U maju 2000. godine sam prisustvovao rođendanu na kom je moj bliski drug uspeo da na karaokama iznese svih šest i po minuta pesme Devedesete Đorđa Balaševića. Iz perspektive današnjice, to se čini kao ozbiljan podvig samopouzdanja jednog desetogodišnjaka – uspeti da održiš zanimljiv nastup glasom pogođenim pred-pubertetskom mutacijom, u obradi pesme koje su se svi naslušali mali milion puta tokom relativno skoro završenog bombardovanja. Razmišljajući o tom podvigu, shvatio sam da je on jednostavno dovoljno verovao u Balaševićeve reči i da je taj karaoke kraken u njemu jedva dočekao da bude oslobođen. Ljudi kojima sam tada na tom nivou verovao i čiji bih sadržaj verno reprodukovao na karaokama, bili su Limp Bizkit, Blink 182, The Offspring, Eminem i Zdravko Čolić.
U to vreme, svetski muzički skelet se sastojao od kratke reanimacije svinga (Lou Bega je snimio večni Mambo No 5, dok je Will Smith za potrebe filma Wild, Wild West snimio istoimenu numeru), boj bendova koji su bili mašine za pravljenje para (Backstreet Boys, Nsync), Eminem je nezadrživo regrutovao fanove uspehom Marshall Matters LP-a, dok je rokenrol bio žurka prenatrpana nu metalom. Fred Durst je predvodio bend Limp Bizkit i dotle dominatni grunge pokret zamenio svojim tvukom. Estetika Durstovog izuma koja je privukla masu se sastojala u psovanju i nasilju, a rok trajanja tog trenda je bio pod znakom pitanja, zato što radio emiteri nisu mogli da puštaju muziku sa explicit strong language etiketom. Linkin Park je takođe koristio gorivo koje je vuklo i Limp Bizkit, začinjeno romansiranom tinejdž nesigurnošću, s tom razlikom što je trendu kupljeno malo vremena pravljenjem prijateljskog i komercijalno prihvatljivog mosta između nu metala i popa.
Album Hybrid Theory je izašao nedelju dana pre albuma Stankonia Outkasta. Gledajući sa distance od gotovo 17 godina, može se reći da su predstavljali neku vrstu udžbenika. Linkin Park se tretirao kao priručnik za starije razrede osnovne škole, dok Outkast dolazi kasnije, kada intenzitet nuspojava puberteta slabi. Prvi album Linkin Parka sam nabavio pet meseci nakon izlaska. Za 200 dinara, kopija originala je postala nezamenljiva muzička podloga besomučnom igranju Tony Hawka. Neposredna istorija prve polovine 2001. godine je okarakterisala kupovinu novih CD-ova prilično riskantnom: težilo se što opreznijem trošenju tih 200 dinara koje sam mogao da odvojim svake druge nedelje za kupovinu novih izdanja, stoga slušalačko nezadovoljstvo nije bila dobrodošla opcija.
Vizuelno, sa Linkin Parkom sam se upoznao preko MTV-ja. Prvi singl, One Step Closer, predstavio je poznat zvuk koji je ostajao zaglavljen u mozgu zbog istinskog dara za pisanje refrena koji su Mike Shinoda i Chester Bennington posedovali. Pored pobedničkih refrena, pisanje teksta je sadržalo dozu autsajderskog šika, kojim je ranije Radiohead privoleo tinejdžere u svoju fan bazu pesmom Creep i još ranije Beck, alt himnom Loser. Hybrid Theory je od prvog singla zvučao kao budućnost: ambiciozan, napet, pomalo anksiozan i pomalo emo. Drugi, Crawling, nastavio je tu ideju, koja se vodi porukom hej, saosećajte sa mnom. Jedan lik koji je vrištao na mikrofonu, jedan koji je repovao i znojio ritam mašinu, i ostali u besnoj ritam sekciji, uručili su otvorenu pozivnicu svakom potencijalnom fanu, da se pridruži bendu u lociranju u koordinatnom sistemu konfuzije i što glasnijem pevanju o svim nesigurnostima Chestera Benningtona. Život Linkin Parka je u martu 2001. ušao u nepopravljivo emo fazu haotičnih izjava, koje bi bilo kome zrelijem bile teške za stomak. Dobro je da sam tada bio apsolutno nezreo.
U maju iste godine, stotinak četvrtaka iz provincije je krenulo na svoju prvu ekskurziju. Svaka etapa, počev od jurcanja za sedištima pri kraju autobusa, sramotno mahanje roditeljima kroz prozor i tenzije oko toga ko će s kim u sobu, bila je prisutna na toj i narednih sedam na kojima sam bio. Ono što je razlikovalo put od Pirota do Beograda, od bilo kog narednog đačkog, bio je izbor muzike u autobusu. Konsenzus oko slušanja albuma Hybrid Theory bio je povremeno prekidan (iz pristojnosti prema radnicima na naplatnim rampama) domaćim radijskim favoritima od kojih jedino mogu da se setim Bajagine Lepe Janje. Pored osvajanja Grammy nagrada za najbolji hard rok performans u pesmi Crawling i najbolji spot za In The End, uspeh Linkin Parka je najviše odzvanjao u autobusu punom četvrtaka, dvoje učitelja i dvojice vozača. Uspeli su da ujedine minimum 20 različitih ukusa i odlože jasno stvaranje ivica između supkultura školskog dvorišta bar na neko vreme.
