Svi mi sebe pomalo mrzimo, i na nekom nivou, uživamo u tome da se mučimo. Ako ste u fazonu mazohizma, ali ne biste baš da budete u vezi u kojoj će partner da vas maltretira, a vi nikako da odete, ili da se bičujete kao katolički monasi, ili da klečite na srči, a uz to još imate afinitete prema japanskoj mitologiji, onda kao metod samokažnjavanja predlazem Sekiro: Shadows Die Twice.
Sekiro je najnovije izdanje popularnog japanskog gejmerskog studija From Software. Još jedna u nizu već kultnih “Souls” igara. Ako niste upoznati sa radom From Software-a i tipom igara koje oni prave, onda da vas malo uputim. To su igre koje su dizajnirane da vas demoliraju i unište. Ako ste jedan od onih gejmera koji igraju igrice “da se malo opuste”, onda From Software igre definitivno nisu za vas. Otuda i moja preporuka da igrate Sekiro da zadovoljite svoje tajne mazohističke porive.
Konceptualno, Sekiro ne odstupa mnogo od prethodnih From Software igara – RPG igrica ekstremne težine, sa mračnom i nejasnom pričom, koja fantastično izgleda. Na ove već utvrđene temelje, dodate su i neke vrlo interesantne inovacije. Vaš junak je naoružan katanom i protetskom rukom. Dok protetska ruka može da se modifikuje na razne načine, osnovno oružje (katana) ostaje isto kroz čitavu igricu. I to je jedna od najvećih razlika izmedju Sekira i ostalih Souls igara. Dok je u prethodnim Souls igrama fokus bio pronalazenje najefektivnijeg moguceg oružja, u Sekiru je fokus na usavršavanju rukovanja katanom. Efektno blokiranje protivničkih napada, uz precizan tajming napadačkih poteza, je u srži borbene mehanike ove igre. Još jedna od novina u Sekiru je mogućnost pauziranja, što je presedan za Souls igre. Tako da, ako vas zove keva na telefon dok ste u sred boss borbe koja traje već satima, ovog puta možete kao gospodin da pauzirate igru, javite se i istresete svoju frustraciju na zbunjenu kevu.
Sekiro the Wolf je glavni protagonista ove igrice. On je šinobi, iliti ninđa asasin. Stil borbe jednog tipičnog šinobija je dijametralno suprotan stilu borbe jednog tipičnog samuraja. Dok se samuraji bore časno, šinobi se bori na kvarno i koristi sve moguće metode da ostvari cilj. Šunjanje, ubijanje sa drveta, iz žbunja, sa leđa, samo su neke od metoda egzekucije koje koristi Sekiro. Kao što već rekoh, mračna i nejasna priča se odvija u doba feudalnog Japana i prati Sekira kojeg na početku kao siroče pronalazi stari šinobi master i uzima pod svoje. On ga uči tajnama šinobi borbe i postavlja za ličnog bodigarda mladog gospodara Kuroa. U međuvremenu, tu se dešava neka opsada, Kuro biva kidnapovan, bla bla bla, i Sekiro kreće na put osvete. Put na kojem susreće razne ljude i monstrume, i koji ga vodi na razne lokacije širom Ašina provincije, a na kojem će da umre nebrojeno mnogo puta. Na Sekirovu sreću, gospodar Kuro mu je podario sposobnost uskrsnuća, tako da Sekiro može da izgura svoj cilj do kraja.
Sekiro: Shadows Die Twice je linearna igra sa osobinama open world igre. Ili je pak open world igra koja liči na linearnu igru. Jbmliga, nisam siguran. Uglavnom, nije baš da možete da se šećkate okolo u stilu open world igara, ali ćete zato da koristite fast travel i da se cimate ovamo-onamo kao u open world igrama. Jedna od karakteristika Souls igara koju ima i Sekiro je nepostojanje tačno izdefinisanih misija. Ne postoji “missions” tab na osnovnom meniju. Isto tako, na mapi ne piše u kom pravcu treba da se krećete. Igrica je dizajnirana tako da kroz napredovanje kroz igricu vi sami treba da skontate šta treba da radite. Nećete znati ni koje su side missions, a koje story missions. Za gejmere koji nisu navikli na ovakav stil progresije, ovo će dovesti do mnogo wtf?! momenata. Isto tako ćete da naletite na bosove protiv kojih definitivno ne treba da se borite u datom momentu, a vi to nećete znati, pa ćete da potrošite pet dana intenzivnog igranja na pokušavanje da ga pređete, dok ne odete na internet da vidite šta treba da uradite, i skontate da uopšte ne treba da se borite. U duhu svih ostalih Souls igrica, u Sekiru svaki protivnik moze da vas sjebe, pa čak i onaj najslabiji, ako niste oprezni. Ovo je sušta suprotnost hack & slash igrama i disciplina u borbi mora da se održava u svakom momentu.
Osoba koja čita ovaj tekst bi možda mogla da stekne utisak da je Sekiro užasna ugrica. Ali ono sto je čini “užasnom” je zapravo čini spektakularnom. Malo kontraintuitivno, ali je tako. Souls igre generalno nude drugačiju vrstu zadovoljstva. To je ono zadovoljstvo kad nakon mnogo muke nešto konačno ostvarite, te je zadovoljstvo jače i značajnije. Souls igre su nekonvencionalne, i bile su izbor posvećenih i fanova (closet mazohista). Kažem bile, jer su već prešle u mainstream. Sekiro je u prvoj nedelji prodao preko dva miliona kopija, što ga čini do sada najprodavanijom Souls igrom. Ako se odlucite za Sekiro, moguće je da ćete do kraja igre da polomite par džojstika, zavadite se sa ukućanima, izgubite 10-15 kg (uglavnom živaca), ili sanjate bosa kojeg ne možete da savladate već pet dana za redom. Ali na kraju će to sve nekako da bude ok, kad budete samozadovoljni prelaskom igrice.
*ako ne želite zbunjeno da tumarate po Ašina provinciji, na internetu imate gomile walkthroughs koji će učiniti igru mnogo, mnogo lakšom. Ali ako želite pravi challenge, onda DIY.
Autor: Ivan Brlek
COMMENTS