Rosewater
Rosewater je rediteljski debi Johna Stewarta (Daily Show), koji nas je navikao na satirične komentare o svakodnevnim vestima i glupostima u američkim medijima, tako da je lestvica očekivanja bila podignuta visoko. Izgleda da nije mogao da je dostigne. Film govori o iranskom novinaru Maziaru Bahariu, koji je stotinak dana proveo u zatvoru, pod optužbom da je špijun. Jedan od razloga je i pojavljivanje u nameštenom Daily Show intervjuu, što iranske vlasti nisu prepoznale kao zajebanciju. Ceo film tako može da se posmatra i kao Stewartovo izvinjenje Bahariu – Jbg matori, žao mi je što su te tukli, evo snimiću film o tebi i glumiće te Gael Garcia Bernal. O Iranu ne znam ništa, osim da smo ih dobili ’98-e u fudbalu i da je taj Ahmedidanadenadžad kao neki negativac, ali i to znam samo zbog Daily Showa. Dobra stvar je što je ovde kao negativac prikazan samo diktator, a ne i narod Irana, što je poprilično osveženje u ovakvim pamfletskim filmovima. Veliki plus je i što će veći deo sveta videti Kim Bodniu, skandinavskog glumca kog znamo iz U kini jedu pse i Brona, jer mu još nije kasno da postane novi Harvi Kajtel u američkoj produkciji. Za kraj, bolje pogledajte kako Gael Garcia pleše uz Koena. Vredi više nego ceo film.
Top Five
Nikad nisam kontao da je Chris Rock veliki fan Woody Allena. Glavnom liku ovde daje prezime Alen, a dešava se u Njujorku kao i većina Woodijevih filmova. Chris Rocka nisam gotivio ni kao glumca, ni kao stand up personu. Uvek mi je bio Eddie Murphy za siromašne. Doduše, ja i Murphyja ne volim. Možda sam rasista? Rock nas ovde vodi kroz gistro autobiografsku priču, punu samopreispitivanja i filozofiranja o tome šta je smešno, da li je on smešan, da li to što radi ima nekog smisla, da li uopšte poseduje neki kvalitet. Ili je samo još jedan Afroamerikanac, koji glumi stereotipe po buddy komedijama. Znam, i meni bi se kenjalo kad bih ovo pročitao, ali iz nekog razloga sve funkcioniše. Možda zato što je to iskrena strana Chris Rocka koju do sada nismo videli (ili barem ja). Teme su ozbiljni problemi sa alkoholom, orgije sa kurvama u hotelu, pa i teoretisanje šta bi 2Pac bio da je danas živ, ili kojih je top pet najboljih repera svih vremena. Zbog svega toga, Chris Rock ulazi na listu autora čiji sledeći film može željno da se isčekuje, a možda bude i predvodnik novog crnog filma, pošto Spike Lee već godinama ne zna gde udara. Samo ako ne snimi film u produkciji Tyler Perryja ili buddy film sa Adam Sandlerom. Od milion kamea u filmu, ističu se članovi sadašnje SNL postavke i Tracy Morgan. Pošto njih baš gotivim, onda možda i nisam rasista.
Kraftidioten
Svi preduslovi da Kraftidioten zauzme kultni status u svetu srpskih torenata i DivXa je tu – skandinavski film (imaš izgovor kako ne gledaš samo američke filmove), film totalne osvete (realno svi vole filmove gde junak uzme pušku i krene u totalnu osvetu), ima i naših, a ne siluju po Bosni. Plot je teško prepričati u jednoj rečenici, ali osnovno je da otac kreće protiv lokalne mafije, koja mu je ubila sina, a ovi ulaze u rat protiv srpske mafije, jer misle da im oni ubijaju ljude. Dva sata čiste zabave sa puno krvi, umrlica i zime. Poređenja sa Tarantinom se sama nameću, mada ima i malo Farga, ako ništa zbog kilometara i kilometara snega. Doduše, pošto je ovo Norveška i stalno je sneg, možda i nije norveški Fargo, nego norveški Miami Vice. Greh bi bio ne pomenuti i naše – Sergej, Miki Krstović, debeli Splićanin iz Parade, a vođu srpske mafije glumi Bruno Ganz koga najšira publika zna iz YouTube klipova o Hitlerovoj reakciji na neki događaj. Scenarista je uradio domaći, pošto u jednoj sceni ubijenog srpskog mafijaša okače na tablu za nadmorsku visinu na kojoj piše – 1.389 m.
Relatos Salvajes
Film koji nam pokazuje da omnibus nije samo ono što su nekad radili FDU diplomci, kad nisu imali para za celovečernji rad. Šest priča, koje potpisuju isti autori, mogu i samostalno da se gledaju, a povezuju ih loši ljudi, crnji-od-crnog humor i osećaj da ste sve to negde videli. A viđate takve stvari stalno oko sebe, pošto prema Divljim pričama, Argentina malo i previše liči na Srbiju. Nadrkani vozači, plavušani u Kantrimenima, neverne mladoženje i nedokazana pauk služba, caruju na ulicama Buenos Ajresa, kao na stranicama domaćih tabloida. U svakoj priči imate i recept kako da preživite kada ste okruženi govnarima, ali (spoiler alert) verovatno nećete uspeti, bar ako ne želite da najebete još više. Životna pitanja koje film pokreće, najbolje oslikava dilema jednog od junaka – Da li je otrov kad mu istekne rok trajanja manje, ili više opasan?
Tokyo Tribe
Od svih japanskih hip-hop mjuzikala, ovaj je sigurno najbolji. Mislim, ne znam da li postoji još neki, ali narod koji je napravio fetiš od čišćenja ušiju, mora da ima sličnu atrakciju u svojoj istoriji. Čak i ako ste odrastali uz Granzorta i Voltrona, ne znači da ste spremni za ova dva sata apsolutnog ludila, jer budimo realni, japanski crtaći su često realniji od njihovih igranih filmova. Možemo da posmatramo Tokyo Tribe i kao moderno čitanje Romea i Julije, kad bi Romeo bio predvodnik bande tužnih hipstera, a Julija ćerka polubožanskog gangstera, koja voli da pokazuje gaće dok izvodi Mae Geri. Na projekciju su se nekako provukla dva maloletna klinca, kojima je očigledno posle filma sve bilo jasno – Život je u stvari borba bandi koje ne govore normalno, nego repuju. A zar nije? Nije baš film koji bih gledao sa svojom babom, ali verujem da kada bi ga slučajno pogledala, ne bi mogla da odoli da ne digne ruku u fist pump i frenetično ponavlja TOKYO TRIBE, NEVAH EVAH DIE!
Autori: MimiKraljMamba, Radomir Zvoncek
COMMENTS