Koliko se sećam, niko iz generacije nije tada prolazio kroz razvod roditelja ili sličnu životnu turbulenciju, disproporcionalnu godinama, kako bi proživeo liriku Linkin Parka snažnije na ličnom nivou, ali je generacijska empatija nešto na čemu bi se losanđeleskom orkestru moralo čestitati. Trudili smo se da sve razumemo: neobjašnjivu paranoju i psihički pritisak (Papercut, One Step Closer), uzroke nesigurnosti i pokušaj odgonetanja identiteta “You” osobe kojoj se bend obraća često i duž celog albuma, i opravdamo repetitivne izjave Chestera Benningtona o napuštanju svega, jer mu je svega dosta (Runaway, A Place For My Head).
Hybrid Theory se svojom svežinom zadržao na našim okupljanjima do, čini mi se, proslave srpske Nove Godine 2002. Sećam se da smo je proslavljali u ortakovom podrumu i takmičili se ko će veštije iskopirati Chesterovo dranje, u čemu nam je svesrdno asistirao plastični Genius mikrofon, koji se dobijao uz kupljenu Pentium četvorku. U periodu od više od godinu dana do drugog albuma Linkin Parka (Meteora), slušali smo Eyesburn i one hit wondere nu metala – Papa Roach i Guano Apes. Srećniji među nama (čitaj: oni sa iskusnijom braćom i sestrama punim saveta) su već duboko bili na opusu benda Rage Against The Machine. Meteora naših tada omiljenih muzičkih radnika, stigla je u mesecu kada su klinci bili duboko zaluđeni Counter Strikeom, a odrasli tužni zbog ubistva Zorana Đinđića.
Marketinški, Meteora je bila odrađena za čistu desetku. Omot je prikazivao grafit majstora nad praznim platnom. Znali su da je najveća preokupacija njihovoj ciljnoj grupi nalaženje načina za kupovinu spreja bez radoznalih pitanja radnika, i išarati slobodan zid u školskom dvorištu. Na tim zidovima su se mogli naći stihovi sa Meteore, na kojoj se Benningtonovo i Shinodino pisanje podiglo koliko i mi za te dve godine. Drugi album Linkin Parka je proslavio pirovu pobedu, u kojoj je plen bio malo jasniji pogled na unutrašnje demone prisutne na albumu Hybrid Theory: “The very worst part of me is you” (Lying From You); “Giving up a part of me / I’ve let myself become you* (Figure.o9); “All I want to do is become more like me and be less like you” (Numb). Meteora je izvela svojevrstan tačdaun nada mnom poslednjim singlom Breaking The Habit: sopstvenu najeksperimentalniju pesmu su potkrepili spotom napunjenim anime motivima, a budući da sam tada više verovao Gokuu nego sopstvenim roditeljima, osećao sam da je reč somewhere iz pesme Somewhere I Belong, za mene bila fan baza Linkin Parka.
Ono što je usledilo u karijeri kalifornijskog sastava je izazivalo polemike koje se svode na raščlanjivanje kulturološkog bremena pesme Numb. Collision Course, dvadesetdvominutni mash-up pesama Linkin Parka i Jay Z-a je fanove podelio u nekoliko pravaca. Nekima (meni) je bio zabavan, delovao je kao da LP i Jay razmenjuju komplimente koji imaju jedni za drugog, dok je rigidnijim metal glavama jedina osoba pogodna za saradnju bila Tarja Turunen iz Nightwisha. Mada, metalcima je odgovor na svako pitanje koje zahteva imenovanje superlativa ženskog roda – Tarja Turunen. Eventualno Liv Tyler, u liku vilovnjakinje u poznatoj franšizi o jednom prstenu.
Skoro deceniju i po kasnije, o bendu, njihovim sledećim projektima, i utiscima o istim, saznavao sam od drugih. Prema tim ljudima, Minutes To Midnight je bend odgurnuo od hip-hopa u rokerskiji pravac, a power balada je postala novo obeležje, umesto Shinodinog repovanja. Istorijat od 2007. na ovamo me navodi na sećanje da je lokalni metalac okačio link na Fejsbuku, na kojem LP izvodi obradu ekskluzivno tužne pesme Someone Like You Adele Adkins, uz komentar “RIP Linkin Park”. Posmatrano iz ove perspektive, imao je prava na taj komentar. S tom razlikom da bi meni lično više značilo i imalo veću emotivnu potvrdu da je takav komentar došao od nekog ko je 2012. krenuo u peti razred. Mislim da Linkin Park nije izgubio fanove na svom evolutivnom putu, već verujem da se njihov fan postaje između 12. i 16. godine, da se tu ostaje dokle god ti odgovara, a zatim kreće dalje. Zavet Linkin Parka je ostao zapečaćen još 2003. i od tada, kako muzički sazrevam, on jeste ostao rokenrol za starije razrede osnovne škole čiji albumi mojoj generaciji, milenijalcima do vrha napunjenim ironijom, izazivaju detaljna i simpatična sećanja. Jedino kajanje koje imam u vezi sa Linkin Parkom je što nisam startovao nijednu devojku frazom “E, ‘oćeš večeras da prošetamo zajedničku empatiju prema Chesteru iz Linkin Parka?”
Autor: Andrija Savić
COMMENTS