postojanje novogodišnjih odluka, ili na staro-srpskom – new year resolutions. Pri odjavi bilo koje emisije, na bilo kom kanalu sa nacionalnom frekvencijom u toku poslednjeg dana u godini, možemo čuti kako voditelji obećavaju da će u narednoj gledaocima pružiti više od onoga što je ranije bilo dovoljno da privuče njihovu pažnju. Kao i ljudi, i televizije obećavaju grandioznije verzije sebe u novoj godini, koja će započeti onim što urednici percipiraju kao ekskluzivu u najradosnijim danima.
Godinu 2009. Radio Televizija Srbije je ispraćivala televizijskim projekcijama filmova Ričarda Kertisa. Titulu rodonačelnika nepovršnog, savremenog romkoma, Kertis je stekao pisanjem scenarija za filmove poput Four Weddings And A Funeral i Notting Hill, kao i pisanjem i režiranjem filma Love Actually. Sa svoja tri najvažnija ostvarenja, Kertis je producentima obezbedio preko milijardu dolara zarade, običnim ljudima utehu u scenama sa kojima su mogli da se sažive, a Hju Grantu tretman u Srbiji, sličan idolopoklonstvu koje je Bata Živojinović uživao u Kini od prve projekcije Valtera. Od te davne zime, na emitovanje Love Actually na nacionalnoj televiziji, gledam kao na zacrtanu novogodišnju odluku Javnog Servisa, koja je prerasla u dugogodišnju tradiciju, za koju sam iskreno navijao.
Od 2010. do 2014, Love Actually je emitovan na Javnom Servisu bez izuzetka, obično u danu koji je u pomenutom sedmičnom rasponu padao u nedelju. Neki su od praznične programske ekskluzive čekali takmičenje u ski skokovima Četiri skakaonice, neki su izmišljali drinking games na osnovu Hajde da se volimo serijala, neki su uživali u iscrpnim informativnim pregledima godine, dok sam ja isključivo čekao Kertisov film. Na taj način, ušao je na listu naslova koji su mi na ličnom nivou važniji od najbolje napisanih filmova, koje nikada ne propuštam kada ih uhvatim na TV-u. Zajedno sa ostvarenjima poput Pulp Fiction, In Bruges, Groundhog Day, The Royal Tenenbaums i American Gangster, Love Actually je predstavljao nepropustivih 150 minuta televizije, ukoliko računamo reklame. Na kraju 2015, altmanovskog postupka Ričarda Kertisa na domaćoj televiziji nije bilo. Pomislio sam da je već ustaljeni new year resolution RTS-a, nešto što sam izmislio. Kraj prošle godine je to potvrdio. Poslednjeg dana decembra sam vukući gajbu piva ka svom stanu pomislio da je praznična Love Actually projekcija na RTS-u zapravo poslednja i za mene najpotresnija selebriti smrt 2016. godine. Da Dejvid Bouvi, Alan Rikman i Love Actually nedeljom od devet, nisu dočekali katolički Božić 2016.
Iako ne postoji razgovor o božićnim filmovima ili romkomovima u kojima Love Actually neće naći svoje mesto, režiserski debi Ričarda Kertisa nije ni najbolji božićni film, niti najbolji romkom svih vremena, ali ipak zaslužuje kanonizaciju ili svoju crkvu. Pored franšiza Lord Of The Rings i Harry Potter, jedan je od retkih filmova 21. veka koji se uklapa u cult classic koncept. Srž filma obuhvata više priča viđenih u dotadašnjoj zapaženoj romkom kinematografiji pa se Love Actually opravdano smatra jednim od najvećih favorita na kladionici ljubića: sitna prepiranja u vezi (27 Dresses, Sweet Home Alabama, Something’s Gotta Give), čoveka koji gradacijski ubeđuje devojku da je vredan nje (Groundhog Day, Knocked Up), užasne nesporazume (10 Things I Hate About You, Cruel Intentions), preboljevanje nekoga za koga znaš da je pogrešan/a (The Wedding Singer, Forgetting Sarrah Marshall), privlačenje suprotnosti (Notting Hill, Maid In Manhattan, Two Weeks Notice). Verovatno mislite da sam previše subjektivan povodom ovog filma, ali imajte na umu da sam čovek koji zna najgori i najbolji posao kojima se Kejt Hadson bavila kroz uloge u romkomovima koje je odigrala, znam kada je Skarlet Johanson bilo najteže, znam kada bi u filmu idealno išla pesma Kiss Me benda Sixpence Non The Richer, i uvek, ali uvek, znam koji lik gubi u ljubavnom trouglu. Obično to bude lik kojeg tumači glumac koji se nijednom u svojoj karijeri nije oprobao u nekoj od Marvelovih ili DC adaptacija superheroja.
