Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Gledali smo komedije sa svih meridijana i malo horora, čisto da začinimo.

Tag

Za neke filmove je jako važno da na početku stoji ono based on a true story – kada je u pitanju istorijski spektakl, ratni film, biografska drama ili priča o grupici likova koji već 30 godina igraju Tag jednom godišnje. Za one sa jeftinijim ulaznicama, Tag su vam Šuge, ili Ledeni Čika, ili kako god da ste vi već zvali ono kad jedan juri, a ostali beže, pa kad pipne nekoga, taj pipnuti juri. Sada je o tome napravljen film, no zezofon. I što je najgore, film je skroz OK. Dakle, petorica ortaka se svakog maja skupe i igraju šuge i ništa ih ne može zaustaviti, počevši od sahrana bližnjih i porođaja, pa do svadbe koja će dočekati najuspešnijeg od njih (Jeremy Renner), koji nikad nije bio šuga, a baja je pritom Džejms Bond tog sranja i sve mu se može. Ostatak ekipe su Jon Hamm koji je uspešan japi tip, Jake Johnson koji je i dalje padavičar tipa Nicka Millera iz New Girl, samo je brada veća, Hanibal Buress koji je Hanibal Buress, i Ed Helms koji ih sve okuplja i kojem je nekako najviše stalo da se ova igra održi (kasnije saznajemo i zašto). Ideja je da se Jeremy Renneru napravi sačekuša u danima oko svadbe i na samoj svadbi i onda narednih sat i po gledamo jednu veliku igru Šuga, sa pauzama za pivo i tekilu. I sve je zaista zabavno, jer kroz celu priču upoznajemo ekipu, ali i prepoznajemo neku svoju i sve ono dobro i loše što prijateljstvo sa sobom nosi. I vidimo da je jedna obična igra, ma koliko glupa bila, upravo to što sve te ljude okuplja na jednom mestu, iako već jako dugo nemaju ništa zajedničko. Devojčicama je igra zabranjena, ali one su tu sve vreme, da li da navijaju, ili da pišu izveštaj (istinita priča je izašla u listu Wall Street Journal) ili da naprave pometnju između prijatelja. Na kraju, u svom tom gross out humoru, fizičkoj komediji i užasnim ljudskim osobinama, koje samo kompeticija može da izvuče, krije se veliko srce, koje neće osetiti samo oni koji nikada nisu namestili ortaku da se saplete padne i napravi budalu od sebe, ali mu i istog momenta ponudili ruku da ustane. Naravno, sve ide u preterivanje, i realno je da ljudi vole da gledaju ovakve stvari, jer misle da prijateljstva mogu sve da izdrže. Ipak je to samo na filmu. U realnosti, prijateljstva pucaju zbog mnogo glupljih i benignijih razloga.

Gledati sa prijateljima s kojima biste mogli ovo da radite.

 

