Ipak bez klikbejt naslova: intervju sa bendom Algiers

Jedan od najintrigantnijih bendova današnjice ponovo dolazi u Beograd. Malo smo se dopisivali sa njima i pričali o muzici, politici, doručku i TV serijama. Spremajte se polako za koncert i uživajte u rečima benda Algiers.

Razmišljao sam o tome na šta me prvo asocira termin Alžir. I posle par sekundi praznine, koja odjekuje oko žice u glavi koja spaja dva uveta, odjeknulo mi je jedno glasno – ŽEĐ. Zašto žeđ? Pa eto, setio sam se da su Alžirci na Svetskom prvenstvu 2014. igrali tekme za vreme Ramazana, što znači da nisu smeli da piju vodu tokom dana, a trebalo je da se trkaju po terenu sa uvek nezgodnim Nemcima. Naravno, nije to bilo lepo za oko, ali su ih valjda gotivili svi koji uvek vole da navijaju za slabije u tim situacijama. Znači svi. Žeđ je nešto što može i da prođe kroz glavu dok slušaš pesme grupe Algiers. Ali neka druga žeđ. Žeđ koju su možda osećali robovi na jugu Amerike dok su radili u polju i svojim teškim i turobnim pesmama proklinjali sudbu kletu. Algiers pronalaze dosta inspiracije u životu robova, možda zbog boje kože svog pevača, Franklin James Fishera, možda zbog modernog ropstva u koje nas bacaju sve moguće banke i ostale dužničko-zelenaške organizacije. Mada opet, postavlja se pitanje da li bi danas uopšte govorili o ovom bendu, da nije boje kože pevača, jer je i dalje egzotično kad se Afroamerikanci bave rokenrolom na ovaj način. Znam da sam ovde duboko zagazio u teritoriju I’m not racist, but.. Međutim, upravo zbog toga, oni ne beže od crne muzičke zaostavštine soula i bluza.

Postoje dva lica Algiersa. Jedno zvuči kao ubrzani let cigle kroz zatvoreni prozor,kao odgovor na sve ono što ti smeta u životu. Drugi je nešto uokvireniji “garaž rok bend” koncept. Meni je bliskije i zanimljivije ovo prvo lice, ovo drugo možete i negde drugde da vidite. Na nastupima su i jedno i drugo. I rok i buka i soul i kakofonija. Oni su pesma u ušima Kolina Kapernika, koji čuči dok svira američka himna. Oni su gospel hor kojim rukovodi Trent Reznor. Oni dolaze po drugi put za godinu dana u Srbiju i 11. februara pale Elektropionir. Malo smo se dopisivali pre neki dan sa njima, i bili su ljubazni da nam odgovore na par pitanja.

T: Prvo da vas priupitamo onako fino i pristojno, kako se provodite na turneji, šta radite u slobodno vreme i je l’ naporno sve to?

A: Uglavnom provodimo vreme tako što buljimo kroz prozor. Nemamo puno vremena između svirki. Evo imali smo nešto malo slobodnog kad smo bili u Kijevu, pa smo ja (Ryan, prim. ur.) i Lee išli u muzej Černobila, nakon čega smo završili u nekom skvotu. Ali da, život na turneji je zaista naporan.

A što se tiče samih svirki, gde vam je bilo najbolje, gde se pubilka najviše primila na vaš zvuk i nastup?

Pa ako ćemo iskreno, svuda je super, zaista. Odlično smo se proveli u Estoniji, Belorusiji i posebno u Ukrajini. Izgleda da što idemo istočnije, to nas ljudi više kapiraju, što je sjajno.

Da li ste ikada bili u Alžiru?

Ne, ali radimo na tome.

Kad smo već kod teme puteva i daljina, čitao sam negde da ste vi i vaš bend započeli udaljeni jedni od drugih, i da su prve pesme nastajale internet dopisivanjem. Svojevrsni “long distance relationship” bend. Da li možete da nam objasnite kako je sve to funkcionisalo u početku?

Pa u principu, to je razmenjivanje gomile fajlova, koje bismo posle preslušavali, prekrajaali, i kad se nađemo uživo onda bismo ih preslušavali i pokušavali da nađemo način kako da ih sviramo, i naravno, svaki put bi izgledalo potpuno drugačije, od pesme do pesme.

I da li biste preporučili ovakav tip saradnje bendovima, ili je preteško. Šta su razlozi za i protiv?

Pa može da bude zajebano, zato je bitno da komunikacija bude zdrava, jer često se desi da se slučajno nečije ideje ignorišu i da ta osoba to shvati pogrešno. Zato treba imati unapred određenog file mastera, kod nas je to Lee, koji pazi da svi imaju podjednako pažnje, a i dobro je što nema nikad presije da odmah moraš imati odgovor na nečiju ideju.

U poverenju, između nas, da li ste prijatelji, ili kolege sa zajedničkim ciljem?

Naravno sa smo prijatelji, u suprotnom ne bismo ovo radili, a naš zajednički cilj je svrgavanje kapitalističkih moćnika!

 

Društvena angažovanost je bitna stvar i bitna tema u vašim pesmama. Koliko na vas utiče ceo Make America Great Again momenat, kao i nadiranje fašizma sa svih strana?

