Us
Retko ko je dobio toliki kredit za buduće radove, kao Džordan Pil, kada je snimio Get Out. Izašao u pravom trenutku, vratio je socijalnu dimenziju u mejnstrim horor. Istovremeno, isporučio je dovoljno strave i užasa da bude pravi predstavnik žanra, a pritom je došao od komičara, od koga zaista nismo očekivali sposobnog horordžiju. I šta sada Pil uradi, kad mu se može – razmahne se koliko je dug i širok. Da li je u tome uspeo, najbolje je da procenite sami, jer je Us od one sorte gde je lični utisak svakako najvažniji. Moguće ga je gledati i čitati na milion načina, i ocena će doći u skladu sa tim. Što se mene tiče, Us ne bi bio ni blizu toliko finansijski i kritički uspešan, da nije došao iz kuhinje “autora Get Out“. Ovakvu vrstu filma teško da bi razumele nežne dušice, ili mu uopšte dale šansu, da nisu naterane Džordanovom popkulturnom veličinom. .Nemoguće da smo preko noći postali osvešćeni prema nadrealnim hororima, koji, iako ne znaju baš gde udaraju, kad pogode, udare baš jako. Za početak, kako sam Pil reče, pritisnut nebrojenim pitanjima o temi svog novog naslova – Ovo je horor film! I to je to. Ovo nije depresivna drama, koja se prerušava u natprirodno, nije bajka, nije samo malo zajebaniji triler. Ovo je horor film! Mada, uspeva u sebi da promeša razne sorte tog žanra, pa da bude i psiho horor, i “home invasion film”, i SF horor, i film katastrofe. Sa sve gomilom humora, koji se kreće od nivoa sitkoma za odrasle, do najcrnje moguće komedije. Naravno, imamo i gomilu popkulturnih referenci, koje samo čekaju da budu pronađene. I fenomenalnu upotrebu muzike u jednoj sekvenci. I skor koji je istovremeno i soulful i satanski. I Pil je definitivno naučio da režira, plus je fotografija bogovska. A uz sve to, papazjaniju od scenarija ćete mnogo lako progutati. Meni ovo najviše liči na vrlo dobru epizodu Dilana Doga, sa gomilom elemenata, koji se, i pored kvaliteta, baš ne uklope kako treba. Ali da posle zagriženih Pilovih fanova, ne bih dobio i hejt dilanofila, ovde ćemo završiti.
Gledati u bioskopu, jer je stvarno prelep, a onda preći na Pilovu adaptaciju Zone sumraka.
Triple Threat
Posle raznoraznih Avengersa, Expendablesa i ko zna kojih još spajanja mnogo poznatih ljudi na jednom mestu, red je bio da sličan tretman dobiju i borilački filmovi. Adut ovog naslova jeste to što su priliku da dele kadar dobile dve zvezde povratka dobre tuče u poslednjih petnaestak godina – Tajlanđanin Tony Jaa i njegov duhovni naslednik Indonežanin Iko Uwais. Završni element ove “trostruke pretnje” je Kinez Tiger Chen, možda ne toliko proslavljen kao ova dvojica, ali svakako neko na koga valja računati u budućnosti ovakve kinematografije. Iako to nije dobro u prikazima filmova, ovo je takva sorta, da moramo da nastavimo sa nabrajanjem imena. Negativce tumači zapadnjačka prva liga B akcijaša – glavni su Skot Edkins i Majkl Džej Vajt, a podršku im pruža taze penzionisana MMA legenda Majkl Bisping, koji zapravo i ima talenta za ovakvu vrstu performansa. Nažalost, to što ćete u kotao ubaciti gomilu vrhunskih sastojaka, ne znači da će i jelo biti fenomenalno. Triple Threat je ok, povremeno (mada retko) možda i vrlo dobar, ali to je otprilike to. Pohvalno je što akcija kreće odmah, da bi se potpuno iskoristio devedesetominutni termin. Podjednako su zastupljene tuča i pucnjava, što malo smeta, jer me iskreno zabole da gledam ove fajtere kako pucaju iz pištolja, više hoću da pucaju koske. Naravno da ima i borbi i da svako od prisutnih dobije priliku da se razmaše, ali nekako smo verovatno svi očekivali više. Kada se ukrste na kraju, film malo opravda hajp, iako ih baš i nije lepo rasporedio po jačini i malo vam fali da pomislite da će Edkins sve da ih odvali, iako je bad guy. Čini mi se da je kraj malo nagovestio mogućnost nastavka, što ne mora da bude loše, ali bi trebalo uzeti nekog malo kompetentnijeg reditelja ovog žanra (Ajzak Florentin, Timo Tjahjanto…), kako bi se iskoristio pun potencijal. Naravno, ako volite bilo koga od ovih ljudi, pohitaćete da ovo gledate.
Gledati sa svima koji vole dobru tuču i prate razvoj novog borilačkog filma, od Kine do Indonezije.
Love, Death & Robots
Iako se ovde uglavnom bavimo filmovima, u poslednje vreme nam i serije nameću objektivne razloge da ih uvrstimo. Serija Ljubav, smrt plus roboti, zapravo je skup od 18 kratkih animiranih filmova u produkciji Tima Deadpool Milera i Dejvida da li vam stvarno treba objašnjenje Finčera. Pošto im se nije dalo da pokrenu sa mrtve tačke novu ekranizaciju stripova iz magazina Hevi metal, odlučili su se da naprave svoju varijantu. Jer, realno, svi SF omnibusi liče jedan na drugog. U različitim stilovima animacije, brojni autori širom sveta dobili su priliku da predstave svoje distopijske vizije sveta, mahom bazirane na već postojećim kratkim pričama. Ima tu svega, od borbe čudovišta kojima telepatski upravljaju ljudi, do hilbili farmera koji se u meka robotima bore protiv vanzemaljaca, do meditativnih razmišljanja bioničkih umetnika. Ima tu i odličnih, i solidnih, i dosadnih. I smešnih, i smrtno ozbiljnih. Ako do Hevi metala niste stigli, listali ste nekad Stripoteku. E, pa takav je ugođaj. Možda su ga malo preterali sa 18 epizoda, sve to na gomili jeste malo razvodnjeno, ali će pravi SF fanovi sigurno naći ponešto za sebe. A na kraju, nijedan ne dobaci do 20 minuta, neki su samo oko pet. Nemoguće da baš toliko nemate vremena za kulturu.
Gledati sa fanovima kratkih priča, to jest svima koje zabole da gledaju trabunjanja od po sto godina, kad sve može da se sažme u nekoliko minuta.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS