Kako je mali Đokica video Bitef 2 – Povratak malog Đokice

Možda su nastavci uvek gori, ali ovaj ima odlične glumce. Dobro, glumca, ali taj je legenda.

Nastavci su skoro uvek sranje, mada živimo u doba kada se konstantno štancuju franšize i ributovi. Postavio ovaj tekst kao nastavak prošlogodišnjeg, ili njegovu izmenjenu verziju, u svakom slučaju neće na dobro izaći. Naravno, važno je da napomenemo da pričamo o OVOM tekstu, koji su pročitali ljudi koji su samo tad, i nikad više, došli na sajt, kada sam dobio i više virtualnih potapša po ramenu nego inače. Pod parolom uzalud vam trud svirači, sada ne očekujem apsolutno ništa. Kad smo to rešili, dobrodošli na moje mišljenje o ovogodišnjem Bitef festivalu. Na kraju mi samo nije jasno da li je moj (vaš) bubble toliko porastao, da su proteklih nedelju dana zaista svi pričali o festivalu (i to ne samo o ONOM sirtakiju), ili je balon pukao i zahvatio nešto više od grupice (ne)istomišljenika.

Šta smo očekivali, a šta dobili od ovog Bitefa? Očekivanja su uvek slična, da ne kažem ista. Golotinja! Puno golotinje, što ženske što muške. Šok, nasilje, zlostavljanje i slične vesele teme su uvek dobrodošle. Ono što se ipak pokazalo kao glavni element ovogodišnjeg izdanja je dužina. Predstava. Već na najavnim konferencijama, dok su nam predstavljali planove kako da preživimo sada već epski Olimp, i izvinjavali se kako nisu uspeli da obezbede četkice za zube, novinari  su coktali, a jedan čika je mahao rukama u stilu budi bog s vama deco.

Zbog same dužine predstava hteo sam da ovo bude najkraći tekst koji sam u životu napisao, po sistemu:

Nisi bio – duvaj ga!

Nije ti se svidela ONA predstava  – još više ga duvaj!

Međutim, na kraju sam se odlučio za nešto duži prikaz samog festivala. Doduše, više ću pisati o ONOJ predstavi, nego o ostalima, ali to je više greška samog festivala, nego moja. Kako nakon onakvog vrhunca posmatrati ostale igrarije pred nama. Ostaće mi samo nejasno da li je utisak ONE predstave preovladao nad manjima, ili su one stvarno bile baš dosadne.

Važno je da napomenem, kako ni nakon druge godine Bitefa nisam postao pozorišni čovek, ništa ja to ne razumem, ali mi se, kad stavimo sve na papir, đasvi. Ne čitam o tome šta gledam, ne kontam, više idem na to da me nešto udari, da nešto protumačim, ili da nešto osetim. Tako da, ako se ne slažete nešto sa mnom, verujte, nema poente da se svađate, verovatno ste u pravu. Mislim, jedina moja fotka sa Bitefa ove godine je kad sam uhvaćen na konferenciji za novinare kako kopam nos. Naravno, rasprave nema samo ukoliko niste skandalizovani i uvređeni mali građanin. Onda ste samo glupo govno.

 

Sledi lista pet najbitefskijih predstava na Bitefu ove godine.

 

5. Biblija

Nakon ONE Sodome i Gomore, ovim je trebalo da speremo sve grehe. Nikad nisam slušao audio knjigu, ali mislim da sam jednu gledao to veče. I to ne da sam uzeo neki laki roman koji bi odglumio glumac prijatnog glasa, već Bibliju i sve one njene knjige koje znamo, jer smo kroz njih tumačili gomilu televizijskih serija počev od Battlestar Galactice, preko Losta, do Leftoversa. Pritom sam sedeo na trećoj galeriji sa koje se nije video titl, tako da sam skontao da moj slovenački i nije toliko loš koliko sam mislio. Međutim, posle izvesnog vremena, morao sam da izađem, ipak nije bilo mnogo smisla. Čudno, na prošlom Bitefu su me naučili da se ne izlazi sa predstave, da bi na ONOJ prestavi svi izlazili, a sad opet kad sam sa Biblije izašao, svi su me popreko gledali.

 

4. Sneg

Dani prolaze, a evo meni i dalje nije baš najjasnije šta sam gledao. Čak sam se na pola predstave obratio koleginici pored, i pitao je o čemu se radi. Očigledno sam morao da pročitam Pamukovo delo, da bi mi neke stvari bile jasnije. Ok, skontao sam ceo trip sa terorizmom i to, međutim sve je to meni bilo jako konfuzno. Prvih par minuta je bio zabavno, dok sam se oduševljavao perikama koje izgledaju kao da će u nekom trenutku svi da postanu Bonnie Tyler i zapevaju Total Eclipse of the Heart, ali i ta zabava je utihnula, dok nije nastupilo poslednjih petnaestak minuta, kada je krenula super muzika, koja se od nekog džeza, polako pokrenula u neki klezmer i gypsy punk.

