Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Morali smo u bioskop, da bismo i mi imali mišljenje o Captain Marvel, ali smo lepo i kod kuće gledali neke akcije i horore.

Captain Marvel

Neki su ga čekali više od Infinity War. Konačno žena kao centralni heroj Marvelovog univerzuma, pritom, moćnija od svih dosadašnjih. Bri Larson još u kampanji ističe feminizam i bori se za jednakost. Pa smo onda imali trol kritike pre izlaska filma, pa ih je Rotten Tomatoes izbrisao, pa su došle ekstatične recenzije uoči premijere, pa razočaranje velikog broja gledalaca. A na kraju, i ubićete me, jer ovo uvek kažem, istina je naravno negde između. Reklame su nas ubedile da bi trebalo da očekujemo remek delo superherojskog žanra. A dobili smo malo osvešćenijeg Komandosa iz predgrađa. Ako se ne sećate, to je ono kad Hulk Hogan kao svemirski ratnik padne na Zemlju. Captain Marvel je prvih pola sata uglavnom to, onda preraste u buddy komediju, pa u flešbeku postane Top Gun sreće Telmu i Luiz, a razreši se kao bilo koji superherojski film pre revolucije zajedničkog univerzuma. Sve nekako vrišti po ukusu i mirisu devedesetih godina prošlog veka. Radnja je smeštena u taj period, pop kultura tog vremena je na svakom koraku, ali i filmska rešenja su nekako više iz 1995, nego iz 2019. Mada, to i nije toliko loše. Teško da bi sa današnjim kodom pravljenja filmova, dobili nekoliko minuta fazona o vanzemaljskom penisu, ili banalni foreshadowing toga što će Nik Fjuri da izgubi oko. Iako je film površan i razbacuje se mitologijom o kojoj realno kurca ne znamo, ne može mu se osporiti da je zabavan. I to na momente vrlo zabavan. Hemija između Kapetanice i Fjurija je sjajna, sporedni likovi su odlični, tvistovi su dovoljno nepredvidivi. Ono akcionih scena što ima je dobro, iako je slobodno moglo da ih bude više, ali to je stara MCU boljka. Na kraju, ne verujte kritičarima, pa ni meni, gledajte sami. A i kao da imate nešto pametnije da radite dok se ne pojavi Endgame.

Gledajte ako hoćete da saznate zašto je mačka Gus najkulji lik u filmu.

Kingdom

Najbolji film ove nedelje je u stvari serija. Ali takva da bi, da nema otvoren kraj, slobodno mogla da prođe kao petosatni film. Pa ko izdrži. Autori iz Južne Koreje su nas svašta naučili prethodnih par decenija, a poslednjih godina nam dele lekcije iz zombi žanra. Pre tri godine imali smo akcioni zombi horor Train to Busan, a sad imamo istorijski akcioni zombi horor Kingdom. I to oplemenjen politikom, borbom za vlast, prikazom klasnih razlika. Priča o princu, kog bi glavni savetnik kralja (i de fakto prvi čovek države) da ukloni iz linije nasledstva, jer njegova ćerka, kao druga supruga, takođe nosi prestolonaslednika. Mali problem je što je suveren zombifikovano čudovište, koje posredno zarazi ceo jedan kraj Koreje, u kom se zadesi i naš kraljević, koji ne zna da li pre da se bori za svoja prava, ili da štiti svoj narod od mrtvaka koji bi da ih pojedu. Serija je prelepo slikana, sigurno režirana, strava i akcija su lepo raspoređeni, intriga ima taman toliko da se iskoristi duži format pričanja priče. Novina je malo drugačija priroda „zombija“, koji su brzi, ali ne mogu da funkcionišu po danu. Mačevanje, tabanje i krvopljus, praćeni su standardnim južnokorejskim humorom i kritikom vlasti. Zaista jedno od gledalačkih iskustava godine.

Gledati sa ljubiteljima kostimiranih drama, oni nek uživaju u tome, a vi ćete u stravi i užasu.

 

Lords of Chaos

Ničim izazvano, eto nam ga Jonas Akerlund sa dva filma za kratko vreme. Autor koji je napravio revoluciju u snimanju spotova, nije toliko bio prihvaćen i u filmskom svetu, a dela su mu išla od spotovske hiperstilizacije, do naturalizovanog prikazivanja ljudskih mana. U ovom, bioskopskom filmu, pokušao je da spoji najbolje od oba carstva, i u velikoj meri je u tome i uspeo. Dugo se najavljivao film po biografiji najozloglašenijeg benda norveškog blek metala – grupe Mayhem. Knjiga koja je bila osnova za film predstavlja jednu od verzija priče o bendu i Akerlund je se drži. Tu su glavni akteri prikazani ili kao tinejdžeri željni pažnje, koji u ekstremnoj muzici i ikonografiji traže prostor za uspeh, ili realno poremećene duše, za koje teško da je bilo spasa. I jedan što je oba. Realnost priče na stranu, film je dobro vodi, velikim delom je klasičan naslov o bendu koji nastaje, razvija se i propada, manjim delom je izlet u mrak, nasilje i ekstremnost jednog dela jedne subkulture. Mislim da može da da bude interesantan i onima koji ne znaju originalnu priču, da film donosi sve najzanimljivije pikanterije i da je u nekim scenama zaista uznemirujući, bez pribegavanja eksploataciji. Jedan od braće Kalkin je siguran kao Euronimus (vođa pokreta i benda), Skaj Fereira je ubedljiva kao jedna od retkih devojaka u priči, ostali su uglavnom tu da budu jezivi, ili potpune kretenčine. Ima i humora, koji uglavnom nastaje sudarom blek metala sa realnim svetom, i pokušajima ovih klinaca da na bilo koji način uspeju. Lep taman filmski paket, za ne tako prijatno popodne.

Gledati sa nekim ko je bar prišao nekom obliku metala u životu, da mu ne pozli baš odmah.

 

Polar

Valjda dok je čekao da mu krene finansiranje prethodnog filma, Jonas Akerlund je rešio da malo tezgari za Netflix. U želji da parira serijalu o Džonu Viku, striming produkcija je pronašla strip slične tematike i glavnu ulogu dala Madsu Mikelsenu. Mada, ni veličina njegovog kalibra, jedva ovo može da održi na nogama. Ovakva vrsta filma, postala je svojevrsni treš bioskop nove generacije. U pitanju su stupidno hiperstilizovani akcijaši, gde se kadrovi brzo smenjuju, često bez ikakvog smisla, stalno gruva neka besna muzika, a likovi su karikaturalne karikature, koje bi trebalo da budu čudne, ali zajebane. Našem reditelju nije bilo teško da ovo odradi, jer je sve stil pre smisla, i sve je čista eksploatacija, od pucačina do scena seksa. U nekom trenutku proradi i neka skandinavska melanholija, pa imamo Mikelsena koji puši, gleda u daljinu, ili priča budalaštine sa mladom komšinicom. Sve se nekako skocka na kraju, ali da biste došlo od toga, treba preživeti baš dosta maltretmana. Prema imenima koja stoje iza ovoga, moglo bi se svašta očekivati, ali na žalost gotovo nijedno očekivanje nije ispunjeno.

Gledati ako vam baš ništa nije ostalo na lageru, a videli biste Mads Mikelsena kako ubija i jebe mlađariju.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0