Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Gledali smo pobednike sa festivala, umetničke trilere, nostalgične horore.

 

Teret

Svako malo pojavi se neko delo u sferi kulture, o kom svako ima mišljenje i pre nego što je stavljeno pred sud publike. Da ne pričamo o tome da ovde osetljive teme treba birati kao da hodaš po jajima, da se slučajno ne razljuti dežurni nacionalista, koji će strele za gađanje antisprskog tela odapeti baš u tvom pravcu. To se naravno desilo filmu Teret, prvom dugometražnom ostvarenju Ognjena Glavonića. I to uglavnom bez gledanja, jer se podrazumeva da film koji obrađuje blisku istoriju (za koju će prosečan gledalac Balkan Info emisija reći da je izmišljotina masonerije i ljudi guštera), a pritom glavnu ulogu igra Hrvat (i to onaj pravi, koji se ne preziva na -ić), mora da ide u fioku zajedno sa projektima ekipe koja ponekad popije kafu u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Onda pogledaš film i vidiš da kritikuje stvari za koje svi znamo da nam se dešavaju u dvorištu jer ga nismo počistili. Ne možemo da mu nalepimo etiketu “antisrpski”, jer on to nije. Nemojte Teret mrzeti zato što je antisrpski. Ako već hoćete, mrzite ga zato što je klasični istočnoevropski buljson od filma, koji su vam već više puta prodali neki Rumuni ili neki Čehoslovaci. Teret prati glavnog junaka koji ulazi u kamion na Kosovu za vreme bombardovanja, kao ne zna šta vozi, ali sumnja da nije pomoć izgladnelom narodu Etiopije. U toku jednog dana, dovozi ga do predgrađa Beograda, gde će pripadnici policije “teret” iz kamiona sahraniti u masovne grobnice. Na putu sreće gomilu ljudi koji bi, kako kako kaže pesma Viki Miljković koja se pojavi u filmu, samo hteli da odu odavde, gde za njih još ima nade. E sad, sve ovo što sam ispričao u prethodnoj rečenici nije siže kratkometražnog filma od dvadesetak minuta. Ovo je dugosvirajuće izdanje od sat i po, bez mnogo radnje, ali sa dosta krupnih kadrova Leona Lučeva, koji će zbog smrti Nebojše Glogovca, morati sam da kroz tihe i snažne likove ponese sve teskobe naroda na ovim prostorim. U takvim kadrovima i u nekoliko linija dijaloga sa sporednim likovima, toliko nebitnim, da neću ni da ih pominjem pojedinačno, trebalo bi da vidimo kako je našem junaku teško, da ga kopka šta je u prikolici. To je ok ideja, ali je mogla i morala da bude bolje obrađena, upravo zbog težine i važnosti teme. Ovakav zatvoreni arti pristup doći će do publike koja već sve zna o priči, gledala je dokumentarac, čitala je tekstove na Peščaniku. Zašto neko nije poželeo da napravi film i za ljude koji ne spavaju na navedenom sajtu, a možda i mogu da odreaguju na ovu temu. Ćutanjem i gledanjem kroz prozor kamiona ne postiže se apsolutno ništa. Niti su likovi nešto uradili, niti su autori otišli makar malo van ustaljene ekipe istomišjenika. Kao najpozitivniji deo filma, istakao bih provlačenje bitnih i svetlih momenata iz istorije i narodnooslobodilačke borbe, koja stoji suprostavljena ratnim zločinima počinjenim pedesetak godina kasnije. Oko toga je trebalo da se gradi ceo film, a ne oko klikera koji udara u zadnji deo kamiona i koji ne da mira našem kamiondžiji. Postavlja se pitanje zašto nam je potreban Teret? Da progovorimo o nekim bitnim temama iz novije srpske (sramne) istorije? Super. Ali zar niste (nismo) to več pričali? I sami sa sobom i u krugovima u kojima se krećete. Možda bi trebalo da probamo da pričamo sa okruženjem? Sa nekim svojim komšijom, koji baš i ne misli da smo najgori na svetu, ali bi svakako mogao da prihvati da smo radili neke užasne stvari. Ali komšija neće gledati Teret, jer ni Teret ne želi da ga taj komšija pogleda. Komšija je otišao na Južni vetar.

Gledati sa ribom koja se loži na istinu, odgovornost, pomirenje, a ti se ložiš na nju.