I moja višegodišnja romansa sa filmom je bila u nekoj vrsti ljubavnog trougla. Konstantna glorifikacija s moje strane je nailazila na cepidlačenja sagovornika, koji su Kertisovu ambicioznu gungulu od devet priča o ljubavi pokušavali da raščivijaju i postave u stvarnost. Za odgovor na smislenije primedbe u vezi sa nedostacima filma, bio sam pripremljen kroz tradicionalna decembarska gledanja. Kako odmiče 21. vek, društvene devijacije poput homofobije, rasizma i mizoginije su sve prisutnije. Najsvežije primedbe u vezi sa filmom, odnose se na to da ženskom delu ekipe kritično nedostaje smešnih rečenica u scenariju, dok su roker i seksista Bili Mek (Bil Naji) i opsesivno kompulsivni radnik u zlatari (Rouan Etkinson) udarne komične igle filma. Natali postaje simpatična zbog trostrukog izgovaranja reči fuck prilikom upoznavanja sa premijerom, dok Džudi (Džoana Pejdž) upoznaje potencijalnu ljubav svog života (Martin Frimen) kao dublerka scene analnog seksa na setu porno filma. I to zaista jesu jedine smešne scene filma u kojima su akteri žene.
Ipak, ljudi su značajno kompleksnija bića od puke duhovitosti. Uzmimo za primer Saru (Lora Lini), koja je u svog kolegu Karla (Rodrigo Santoro), nesrećno zaljubljena dve godine, sedam meseci, tri dana i otprilike, sat i po. Njenoj agoniji u zaljubljenosti se konačno nazire kraj, ali to svetlo na kraju tunela gasi njen rođeni brat, kome je, iako zbrinutom u mentalnoj ustanovi, potrebna stoprocentna pažnja njegove sestre. Reč je o primeru žene koja svoje potrebe stavlja po strani kako bi se našla svom bratu koji retko iskazuje zahvalnost (pokuša da je udari), i takva demonstracija bezuslovne ljubavi bi u ringu prebila svaku duhovitost kao zgodan ukras nečije ličnosti.
Ričard Kertis je obogatio muške likove duhovitošću, dok je ženskim podario dubinu. Emotivna srž filma je koncentrisana u liku Karen (Ema Tompson), koja igra ulogu supruge Harija (Alan Rikman). Nakon otvaranja božićnog poklona u kom nalazi CD Džoni Mičel umesto ogrlice koju je Hari poklonio seksualno sugestivnoj Mii (Hajke Makeč), njene sumnje u neverstvo su potvđene. Bez želje da emotivno kolabira pred dvoje dece, Karen odlazi u sobu i plačući sluša pesmu Both Sides Now. Kasnije, u najboljoj sceni filma, Hari priznaje sve rečenicom A classic fool. Scenu kruniše Karenin odgovor Yes, but you’ve also made a fool out of me. You’ve made the life I lead foolish, too. Do danas, ostalo je nerazjašnjeno da li su se Hari i Karen razveli, ali poslednja scena na aerodromu Hitrou sugeriše da mu ništa nije zaboravljeno, dok je oproštaj diskutabilan. Upravo to čini lik Eme Tompson najmoćnijim u filmu. Možda ovakva raspodela vrlina po Ričardu Kertisu potvrđuje predubeđenja o tome kako bi trebalo da se ponašaju muškarci, a kako žene, i šta zapravo kom polu pripada. Ili su možda moja očekivanja od umetničkog dojma ovog filma mala?
Kertisov inteligentni populizam orkestriran je pažljivim odabirom soundtracka, koji je želji aktera da budu prihvaćeni, predstavljao vezivno tkivo. Od obrade Love Is All Around Bilija Meka, kojeg uspeh njegovog božićnog singla natera da shvati da jedino iskreno voli svog menadžera Džoa (Gregor Fišer), preko Dejvida koji neposredno nakon performansa u premijerskoj rezidenciji uz Jump! For Your Love odlazi u poteru za Natali na školsku predstavu na kojoj Sem, sveže priučeni bubnjar, prati Džoanu u obradi All I Want For Christmas Is You zbog koje je i naučio da svira bubanj. Ričard Kertis je prepoznao kako stvari iz zamršenih odnosa treba dovesti u red. Film ne donosi velike lekcije o ljubavi osim da je, po Biliju Meku, ona svuda oko nas. Svih devet priča predstavlja devet različitih skupova okolnosti ljubavi i svaka sa svakom deli konspirativan osećaj povezanosti. Love Actually predstavlja seoski izvor vode sa devet mogućih mesta sa koje je moguće konzumirati je. Zato bi za vreme praznika na našim daljinskim upravljačima trebalo da postoji dugme koje bi direktno puštalo ovaj film. Trebalo bi da postoji Love Actually kanal!
Autor: Andrija Savić
COMMENTS