Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Prethodne dve nedelje smo se uglavnom plašili. Svejedno da li dobijanja deteta, ili manijaka u napuštenoj kući, ili loše odrađenih obećavajućih naslova.

Tully

Na Tegli je, sticajem okolnosti, takva raspodela dužnosti da onaj drugi gleda horore i o njima piše, pa ni mesecima kasnije nisam gledao A Quiet Place, niti onaj sa Toni Kolet i nekom ružnom klinkom, što ima nešto neviđenu ocenu na IMDb-u. Zato je najveći horor koji sam sebi priredio ove godine treća po redu saradnja Jasona Reitmana i Diablo Cody. U ovom filmu strave i užasa, Charlize Theron i Ron Livingston su roditelji dvoje mališana i trećeg na putu, s tim što se vidi da to treće iščekuju, kao što seljak čeka provalu oblaka sa gradom da mu uništi useve. Charlize izgleda prebijeno, jadno i kao da joj se jedu govna 24 sata dnevno, a i pun joj je kufer još od prethodne trudnoće. Pritom, to drugo dete je razvilo već zahuktalu fazu autizma, čisto da zabava bude još bolja. Naravno, kako to obično biva u modernom filmu, otac je predstavljen kao da pored njega može da prođe krdo slonova, on neće primetiti da se nešto čudno dešava, jer naravno, kod Diablo Cody muškarci su obično sebična stoka, koja bi da se ogrebe o snošaj sa nekom mlađom. A onda sve treba da bude bolje kad Charlize reši da uzme nešto što će sa ove naše strane severno od Zida doći u XXII veku – night nanny. To vam je dadilja koja dolazi noću, pomaže mladim mamama da spavaju i prinose bebu samo za dojenje. Znači, nešto kao dobra vila za mlade mame, a svi dobro znamo da dobre vile ne postoje. Pored svega dobrog što se dešava našim junacima sa pojavom naslovne Tully (uvek lepa Mackenzie Davis) očekujete da se ipak sprema shitstorm iza ćoška, i da ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji, Ipak je ovo horor film. Glavni problem je kao i u svim filmovima Diablo Cody, što je sva pažnja fokusirana na jedan lik, dok su drugi uglavnom karikature i nestvarni ljudi koje bi ona volela da postoje u stvarnom životu, što je problem kad se baviš temama koje su realne i koje mogu zadesiti svakog od nas. Onda se nekako sve malo manje važi. Jason Reitman i  dalje ostaje jedan od najbezličnijih reditelja svoje generacije, s obzirom ne to da se njegovo ime vezuje za neke od važnijih filmova novije nezavisne scene, a opet svi i dalje govorimo o njegovoj scenarističkoj partnerki.

Ne gledati sa mladim majkama, bolje pustiti Juno.

Autor: Miloš Dašić

 

Le manoir

Ako se poklonu u zube ne gleda, preporučenom filmu treba zaviriti do krajnika. Najveći broj toga što je naletelo u polugodišnjim retrospektivama nikako nije zavređivalo pažnju, ali eto, kad se već pogledalo, valja ga ljuljati. To međutim nije slučaj sa naslovom kojim počinjem svoje izlaganje, a na koji sam naleteo potpuno slučajno, pa posle neka kažu ljudi da plakati više ničemu ne služe. Grozomorno humorni virtualni omot odlično oslikava ton celog filma, pa definitivno imamo jednu od zanimljivijih horor komedija u poslednje vreme. Nema ovde ni pola “0” od originalnosti, ali je egzekucija već poznatih elemenata izvedena jako jako dobro. Toni T. Datis, do sada poznat samo po Skrileksovim spotovima, dao je živost i likovima i situacijama, pa se klišei mnogo lakše gutaju. Doduše, tu su se fino potrudili i scenaristi, koji su fenomenalno postavili dijaloge, te vam ona pauza između dva klanja ne pada teško. Sve je prilično stilizovano, pa nećete imati neki problem sa “nerealnim” ponašanjem, osim ako baš niste zadrta baba. Na kraju, komedija ovde i prevladava nad hororom, i to je jedan od razloga što film odmah nije ušao na listu top naslova ove godine. Ne da takav odnos u ovom žanru nije dobar, ali je ovde možda ipak malo preterano sa tinejdž forama, nauštrb malo prave strave. Relativno simpatični glumci (dobro, neki i baš simpatični) uspevaju da vas ne nerviraju, kako to inače likovi umeju u ovakvim naslovima, pa je i ansambl jedan od razloga da se namestite za jedan Netflix and chill uz novogodišnji horor u ukletoj kući. Ako je tačno da su neki od njih Jutjuberi, jedva čekam i domaću verziju. Al’ ne mora da bude filmska, može stvarno neko da ih maltretira.

