Horace and Pete & American Crime Story: People v. OJ Simpson – najbolje iz 2016.

Danas je 110. dan u 2016. i već smo spremni da pričamo o najboljim serijama godine. Naravno, rečima Haseta Ferhatovića, imamo još mnogo važnih utakmica do kraja, ali već su se iskristalisala dva bisera, i to potpuno neočekivano. Dok Vince Gilligan pokušava da nam ispriča sličnu (da ne budem maliciozan, pa kažem istu) priču o advokatu Jimy McGillu, koji polako postaje bubašvaba Saul Goodman, a Terence Winter u saradnji sa Scorceseom priča  mlaku priču o razvijanju RnR-a u ’70-im u Vinyl-u. Ako je ono rokenrol, onda je stvarno mrtav već odavno. Za to vreme pažnju i neočekivanu pobedu odnose dva underdog-a – Louis CK sa internet/tv drama/filmovano pozorište/šta god Horace & Pete, i Ryan Murphyev “trash tv turns good tv” People vs OJ Simpson.

Horace & Pete

Malo ko danas slavi momenat nalakćivanja na šank kao Horace and Pete. Pritom, tu ne mislim na onu otrcanu frazu o tome kako je šanker moderni psihijatar, koji je tu da sasluša svaku tvoju priču. Dobro, Mile Kitić peva o šankeru prijatelju. Ako se s vremena na vreme ne nalaktite na šank svoje omiljene kafane, onda ne znam kako da vam preporučim ovu seriju. Takođe, jako je teško preporučiti ovu priču ljudima koji nakon svake epizode Walking Dead (ili koja je već druga glupost aktuelna te sezone) okače OMG!!! kao svoj fejsbuk status, tvit i motivaciono pismo na Linkedinu.

Počelo je, trajalo je i završilo se tiho, mirno, bez pompe i fanfara, potpuno atipično za današnju televiziju. Jednog jutra je bez ikakve najave, sve ljude koji su pretplaćeni na newsletter Louis CK-a, sačekala prva epizoda, za koju niko nije ni znao da se snima. Takoreći, Louie je odradio ono što je Beyonce uradila sa poslednjim albumom, bez najave ga izbacila pred nas. Ako kažemo da nas je Louie “bijonsirao” verovatno će više ljudi misliti da se ovaj glagol odnosi na zadnjicu gospođe Jay Z, tako da ga ovom prilikom nećemo iskoristiti.

Serija prati dva brata koji drže kafanu u Bruklinu staru 100 godina, koju su pokrenuli njihovi čukundedovi koji su se isto zvali Horace and Pete, kao i svi ostali muškarci u njihovoj porodici. Kafana (namerno koristim ovu reč, pub mi nekako bezveze za ovu priliku) jedva vezuje kraj sa krajem, jer su gosti ili regularni posetioci sa margine, ludaci, žene sumnjivog morala, ili hipsteri koji tu dolaze ironično, normalno. Louie je Horace, i u principu i dalje glumi samog sebe, tj. lika koji ga predstavlja u seriji Louie. Pete je Stive Buscemi, šizofreni čovečuljak, asocijalan, koji je većinu života proveo na lečenjima, jer ako ne pije lekove čudovišta su svuda oko njega. Sestra im je Eddie Falco, gospodarica mega bitch situacija, koja nije bila ovako dobra još od onomad kad smo je poslednji put videli kako sa mužem joj Tonijem Sopranom, čeka ćerku koja ne ume da se parkira. Scene stealer je Alan Alda, koji glumi Uncle Pete-a. Uz Aldu sam odrastao kao dobrodušnog smart ass-a Hawkeye Pierce-a u seriji MASH, tako da je gledanje njega kao nadrkanog rasiste i mizantropa, za mene bilo kao da Branko Kockica siluje Sansu Stark.