How to Talk to Girls at Parties

Naslov filma je mogao da pokrene bolnu temu svakog maloletnog, ili jedva punoletnog, introvertnog i stidljivog dečaka, koja je u tom razvojnom periodu veća briga od bilo kog rata ili elementarne nepogode epskih razmera. Takoreći, u pitanju je osećaj, kao da moraš da pričaš sa bićima sa druge planete. Upravo u tome, odnosno u bićima sa druge planete, je fora ovog filma. Tri mlada pankera, pošto završe sa svirkom u Krojdonu, krenu u potragu za afterom i nabasaju na kuću punu vanzemaljaca, koji se spremaju da odrade svoj stalni obred, a to je da pojedu svoje mlade. I dok se jedan naloži na muziku, jer ga podseća na kraut rok, drugi počinje da shvata da mu je lepo da mu neko odrađuje rektalni pregled prostate, a treći se zaljubljuje u mlađahnu Elle Fanning, koju uvodi u svet panka. Naravno da ona ima problem sa autoritetima i naravno da će joj pank pomoći da se otisne u samostalnost, van svog vanzemaljskog krda. U svemu tome upoznajemo i Nicole Kidman, u nekoj varijanti ženskog Malcolma McLarena, koja okuplja sve ove klince i pokušava da im da šansu u svetu muzike. Inače, Nicole se ovde pojavljuje jer verovatno čini uslugu svom starom prijatelju John Cameron Mitchellu, s kojim je ranije sarađivala u Rabbit Hole, a koji joj je doneo nominaciju za Oskara. Iako je ubacio sve elemente po kojima smo ga i ranije poznavali – pank muziku iz Hedwig and the Angry Inch, otkrivanje i buđenje seksualnosti iz filma Shortbus, kao i porodičnu dramu iz maloprepomenutog Rabbit Hole, ipak je sve malo svedenije i lakše nego ranije. Radnje i dešavanja u filmu se sudaraju haotično i bez nekog veoma velikog reda i smisla, ali opet, to sve može da se podvede pod ulogu panka. Film se donekle drži na hemiji dvoje glavnih mladih (Elle Fanning i Alex Sharp) mada nije kao da ćete baš da umrete od zantiželje kako će i da li će njih dvoje završiti zajedno. Ostali likovi, kao i poznatiji glumci su relativno džabe potrošeni, a i ceo vanzemaljski zaplet je namerno odrađen trashy, da bi podsećao na britanske SF momente iz prošlosti. Osam godina se čekao novi film John Cameron Mitchella, ali posle ovog, njegovi fanovi će ipak ostati gladni za neko njegovo pravo delo.

Gledati sa fanovima Neila Gaimana, pošto je po njegovoj kratkoj priči sve ovo pravljeno, možda će oni to umeti više da cene.

Autor: Miloš Dašić

 

Heavy Trip

Za komedije je jako teško da uspeju van sopstvenog govornog područja, jer svako podneblje nosi svoju specifičnu vrstu humora. Pojedine kinematografije su uspele da se nametnu kao globalne, pa smo navikli da se smejemo anglosaksonskom, ili npr. francuskom komičnom filmu, dok je sve van toga namenjeno posvećenicima, ili slučajnim prolaznicima. Drugačiji humor, od onog na koji smo navikli, može da prođe kada prilikom gledanja možda i ne umiremo od smeha, ali sve to deluje interesantno, i pomalo nadrealno, pa pronalazimo nešto što nas privlači takvim naslovima. Još ako se to sve poveže sa nekim ustaljenom filmskom formulom, eto filma koji će kidati na festivalima. Tako se ove godine proslavio i najsvežiji izdanak finske hevi metal komedije – Hevi Reissu. U sat i po vremena, autori debitanti su spojili muzički film o teškom putu ka uspehu, prateću ljubavnu priču, zakasneli coming of age i neizbežni road trip. Da su se posvetili samo jednom od ovih segmenata, komedija o jedinom nepoznatom metal bendu iz Finske bila bi zadovoljavajuća. Ovako, iako je mnogo toga nabacano, film ni u jednom trenutku ne šlajfuje i sigurno se odvija do kraja, kada vokalno instrumentalni sastav Impaled Rektum osvaja pažnju koju zaslužuje. Ako vam ime benda ne govori dovoljno kakvu vrstu humora da očekujete, recimo samo da članovi svoju muziku nazivaju “symphonic post-apocalyptic reindeer-grinding Christ-abusing extreme war pagan Fennoscandian metal”. Na putu od seoske pripizdine, do najvećeg metal festivala u susedstu, gledaćemo i dogodovštine lokalnih pandura, šlager pevača, prozivke na račun Evropske unije, parodiranje standardnih metalskih tema. A kad se setite da skandinavski šumari devedeset odsto svog vremena provode spasavajući klince metalce koji su se izgubili snimajući spotove, jasno vam je da je ovo mogla da bude i realna priča. I neko se ne bi posebno začudio.

Gledati sa ljudima koji su se bar očešali o KST i tamošnje metal večeri.