Gledati sa svim onim “vikendica u divljini je najbolja” ljudima.

 

Ghost Stories

Da krenemo sa raskrinkavanjem hajpovanih naslova, kao što profesor u ovom filmu raskrinkava lažne vidovnjake i paranormalne pojave. Oduvek je britanski horor bio nešto na šta je valjalo obratiti pažnju, pa sad ispunilo očekivanja ili ne, dobili ste bar neku satisfakciju, osim u par, za dolepotpisanog brutalno precenjenih, naslova poput Kill List. I pored takvih promašaja (ja ih tako zovem, a vi kako hoćete) Britanci su umeli da pomešaju horor sa još nečim zanimljivim, što je te naslove makar delimično podizalo iznad proseka. To su autori pokušali i ovde, dodajući klasičnim pričama o duhovima elemente urbanih misterija i naučni skepticizam spram religije i spiritualnosti. Budući da su stvaraoci ovog dela učestvovali u vrlo dobrim pokušajima spajanja strave i užasa sa komedijom i dramom (između ostalog u Ligi džentlmena), a i film je u prvim najavama lepo nahvaljen, i ja sam očekivao nešto bar iole gledljivo. Što se i nije baš desilo. Problem je što ovde niti je nešto preterano strašno, niti smešno, niti posebno zabavno. Mislim, nije da ne može da se pogleda, ali ako imate vremena, bolje pogledajte i  neki amaterski spleter uradak nego ovaj prestilizovani pokušaj plašenja, koji verovatno neće čačnuti ni malu decu. Šteta za dobar budžet, obećavajuću postavku priče i odličnu ekipu glumaca. Martin Frimen zaslužuje još ovakvih prilika, da se pokaže u malo drugačijem svetlu, dok Pol Fast Show Vajthaus demonstrira kako su komičari beskrajno potcenjeni kao glumci.

Gledati sa onima što gutaju svakog govno mejd in Junajted Kingdom.

 

Marrowbone

Kad mogu Britanci, što ne bi i Španci, doduše na engleskom, usrali motku pokušajem da naprave originalno delo i nepotrebnim tvistovima još više upropastili ugođaj. Doduše, za razliku od prethodnog filma, ovaj ima odličnu atmosferu, a i ti tvistovi šljakaju u prve dve trećine trajanja. Posle će sve to otići dođavola, te debi Serđa Sančesa stvarno ne zaslužuje hvalospeve koje dobija, kao favorit iz senke u ovoj godini. Priča o porodici koja sredinom prošlog veka beži u SAD, kako bi započela novi život, zaista je obećavala, mlađani glumci su se lepo pokazali i u određenom delu filma smo zaista dobili pristojnu dozu strave i napetosti. U ekipi prednjače heroine modernog komercijalnog horora, Anja Tejlor Džoj i Mia Got (savršeno prezime), koje su već učestvovale u pokušajima da se gotika i neke stare tendencije B filma, prebace na moderno filmsko platno. Dominiraju i ovde, svaka na svoj način i daju odličnu potporu muškim likovima koji su, možda i nepravedno, dobili mnogo više prostora. Film počinje da se raspada kada prevali više od polovine, ali je to raspadanje brzo i potpuno. Smenjivaće se tvistovi i napadno hororični raspleti, više vam ništa neće biti jasno, zaboravićete da li su ovde negativci pravi, ili zamišljeni, ili natprirodni, dok će “srećan” kraj sigurno da vam izazove blago povraćanje, ne zato što je strašan, već zato što je ljigavo i promašeno optimističan. Pretpostavljam da me posle svega što sam napisao na ovim stranama većina percipira kao drkadžiju kojem ništa novo i kritičarski nahvaljeno ne valja, ali šta ću kad moderni autor gledaoce svojih filmova mahom smatraju debilima. Još kad je veliki deo filma zapravo i dobar, time je razočarenje promašajem još veće.

Gledati da biste videli ko će da dobija uloge u sličnim filmovima narednih decenija.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0