Lista poznatih i nepozantih gostiju je potpuno impresivna – Jessica Lange, Steven Wright, Kurt Metzger (najnepozantiji iz cele ekipe, ali verovatno neće ostati posle ove serije), Tom Noonan, Rebeca Hall, Angus T. Jones aka pola čoveka iz Dva i po čoveka, Amy Sedaris, Laurie Metclaf. Gospođa Metclaf je glumila Horaceovu prvu ženu i treća epizoda počinje dugačkim kadrom njenog lica. Uopšte cela epizoda je samo dijalog između dvoje bivših supružnika, u kom saznajemo da Horace ima decu sa dve sestre, tako da Louie nastavlja sebi da piše životne situacije koje je oduvek želeo da ostvari. Od momenata koji će verovatno ostati urezani u pamćenje svakome ko je gledao, ili će gledati sve što je Alan Alda rekao je svakako i epizoda u kojoj Pete dovodi svoju mlađu devojku da upozna porodicu, gde neprijatnost cele epizode, kao kad kombinujemo sve nelagodnosti Ricky Gervaisa sa epizodom Mućki u kojoj Del izblamira Rodnija pred kraljevskom porodicom. Poslednja epizoda odlazi u posebno mračne teritorije, nisam siguran da li sam spreman da pričam o tome, i da li bi uopšte trebalo da spojlujem, pošto je ovo gledalo vas šestoro. A da,i špicuje radio Paul Simon.

Sve je delovalo kao miks Kafića Uzdravlje (da, Cheers je bio preveden ovako kod nas) i nekog Beketovog komada (ovde sad lupetam, jer sem Čekajući Godoa nisam ništa Beketovo čitao , ali kontam da sam u pravu). Vizuelno je podsećalo na TV drame kojim nas je Televizija Beograd radovala pre 20, 30 godina, pa smo mi koji smo odrastali na tome, jako lako prihvatili ovakav vizuelni identitet. Dobro, bilo je tu tehničkih mana, koje nisu otklonjene, jer se sve brzo snimalo. Kamera zadrhti tu i tamo, upadne mikrofon, a i Tom Noonan se smejao celu jednu epizodu u pozadini, a kontam da to nije trebalo da se desi.

Šta nam ostaje na kraju? Ovo je mini serija, Lui joj je se neće vraćati. Dolaze vesti da je potpuno bankrotirao, pošto je sve plaćao iz svog džepa da bi  imao poslednju reč. Tuga je još veća, jer je gospodin CK izjavio da ne oseća više ni svoju izvornu seriju Louie, tako da ne znamo šta nosi novi dan. Ako ste fan Louie CK-a, a realno ako niste ste loš ste čovek i podržavate genocid nad ugnjetavanim narodom Sirije, možete da kupite seriju za tričavih 31$, da bi spasili Louiea, jer je imao suludu ideju da ćemu sve ovo sa finansijske strane uspeti. Ako nemate pare, onda samo širite reč o ovoj genijalnoj seriji.

Autor: Miloš Dašić

American crime story: People v. OJ Simpson

Pitate me da li volim O Džej Simpsona, znajte tako nešto se ne pita.

Njega vole svi ljudi na svetu podjednako, crnci, crnci, crnci, crnci, crnci. Svako dete na ovom planetu.
Na njeg’ misli diler dok diluje, kvoterbek dok loptu dodaje.
Njega žurka ima u vidu dok na njoj raste, devojke dok na njemu pasu, svuda je on na dobrome glasu, o njemu pevaju čak i prve laste.
A kad meni dođu teški časi…

Shvatili ste poentu.