Shoplifters (Kradljivci)

Ima nešto u reči “shoplifters”, što kao da umanjuje prestup koji reč označava. Da li zbog raznih popkulturnih momenata u kojima je korišćena, ili zbog nečeg drugog, kada za nekoga upotrebite reč “shoplifter”, taj ili ta, postaju simpatični robinhudasti likovi, a nikako lopovi. Japanski reditelj Koreda nam ovde predstavlja celu “porodicu” sitnih prestupnika, koji ipak uspevaju da funkcionišu kao familija bolje nego neka regularna gde članovi imaju normalne poslove i odnose. “Tata” je standardna vucibatina koja vaspitava svoju “decu” da je u redu krasti iz prodavnica, jer ta roba još nema vlasnika. “Mama” krade na poslu, a “baba” je klasična šibicarka, koja živi na račun drugih i neke polurodbine, a pritom ima i unuku koja radi peep hole striptiz show (jbg, ipak je to Japan). Ovakva ekipa, kada dolazi iz Japana, nagoveštava da će film prikazati niz boleština, koje bi trebalo da oslikaju današnje vreme. Međutim, priča ide u drugom smeru. Naša “porodica” pronalazi devojčicu na ulici, shvati da je roditelji zlostavljaju i odluči da je usvoji. Čak i takvi, deluju idiličnije nego bilo koja druga filmska porodica, a možda i idiličnije od vaše realne. I tu nastaje problem. Ne kod samog filma, koji ima svoju publiku da ga diže u nebesa, nego kod mene. Film gubi moralni kompas, tj. kao glavnu vodilju uzima “mamu” porodice, kad shvati da je grešila, a ne državu, pravo i sistem. Koreda često manipuliše publikom, stavljajući u krupan kadar slatku dečicu i to koliko su ona srećna, što bi valjda trebalo da nas natera da zaboravimo da način na koji žive i privređuju nije baš najzdraviji. Pritom, pošpo je ovo kanski pobednik, obraća se publici koja će se sve vreme gistro identifikovati sa likovima i teško uzdisati u bradu sa pričom – joj jadna deca, ali će skoro sigurno okrenuti glavu kad nalete na Cigančiće koji će želeti da im prodaju nešto za sitne pare. Kako god, Koreda je ipak vešto ispričao ovu priču, pa iako sam već posle prvih 15 minuta znao u kom pravcu sve ide, ostao sam do kraja i bio koliko-toliko uvučen, uz par psovanja milosne mu majke.

Gledati sa ljudima koji gledaju sve kanske pobednike, pa posle možete da pričate kako je nekad bilo bolje.

 

Todos Lo Saben (Everybody Knows)

Hteo ne hteo, često dođeš u situaciju da porediš filmove. Možda na festivalu, pa prethodni, ili onaj od prekjuče, upoređuješ sa filmom koji si upravo pogledao, ili poznaješ opus autora, njegova dostignuća, potpis, i stavljaš aktuelni naslov u taj kontekst. Sa ovogodišnjim filmom Asghara Farhadija dogodile su se obe stvari. Pogledao sam ga na Festivalu autorskog filma, koji je ili bio ispod prosečnog kvaliteta, ili ja baš nisam imao sreće sa filmovima koje sam želeo da gledam, a koji su uglavnom bili kvaziintelektualno prodavanje taštine praznine. U toj konkurenciji, novi Farhadijev film je Građanin Kejn. Međutim, ako znamo za njegova prethodna ostvarenja i koliko taj sjajni iranski reditelj može, onda je ovo osrednje ostvarenje, jer je ipak film sa all star postavom sa španskog govornog područja i više je obećavao. Film počinje sjajno, Farhadi nas upoznaje sa proširenom porodicom, koja se sprema za svadbu, gde se svaki lik uvodi sa podjednakom pažnjom, jer će svako na svoj način postati osumnjičen u nekom trenutku. Pitate se, za šta osumnjičen? Ćerka Penelope Kruz, žene koja se vraća iz Argentine na svadbu svoje setre, biva oteta, traži se otkup, kako to obično biva uz zahtev da se policija ne obavesti, iliti maloj ode glava. Farhadi celu zavrzlamu, u kojoj isplivavaju porodične tajne gurane pod tepih i o kojima je varoš šuškala decenijama, odlično kontroliše do polovine filma, a onda stane. Postavi sve likove, objasni ko, kako, s kim, s čim, i onda nam još pola sata priča istu priču, i guši i radnju i a i nas koje sve više počinje da bude briga šta se desilo sa malom, ko je kriv i da li ima izlaza. Farhadi inače ima problema s tim da ostavlja krajeve previše otvorene za tumačenje. Sad to ne radi, ali nas je načinom vođenja do razrešenja, emotivno udaljio od samog filma. Šteta, jer je ceo ansambl zaista dobar, a i priča koja malo uskoči u predvidljivost sapunske opere ne zasmeta. Ipak, sa još par dobrih poteza, ovo je mogao da bude jedan od boljih filmova godine, a ovako je samo jedan od boljih filmova ovogodišnjeg FAF-a.

