Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Vraćamo se posle malo duže pauze i predstavljamo šta se sve pojavilo posle objavljivanja lista, a moglo je 'ladno da uđe na njih. Makar na ovu videoklubašku.

One Cut of the Dead

Retko kada se poklopi da su najveće vrline filma (ili bilo čega), istovremeno i najgore mane. Doduše, ne po principu „ujedno najbolje i najgore“, već više po modelu „tamnog vilajeta“. Ako znate unapred kako se odvija radnja, kajaćete se, jer nećete imati potpuni ugođaj kopernikanskih tvistova. S druge strane, ako ste kao i ja pročitali samo nekoliko rečenica sinopsisa, kajaćete se, jer rizikujete da ni ne dođete do već pomenutih obrta u priči. Pratimo ekipu niskobudžetnog treš zombi horora, kojoj ne ide baš najbolje, a onda im se pojave pravi zombiji. I kreće ludnica. Sve snimljeno drndavom kamerom, sa vrištećim znakovima nedovoljnih sredstava. Teško da ćete preći deseti ili petnaesti minut, ako niste veliki fan dela koja su nam se nekada predstavljala u kultnoj emisiji Šok koridor. A onda negde posle 40 minuta, shvatate o čemu se zapravo radi. I zašto je upravo ta filmska ekipa odabrana da pratimo njihove nedaće na snimanju. I biće vam sve bolje. Ako izdržite. Zato je zaista najbolje da ovaj naslov gledate u bioskopu. Mnogo je manja verovatnoća odustajanja kada ste među ljudima, a i film zaista ima sve kvalitete za grupno gledanje uz navijanje i negodovanje. Kućni bioskop može da bude problematičan, jer ne bi bilo toliko čudno da vrlo brzo po početku ugasite i kažete – ma koga vi zajebavate. U ovom slučaju, hvala mojoj debeloj guzici, čija me je težina sprečila da se dohvatim daljinskog i nepovratno prekinem jedan od simpatičnijih filmova prethodnih godina. Videćete ovde horor, komediju, horor komediju, meta priču, posvetu filmovima, posvetu porodici. Samo se strpite.

Gledati sa kim god mislite da treba, ali naravno nećete na ovogodišnjem FEST-u, koji nema svoj, već tradicionalan, horor program. Sram ih bilo!

 

Overlord

Kombinacije akcionog ratnog filma i horora nisu toliko česte, ali kada se pojave, uvek imaju bar nešto što ih izdvoji, i pored često lošeg budžeta i stupidnih priča. Rat je sam po sebi jeziviji od bilo kog izmaštanog čudovišta, a neki čisti ratni filmovi, umeli su da donesu doze strave i užasa nepojmljive i za žanr kome je izazivanje tih osećanja primarni cilj. Ipak, kada se ratne priče ukombinuju sa čistim hororom, uvek imate bar izvesnu dozu kula, jer su to uglavnom neke 12 žigosanih jedinice vucibatina, a s druge strane, to su bar delimično dorasli protivnici bilo kom izvoru užasa, za razliku od kilavih i promiskuitetnih tinejdžera, kakve najčešće srećemo kao junake. Overlord nam je prilično lepo spojio sve što valja iz dva jaka videoklubaška žanra i sigurno će se nametnuti kao jedan od kultnih favorita u budućnosti. Američki vojnici, mahom gušteri, pokušaće da uoči početka iskrcavanja na Normandiju, olakšaju posao saborcima i unište nemačku bazu, smeštenu u crkvu na jugu Francuske. Naravno da će im sve krenuti naopako, da će ih saseći nemački PVO, da će ih mitraljezi i mine seći i na putu do cilja, a da će, kada se situacija bar malo smiri, sve otići dođavola, i da će se u priču uključiti podivljali rezultati nacističkih eksperimenata. Film je suveren u ratnom delu, neke sekvence su među upečatljivijima koje ste videli u skorije vreme, dok u hororičnom nema baš potpuni udar. Odnosno, kada horora ima to je sasvim zadovoljavajuće, ali se čini da je veći prostor potrošen da se Švabe prikažu kao „prave zveri“ (što je valjda jasno svima sa bar malo mozga), a da prave zveri nisu iskorišćene. OK da se radi o nekoj drami, ali ovde bre sve treba da puca i šteta što nisu u fulu prikazane kreacije, koje su mogle da nastanu navedenim eksperimentima. A možda samo nije bilo dovoljno para za maske, otkud znam. Uključeno je ovde dosta proverenih igrača, sa sve JJ Abramsom na mestu producenta. Osim retro zabavnjačkog ugođaja Tarantina na kokicama, film iz proseka izdvaja i solidna glumačka postava, gde se vidi da mali Kurt Rasel, iako nema harizmu ni očevog nokta na malom nožnom prstu, može da iznese lik zajebanog momka. Da je bilo malo više strave, možda bi meni lično utisak bio bolji, ali ovo je već na nivou nekog izgubljenog Grindhouse segmenta, što uopšte nije loše.