Ova serija govori o, može se slobodno reći, suđenju veka, koje je uzdrmalo celu Ameriku. Serija kaže da je ono njegovo čuveno bežanje kolima prekinulo emitovanje finala NBA lige, pa je u tom trenutku bilo jedno od najgledanijih TV programa ikada. U gledanje sam ušao pripremljen, jer me je zanimalo šta je to bilo toliko spektakularno i zašto je Norm Mekdonald otpušten iz Saturday Night Live, zbog pričanja viceva o suđenja. Prva vest o kastingu mi je ulivala sumnje, ali sam i tada mislio da ću se dobro zabaviti gledajući ovu priču. Osim što se i njegove ime sastoji od tri pojma, Kuba Guding Džunior mi nije baš padao na pamet za ulogu O’ Džeja, ali kada saberemo sve utiske na kraju, odradio je prilično dobar posao.  Ako je kreator mislio da ulogu nepoznatog tate Kardašijana, Roberta, treba da da najboljem učeniku zbunjene glume Gordana Kičića iz Ustaničke ulice, onda je sigurno pogodio sa Dejvidom Švimerom. Ipak, u celom tom procesu pre gledanja, nisam obratio pažnju na likove, koji su u stvari izneli celu seriju. Mnogo mi je bilo zabavnije da primetim da su članovi tima odbrane Travolta (Robert Šapiro), Nejtan Lejn (F.Li Bejli), ćelavi iz Sex i grada i Kalifornikejšna (Evan Handler) i već pomenuti Švimer. Naravno da sam znao za famoznog Džoni Kokrana, koji je i u stvarnom životu, kao i u seriji, najzasužniji za pobedu, ali nisam imao visoka očekivanja od tamo nekog lika iz kratkotrajućeg Fleš Forvarda. Činjenica da su Kortni Vans, kao i članovi tužilačkog tima Sara Poulson i Sterling Braun, ostvarili najbolje role i najzaslužniji su da se American Crime Story posmatra i sa ozbiljnog aspekta. Neko više, a neko manje.

Tri stvari su mi ostale najupečatljivije. Prvo, ono pravno najstarije – svako je nevin dok se ne dokaže suprotno. Činjenica je da je svako imao mišljenje o ovom suđenju i da već u svojoj glavi doneo konačnu presudu. Kreatori serije nisu ni u jednom trenutku predstavili O’ Džeja kao lika koji je sigurno to uradio, iako su verovatno mislili suprotno. Bitno im je bilo da pokažu da je on na kraju proglašen nevinom osobom i da mora da se poštuje odluka porote. Problem je nastao posle suđenja, kada vidimo kako O’ Džeja, napuštaju stari poznanici, jer nije bila bitna presuda, već malopre pomenuta osuda koju su ljudi već doneli.

Druga stvar je rasni problem. Seriju otvaraju događaji sa početka devedestih, gde vidimo kako policija Los Anđelesabrutalno ubija mladog crnca Rodnija Kinga. Cela odbrana O’ Džeja je zasnovana na rasi, kako je dobio loš tretman od strane policije i kako ugnjetavani crnci moraju konačno da dobiju jednu pobedu protiv zle policije. To je ipak i naravoučenije ovog suđenja i u stvarnom životu, jer pitanje je kako bi se suđenje odvijalo da nije bilo pod a, ovog brutalnog ubistva i pod b, da optuženi nije bio poznata ličnost.

Treća stvar je kreatorov odnos prema instant poznatim ličnostima. Svaki akter ovog suđenja je postao deo Vorholovog čuvenog petnaestominutnog proročanstva. Gledali smo kako su se nosili sa tim tužilac, sudija i ostali. Ipak najupečatljiviji utisak su ostavili, po nekima kraljevi instant selbritizma, porodica Kardašijan koji, ako uzmemo u obzir da je tata Robert bio kao mali šraf odbrambenog tima, nemaju apsolutno nikakve veze sa ovim suđenjem. Još uvek mi je najjača stvar u seriji kad tata Robert objašnjava maloj Kim, Kortni i Kloi, kako slava dođe i prođe i da su neke stvari mnogo bitnije u životu. Hm…

I jedna jako mala nebitna stvar: Volim u ovakvim tipovima serija/filmova da vidim dobro odrađen “slide show” na kraju. Da vidimo šta se dogodilo sa akterima aksnije itd…  Baš ne volim kad to neko uradi loše, ili ne uradi uopšte. Da, Bićemo prvaci sveta, u tebe gledam!

Autor: Momčilo Dašić