Nismo baš najsrećniji povodom svega toga. Mislim da ni MAGA ekipa nije baš srećna što je gurnuta pod taj prazan slogan koji ništa ne znači. Budale!

A koji su to problemi koji vas trenutno pogađaju i koje od tih problema možemo da očekujemo kao teme na vašem novom albumu?

Jednakost, sloboda… Tako ti neki dežurni krivci. Još uvek ne znamo kako će nova ploča izgledati, ali Frenklin radi na tekstovima, uronio je u nekoliko različitih narativa, tako da očekujemo da bude baš dobro.

Kad smo već kod ovakvih tema, kod vas je sve uvek nekako “dead serious”. Da li ste uvek ovakvi? Hajde ispričajte nam neki vic.

Naši životi su serija internih fazona, koje Lee uglavnom mrzi, ali javite nam se na koncertu da vam Frenk ispriča vic sa patkom.

Šta treba da se desi pa da od vas čujemo neku laganiju stvar/pesmu/temu, ili smatrate da umetnsot uvek mora da bude angažovana, da provocira i da opominje?

Sve je politika brate. Nećemo u skorije vreme krenuti sa njanjavim i šalala pesmama. Ne smatramo da bi različite stvari u vezi sa nama i naše poimanje sveta, trebalo odmah da se smatraju nekakvom provokacijom. Ali mislimo da je to neka vrsta naše obaveze.

Šta vas čini srećnim?

Plesanje, pevanje, praćenje zlatnog doba televizije, upoznavanje novih ljudi, razmenjivanje ideja. I da, naravno, pravljenje muzike.

Na poslednjem albumu imate pesmu Walk Like a Panther. Pročitao sam negde da su na taj tekst uticali današnji trap i bling bling rap, za koji smatrate da je klasičan blaxplotation. I kad smo već kod toga, koje vam je mišljenje o Black Pantheru?

Nismo ga gledali, ali razna mišljenja dolaze do nas. Ta pesma je u globalu o kulturnom prisvajanju današnjeg hip hopa.

Ja sam u tekstu o vama napisao da zvučite kao da Trent Reznor rukovodi gospel horom. Koliko ste zadovoljni takvom opservacijom, a koliko sam ‘omašio?

Hmm, pa ne znam kako da ti kažem, ali moraš to malo da promešaš. Mi zvučimo kao gospel hor koji upravlja Trent Reznora, dok je on sav preplašen i drhti u u uglu kao beba jer ne zna šta ga je snašlo.

Koliko uopšte može da se uperi prstom u vaše uticaje, pošto se svaki članak o vama trudi da opiše vaše stvaralaštvo kroz druge muzičare, koji su uticali na vas? Koliko vam to smeta a koliko prija? Da li biste više voleli da kad ljudi čuju vašu stvar, kažu – evo ih Algeirs, ili vam je OK ovo standardno – Suicide meets Africa Bambaata?

Pa zar se to ne dešava svima. Kapiram da su i Sucide opisivali kroz razne druge bendove. Besmisleno nam je da razmišljamo o tome kako nas drugi shvataju i konzumiraju. Mi smo tu samo da sviramo.

Šta ljudi rade dok vas slušaju? Da li možete da opišete vašeg fana? Gde se kreće, šta sluša, kako izgleda, šta jede…

Ljudi mogu svašta da rade uz našu muziku. Možda je puštaju dok su u sred neke zajebane političke debate, pa da bi poentirali, puste našu stvar, u fazonu – Vidi šta ovi momci imaju da kažu o tome. Ili možda dok doručkuju. Ili šetaju mačku. Ne znam, mogućnosti su beskonačne. Možda su to oni koji čitaju političke romane, gledaju beskonačno CSI Miami, ili slušaju radio, ali samo govorni deo. Možda idu na rejvove u nekim svojim lokalnim socijalističkim hipi komunama, ili ih obezbeđenje u Berghainu ne pušta da uđe.

Da li smatrate da se bučna gitarska muzika vraća jer je ljudima potreban bunt protiv situacije u svetu kao i protiv pop kulture u kojoj se veličaju inferiorne rijaliti zvezde?

Glasna muzika nigde nije ni otišla. Samo je uzela drugačiju formu. A glasna, besna muzika je uvek dobra za izbacivanje stvari iz sistema.

Prvi album je bio više sirov i žestok, dok je drugi bio više okrenut ka klasičnoj rok ploči i strukturama pesama. Da li je to pravac u kom se kreću nove stvari i šta sve možemo da očekujemo na novoj ploči?

Mislim da ćemo se više fokusirati na sinergiju koja nastaje kada sviramo svi zajedno, kao bend. Mada moramo i da se vratimo na kohezivni zvuk, a da pritom ne izgubimo već postavljene strukture pesama.

I za kraj, šta nas čeka na svirci u Beogradu?

Neki jebački potezi, ali da se pritom ne zapali previše opreme na bini.

Autor: Miloš Dašić

Ipak bez klikbejt naslova: intervju sa bendom Algiers

COMMENTS

WORDPRESS: 0