Gledati sa fanovima Viki, Kristina, Barselona koji su navijali za tandem Penelopi – Bardem.

Autor: Miloš Dašić

 

Boarding School

Prijatno iznenađenje priredio nam je Boaz Jakin, do sada poznat po kultnim treš akcijama, akcionim blokbasterima i cmizdravim blokbasterima. U novom rediteljsko-scenarističkom poduhvatu zahvatio je malo horora, malo psihotrilera, malo coming of age nasleđa i napravio delo koje će sigurno biti u vrhu ovogodišnje žanrovske produkcije, iako će mnogi pokušati da mu ponište to pravo. Internat nije pratio hajp, sa kakvim se, najčešće bezrazložno, susrećemo kod mnogih novih horor naslova, i ja sam ga pogledao slučajno, a da je po trejleru ili kratkom opisu radnje, nikada ga ne bih ubacio u plejer. Možda je malo nespretna reklama učinila svoje, ali je donela i nešto dobro, a to je da kada vas instinkt povuče da pogledate film, nećete znati šta da očekujete, jer je (možda i namerno?) kampanja istakla neke stvari kojih zapravo ima samo u tragovima. Postavka je jednostavna – dečak sa kojim roditelji ne znaju šta će, jer su previše posvećeni ličnim problemima, završava u internatu sa još gomilom dece sa fizičkim i mentalnim problemima i počinje da se dešava nešto čudno. Žanrovskim puritancima možemo da kažemo da će tokom skoro dvosatnog filma imati dovoljno pravilno raspoređenih šokova, da bi se opravdalo stavljanje na horor policu. Psihološka jeza je dobro izvedena, s jedne strane čekate šta će da se dogodi, a s druge strane imate preteću i malo poremećenu atmosferu, pa ni ne osetite koliko film zapravo traje. Ono gde film dominira jesu likovi dece (naročito dvoje glavnih) i njihovi međusobni odnosi. Ne sećam se da je neki naslov skorije ovako verno i temeljno prikazao dečje svetove i lomove, uz logiku koja će vam delovati čudno, dok se ne setite da se deca zaista tako i ponašaju. Pritom, glavni dečak je odlično izabran, jako solidno glumi i nosi prilično teške zadatke koji su mu dati. Glavna devojčica je tek lik za priču, i iako joj nije dato previše prostora, dominira kao patološka zavodnica, od jedva 13 godina. Ne brinite, uz svu moguću opasnost da se sve pretvori u tešku eksploataciju, film se održava na visokom nivou i eksploziju žanra prikazuje na potpuno drugoj strani. Ono gde Boarding School škripi jeste priča i ‘ajde da vas osnovni zaplet ne odbije, ali bi i i nagoveštaj razrešenja možda uticao da ne pustite ovaj film, te ćemo vas ostaviti maltene bez detalja. Ovde je ipak nešto drugo bitnije.

Gledati sa roditeljima koji misle da deca ne znaju ništa, da vide šta se sve u tim glavama dešava.

 

Summer of ’84

Evo i filma koji je toliko najavljivan, toliko hvaljen, toliko iščekivan, a na kraju se ispostavilo da je šupalj k’o zvono. Pomisliće neko da a priori odbacujem sve što se toliko hvali, ali ovo stvarno ne može da ispuni ni neka nasjosnovnija očekivanja. Što opet ne znači da je toliko loš, ali nije baš dobar, a tek nije toliko dobar, kakvim su ga neki predstavljali. Priča u kojoj družina klinaca pokušava da otkrije serijskog ubicu njihovih vršnjaka u malom američkom gradu osamdesetih godina, imala je potencijal da zadovolji našu i dalje rastuću potrebu za nostalgijom. Umesto žanrovskog remek dela koje puca od referenci, dobili smo Stranger Things sa psovanjem. I ne nešto mnogo više od toga. Sve predugo traje da bi vam držalo pažnju, popkulturne fore vremenom postanu same sebi svrha, horora do samog kraja gotovo i da nema. Naravno da je tu retro saundtrek i da neki od klinaca mogu da vam se svide, pa možda i glavni negativac (da li?), kog glumi onaj debeli iz Mad Mena, da ima odličnih fora, možda i par solidnih scena, ali sve je to dovoljno eventualno za Pink Horror u tri popodne, a ne za vrh ovogodišnje žanrovske produkcije, iako će mnogi pokušati da mu prišiju to pravo.

Gledati ako vam baš toliko nedostaju Stranger Things Monster Squad, ali i tada, bolje reprizirajte.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0