Terrifier

Dostupnost tehnike i ogromno smanjivanje troškova proizvodnje, uz nepregledno tržište interneta, dovelo je poslednjih godina do buma žanrovskih naslova, koji bioskopsko platno neće ni na slici videti. Da li će i te filmove za nekoliko decenija otkrivati zaluđenici, kao što je sada slučaj sa nekadašnjim VHS uratcima? Verovatno neće. Treš iz osamdesetih i devedesetih godina mogao je da prikrije svoje nedostatke lošom slikom i titulom opskurnosti, dok je sada u eri dostupnosti svega, kada je nešto treš, uglavnom samo đubre. Vođen ovakvim razmišljanjima, odbio sam da odgledam i trejler ovog filma, dok do mene nije došlo nekoliko pozitivnih recenzija. Ispostavilo se da ovo jeste biser u moru budalaština i da mu se treba posvetiti, ukoliko ste makar površni poštovalac horora. Ovde nema gimika i kvazikompleksnosti modernih filmova strave i užasa. Horor se dešava malteneu realnom vremenu, klovn ubica je krenuo u svoj pohod i na tome ga ništa neće zaustaviti. Osim naših junaka. Možda. Od modernih elemenata koji umeju da ubiju zabavu, ovde nema ni nikakvog podteksta, kritike otuđenosti, ili Trampove Amerike. Neko ide okolo i kolje, neki drugi pokušavaju da se spasu. Prosto k’o pasulj sa krvavicom. Mali budžet ćete vrlo brzo apstrahovati, pre svega zbog glavnog negativca, jednog od jezivijih klovnova istorije filma, kojem dodatni kvalitet daje to što je glumac koji ga tumači i pantomimičar, te ume da izvuče maksimum iz grimase i pokreta. Tu je i svedena ali vrlo precizna režija Demiana Leonea, koji dogodovštine klovna Arta prati kroz nekoliko filmova, pa možda možemo da se nadamo i uspostavljanju prave franšize. Leone je sam svoj majstor i odgovoran je za maske i efekte, jednostavne, a maksimalno brutalne. S jedne strane, voleo bih da vidim šta bi on umeo da uradi sa velikim parama, a s druge, sloboda koju mu DIY pristup daje, verovatno doprinosi efektnosti njegovog izraza. Pravi doprinos jednog ovakvog horora je bar jedna scena za useravanje i urezivanje duboko u mozak, a Terrifier ih ima čak nekoliko – i jezivih, i krvavih, i psihološki uznemirujućih. Jeste oldskul, ali stvarno udara tamo gde treba.

Gledati sa svima koji svršavaju na It, da vide od kog se drveta pravi parket.

 

Adult Babies

Filmovi u mom delu teksta poređani su po rastućoj opskurnosti, pa možete da zamislite šta je ovo, kad je poslednje. Poznat i pod naslovom Attack of the Adult Babies, kako se reklamira na web pijaci, ovaj film je onaj redak predstavnik čudnih dela koje vas teraju na čuđenje i gađenje, koji istovremeno prate neku svoju unutrašnju logiku i daju utisak da su autori zasita nešto želeli i da kažu, a ne samo da vam ogade nedeljni ručak. Opisivati šta se događa će vam samo ubiti zabavu, pa recimo da je prošireni naslov dovoljan da vam pruži utisak o tome šta možete da očekujete. Ovo je pre svega najcrnja moguća komedija, sa gomilom klozetskog humora, dok je horor (odnosno više gore), tu samo da pojača utisak. Kako nam je film došao iz Britanije, naravno da ima i neke kao kritike prikrivenog, ali i dalje vladajućeg aristokratskog sistema. Posebnu čar za one koji gutaju sve što se proizvede na Ostrvu, sigurno će biti to što su autori filma i veliki deo postave poznati po ulogama u sapunjarama, za koje su Pavićeve serije radikalna remek dela. Uz sve ludosti, kraj ostavlja i prostor za nastavak, tako da nas možda očekuje i nastavak ovog niskobudžetnog dela, koje bi legitimno moglo da postane kult naslov.

Gledati sa onima koji vole engleski humor i filmove Džona Votersa. Jedan zajeban Venov dijagram.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0