Ovih dana u našoj zemlji se dešava neverovatna promena. Naš narod, čiji grb je dvoglavi orao – od kojih se jedna glava zove HLEBA, a druga IGARA – odlučio je da se odrekne novogodišnjih koncerata po trgovima i da natera opštine da pare namenjene za to proslede bolesnoj i siromašnoj deci.
Do jaja. Svaka čast.
Da ne bi bilo kako sam ja dežurni kontraš i kako nikada ne vidim šumu od drveća, ja sam odlučio da podržim ovaj predlog. Da ga podržim svim srcem. Da se userem od podržavanja ovog predloga.
Ja želim, ne samo da se ovo desi, već da ovu priču furamo od sada za sve.
Ako smo napravili presedan ove godine, onda to mora postati pravilo za svako drugo uzaludno trošenje novca.
Pobedili ste na Evroviziji? Nema dočeka. Zlatna medalja? Nema doček braćo. Prvi ste na matematičkoj olimpijadi? Hehe, ne serite. Nole? Javi se kada budeš bio bolestan.
Prvo da otmemo pare koje država i gradovi daju Exitu, Bitefu, Festu, svim živim JADAMA. Jer nećete mi reći da su finski metal bend, japansko pozorište, ili iranski film važniji od zdravlja nekog deteta?
Ne merimo treš kulturu naspram nečijeg blagostanja. Mi ovde zauzimamo stav. A stav je jasan.
Prioriteti! A bolesno dete je najveći prioritet. Ja se potpuno slažem.
Jebeš ti to što ti od plate uzimaju za doprinose za zdravstvo i socijalnu pomoć. Jebeš ti to što si poslao SMS za nečije lečenje. To nije dovoljno.
Izgleda da kod nas pali samo ucena. Ona zrela. Meka. Emotivna.
Hej ti čoveče, jesi li srećan? Da, baš ti! Da li si u ovom trenutku srećan? Jesi? E znaš ko nije? I DAJ PARE! PARE!
Da se razumemo, ja mislim da grad ne treba da organizuje doček, bez dalje priče. Nikada. Ja mislim da grad treba da se bavi drugim stvarima, a da kao i sve ostalo taj doček treba da privatizujemo. Pa bi realno još bolja fora bila, ako je takva vrsta dočeka isplativa, da vidimo ko će to da organizuje i da nam plati najam tog trga. Eto još para za nesrećne i bolesne.
Grad je ovih godina organizovao doček, pa tamo stavi kapiju, pa ti ne dozvoljava da uneseš svoje piće, nego moraš da kupiš na nekom štandu. Čisto sumnjam da je gradski menadžer otišao da zaduži fiskalnu kasu za svaki šank, pa da mi lepo otkuca račun za svako pivo koje kupim. A privatnik to mora. Pa na svaki račun plati državici svoje, pa onda od svakog računa još malo para za decu. Sistem radi!
Ali jok brate. Oni uzmu naše pare, pa odvoje deo toga da oni organizuju doček nama. Onda se mi pobunimo da mi odlučimo gde će da idu naše pare.
Kada su se pojavile peticije, pomislih – ne opet. Ali ovoga puta, peticije su na svojoj strani imale emotivnu ucenu, i gle čuda… Prvi put, u istoriji ove zemlje peticije su nešto promenile. Brdo gradova se odreklo koncerata da bi popravili skener u bolnici. Šteta što Nova godina ne dolazi par puta godišnje, mogli smo i okrečiti operacione sale.
Peticije rade! Javite onim likovima što hoće da legalizuju vutru.
Na krilima ovog velikog uspeha, baziranog na zabrani normalnog života i pomaganju unesrećenima. Palo mi je na pamet još nekoliko ideja.
Da posle dva ujutru gasimo ulična svetla i da pare koje zaštekamo na struji, potrošimo na izgradnju sirotišta.
Da semafori nemaju žuto svetlo, te će tako biti jeftiniji u proizvodnji, i od viška para da renoviramo kupatila u javnim institucijama.
Beograd ima trole, tramvaje i autobuse? Luksuz. Zadržimo samo jedno, ostalo prodamo i finansiramo Petnicu.
Od sada sme petoro u taksi, manje trošimo na gorivo, stavljamo nove prozore na škole.
Nema stajanja. Ne stežemo više kaiš. Prodali smo kaiš. Pare ubrizgali u dalje projekte.
Samo da ne izgubimo momentum ove lokomotive koja srlja u napredak. Samo da nastavimo da jašemo ovaj veliki talas štednji. Samo da racionalno trošimo pare. A ko sme da kaže gde se povlači granica?
Ti smeš? Ti smeš da kažeš gde smo preterali? Pa ti mora da mrziš bolesnu decu.
Autor: good_neighbor
COMMENTS