Gledati sa ljudima koji bi gledali Kelijeve heroje sa zombijima.

 

Tumbbad

Prema indijskim hororima gajio sam jake predrasude, iako mi se gledalačko iskustvo svodilo na jedan i po naslov – neku novu hajpovanu glupost na nekom od davnih FEST-ova i nešto vintage Bolivud, što sam zakačio na JuTjubu. Stoga sam izbegavao da pogledam i ovo delo, dok me dobre kritike, prilično različitih autora, nisu naterale da ga nabavim na internet pijaci i pustim sebi u rane jutarnje sate. Igrom slučaja sam ga gledao u tom delu dana, a definitivno biste to mogli da probate i vi. Potpuna mirnoća u okolini je možda i najbolja atmosfera za ovako nešto. Film je istovremeno i meditativan i eksplozivan. I mračna fantazija i punokrvni horor. Sporo valjajuće sekvence rastućeg užasa kulminiraju nekom useravajućom scenom, pa se sve vrati na atmosferični prikaz propadanja čoveka, opterećenog kletvom predaka i sopstvenom pohlepom. Želja za bogatstvom je zapravo deo usuda loze, a poreklo ide i do samog stvaranja sveta. Pratićemo odrastanje jednog od ukletih, povezanih sa mističnim selom u koje malo ko zalazi, jer je tu očigledno bilo mnogo petljanja sa nepopularnim božanstvima. A ako je nešto toliko demonsko da mora da ostane skriveno u milijardi poznatih indijskih božanstava, onda znate da je zajebano. Na filmu je radilo čak troje reditelja (jedan glavni, jedan kao koreditelj i jedan kao nešto što je nazvano „kreativni reditelj“), ali se to nikako ne vidi, sve je ujednačeno, dobro vođeno i prelepo slikano. Priča je ekonomična, legenda o prokletstvu nam se otkriva postepeno, bez suvišnih detalja, taman dovoljno da nam zagolica maštu i pusti nam žmarce kroz kičmu. Scenaristi, odnosno sva trojica reditelja, plus još dva imena potpisana na špici, nisu propustili priliku da kroz priču provuku i socijalne momente, porodične odnose, oslobađanje Indije i prstohvat feminizma. Ništa od ovoga nije opterećujuće i samo je tu da začini, već odlično spremljeno jelo. Većih zamerki kao što vidite zaista nemam, mada filmom i nisam bio baš toliko oduševljen kao već neki pomenuti kritičari. To naravno ne govori ništa loše o samom radu, već eto, tako mi leglo. U svakom slučaju, zanimljivo gledalačko iskustvo i odličan podsticaj da se uputite u dalje istraživanje indijske strave i užasa. Ja sigurno hoću.

Gledati sa horor fanovima koji vole Beni Lavu.

 

Psychokinesis

Napraviti svež i originalan superherojski film, u doba kada nadljudi izlaze iz klozetske šolje da vas pitaju treba li vam kakva pomoć, nije baš najlakša stvar na svetu. Zato je možda najbolje napraviti nešto potpuno old skul, pa biti interesantniji od dekosntrukcija, postmoderni i ostalih filmskih andramolja. Verovatno ovaj naslov ne bih ni pustio, da nije bilo imena reditelja Jon Sang Hoa, koji nas je pre par godina obradovao modernim klasikom Train to Busan. I nije ni ovde razočarao i lepo je složio priču o protuvi koja slučajno dobije super moći, pa ih koristi da pomogne kvartu koji napadaju mafijaši i korporacije, a sve da bi se pomirio sa ćerkom koju je davno napustio. Sve je ovde klasično i upravo zbog toga je sjajno za gledanje. Ako smo se pomirili sa činjenicom da nam Amerikanci verovatno više nikada neće isporučiti dobru ’80s/’90s SF komediju za celu porodicu, Južnokorejci su tu da izvade stvar. Film kakve su nekada pravili Spilberzi sa siromašne, ali sa toliko duha, da ne može da vam se ne svidi. Kako je u pitanju produkcija iz bolje Koreje, neizbežni su socijalni komentari, humor koji povremeno ode do nivoa apsurda, pljuvanje po vlastima i pominjanje gore Koreje. Paralele sa nama, same se nameću. Nije džabe neko davno rekao da se u Južnoj Koreji snimaju najbolji filmovi o Srbiji.

Gledati sa nekim ko je pod kreditom, bolje će se identifikovati sa svim što se dešava.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0