Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Malo duže smo prikupljali zalihe za jesen i zimu, pa je red da počnemo da vam predstavljamo šta smo sve ostavili za gledanje u narednim hladnim mesecima. Za početak, tu je jedan akcijsko-hororični Netfliksov double bill.

The Night Comes for Us

Imamo film godine! Makar što se tiče mog dela, odnosno video klub liste, teško da će neki naslov uspeti da prevaziđe novo delo Finca (?) na privremenom radu u Indoneziji, Tima Tjahjanta. Radi se svakako o jednom od interesatnijih pojava u filmu u poslednjih desetak godina, koji je u rediteljskom dvojcu Mo Brothers, ali i u solo radovima, uspevao da nam isporuči u najmanju ruku interesantne varijacije na temu horora i akcije. Možda je od strane pojedinih kolega koji se bave žanrovskim filmom bio i previše hvaljen, ali je sada opravdao hajp koji ga je pratio. Snimio je film koji bismo možda najbolje mogli da opišemo kao tuču u kafani! Direktan, bez uzdržavanja, krvav, ali i neverovatno zabavan. Oni koji su rekli da se dometi ovog filma graniče sa horor komedijom, nisu previše pogrešili, jer je nivo nasilja povremeno takav da vam nije jasno da li vam je možda program sam izvukao neki Braindead ripoff i pustio ga umesto tabačine koju ste startovali. Pored žestokih završnica, i dalje su tuče osnovni kvalitet naslova, koreografisao ih je borilački superstar Iko Uwais, ali ne očekujte previše njegovog tradicionalnog penkak silata (proslavljenog u The Raid i nastavku), već prizemniju verziju šibanja sa svakim i svačim na raspolaganju. Lete ovde i pesnice i noževi i goveđe koske i bilijarske kugle, a reditelj sve to hvata u već oprobanom stilu indonežanskog akcijaša, bez previše rezova i sa sirovim ukrupnjavanjem kadrova, da slučajno ne biste propustili neki lom kostiju i probadanje unutrašnjih organa. Sve ovo naravno ne bi bilo dovoljno bez sjajne ekipe, gde su, uz pomenutog Uwaisa, i njegov The Raid partner, Džo Taslim, Zek Li, kao džanki verzija Džeki Čenovog drunken mastera, prelepa i smrtonosna Džuli Estel, u ulozi misteriozne asasinke, i još mnogo interesantnih tipova boraca i borkinja. Da bi se sve zaokružilo, iako nema previše priče i odmah kreće radnja, tu je i solidna postavka scenarija, o krimosima okrvavljenih ruku, koji traže iskupljenje. Šta god da ste čuli o ovom filmu, verovatno je tačno, pa pohitajte u onlajn bioskope.

Gledati sa velikom ekipom, ali u kojoj je svako pogledao Krvavi sport bar 100 puta.

 

Apostle

Prilično teško, ali na sreću uspešno, sam u prethodnom tekstu uspeo da izbegnem pomen imena Gareta Evansa, kad već njegov The Raid nisam mogao da izbegnem, jer je The Night Comes for Us stvarno jedno samosvesno akciono remek delo, kojem ne treba podrška sa strane da bi opstalo na vrhu moderne žanrovske produkcije. E sad, kad  bismo ipak tražili kontekst i uslove, sigurno je da je uspeh Tima Tjahjanta vezan za uspon Evansa, takođe na privremenom radu u Indoneziji, ali Britanca. Dobro, Velšanina. Upravo je on postavio temelje novog akcionog talasa, i posle Tajlanda, stavio novu zemlju na pijedestal svetske borilačke scene. Kako smo pre izvesnog vremena čuli, od trećeg dela Racije je odustao, i odlučio je da se posveti malo drugačijim sferama. Da se vrati britanskoj tradiciji, i to onoj hororičnoj. Ako su se ljubitelji vampira i vukodlaka obradovali, ne, ovo nije posveta Hameru, već folklornim filmovima strave i užasa, poput legendarnog The Wicker Man. Priča o izgubljenoj duši, koja početkom prošlog veka, među sektašima na izolovanom ostrvu traži otetu sestru, definitivno najviše inspiracije vuče iz tog remek dela, a nadograđuje ga lavkraftovskim motivima i retkim, ali efektnim, scenama brutalnog krvopljusa. Sama priča i nje previše razrađena, naročito kada se uzme u obzir da film traje duže od dva sata, nije baš najjasnije šta se nekim rukavcima htelo postići, i Apostol definitivno više počiva na vizuelnom stilu i pravilnom rasporedu napetosti, nego pametnim vođenjem fabule. Den Stivens je dobar kao mučenik koji je svašta video u životu, a sada pokušava da raskrinka sekta-turizam nekadašnjih kažnjenika britanske imperije, mada povremeno odlazi u preglumljavanje. Ostatak postave je standardan i ne nudi ništa više od solidno odrađenih zadataka. Do izražaja sve vreme dolazi Evansova vizuelna moć, da nam prizori na ekranu makar drže pažnju, ako priča i odleti u nepoznatom pravcu. Iako pozdravljamo pokušaj da uradi i nešto drugačije, moramo da priznamo da je ovde mnogo hteo, mnogo započeo, a malo realizovao, tako da bi za sledeći film, trebalo da nađe nekoga ko će malo da ga zauzda, makar u domenu scenarija. A i Netflix bi stvarno mogao bar malo da kaže po koju reč, nekada intervencije producenata ne moraju nužno da budu loše.

Gledati sa ljubiteljima folklornih priča i potencijalnim sektašima.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0