 

3. Saslušanje

Kada u okruženju predstava koje traju od četiri do 24 sata neka traje sat i deset minuta, nekako previše očekuješ – udarac u zube, ili u stomak. Da ne pričamo o tome da je predstava iranska i sa takvim naslovom, spreman si za sat i deset minuta waterboardinga. U odnosu na očekivanja, sve je bilo mlako. Ipak, rašomonska priča o tome ko je i da li je uveo muškarca u ženski samostan, nije da nije imala svojih vrlina, i zasmejala publiku tu i tamo. Mada opet ostaje žal za predstavom koja bi se sastojala od sat i deset minuta maltretiranja i ispitivanja.

 

2. Carstvo nebesko

Jernej Lorenci je imao dve predstave na ovom Bitefu. Neoduševljenost Biblijom sam pomenuo, ali se u ovoj, jedinoj predstavi sa domaćim glumcima, malo bolje snašao. Ili je prosto šmira i šala/geg/komika pristup u nekim situacijama dovela do toga da lakše progutam pilulu epske srednjovekovne poezije od četiri sata i šetanje između činova iz jednog pozorišta u drugo. Postavka je slična Bibliji, međutim taman kad sam se spremio da se pakujem, priča kreće drugim tokom, glumci nisu likovi, već oni sami prepričavaju svoje prve susrete sa narodnom poezijom, kao i neke svoje priče, koje će eto postajati anegdote i legende. Domaće predstave na Bitefu su uvek lep ugođaj da vidiš neke glumce koje znaš iz tezgaroških projekata kako pokidaju u avangardnom pozorištu.

 

1. ONA predstava

Šta reći o ovoj predstavi, a da već nije rečeno, jer realno ne pamtim kad su svi imali mišljenje o nečemu što se izvodi na pozorišnim daskama. Tog dana i te noći su svi iskopali RTS3 na nekom 74. kanalu TV prijemnika i krenuli da gledaju apsolutno ludilo, sastavljeno iz više malih ludila. Ipak, prenos ovoga spektakla na TV-u mi, i pored značaja, nije pio vodu. Kao kad RTS reši da prenosi Dance Arenu za vreme Exita. Sve je to lepo, ali si miljama daleko od poente, energije i emocije. Jer upravo to osetiš kad si u sali dok se sve to izvodi. Nisam čitao koja tragedija kad ide, ne bi mi mnogo ni pomoglo što znam da li se ispred mene igra Medeja ili Antigona. Išao sam na osećaj, a to sam i dobio. Ok, i full time zabavu. Monti Pajton u Smislu života lepo kaže da smo svi ovde samo zbog slika kurčeva smešnih oblika i dužina.  Ne znam za vas, ali su mi scene poput ass to mouth objave rata, helicopter dicka uz sirtaki, tverkovanja ili monologa za vreme depilacije vagina, bile ultimativno zabavne. O epskoj sceni preskakanja vijače i interakcije sa publikom da ne pričamo. Što reče moj prijatelj, Pera Luković za XXI vek, poznat i kao  @good_neighbor – ako vas sve ovo šokira, pa šta vi onda gledate na internetu? Za narod kome je kurac stalno u ustima (figurativno), previše često ga se grozimo (bukvalno). Ono što je zaista problem, pokazalo se u tome što su se uglavnom mladi protivili i bili uvređeni, dok je gomila pedesetogodišnajka sve prihvatila kao Bitef je ponovo u gradu. Postali smo generacija Kalimera koja upire prstom u sve što smatra nepravdom, a onda kad je detektujemo nastavimo mirno da gledamo u sise Mace Diskrecije, u cvetu ironije sa 30 fejvova na tvitu, ubeđeni da smo dokazali i sebi, a i drugima da smo u pravu. Iako je ova predstava mahom poređena sa rejvom, nisam se baš saglasio s tim. Rejv osećaš kroz neke druge stvari, mahom uz podršku raznih gistro zabranjenih supstanci. Ovo je bio jedan pravi rokenrol koncert, gde je bend izvodio određene teme, ponavljavši ih besomučno, dok se trošilo toliko energije, da na kraju ništa nije bilo važno, osim dve osnovne ogoljene emocije koje su nalazile ispred nas – sreća i tuga.

Autor: Miloš Dašić

Kako je mali Đokica video Bitef 2 – Povratak malog Đokice

COMMENTS

WORDPRESS: 0