Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

Gledali smo Soderbergove egzibicije, malo egzistencijalističkog SF/horora i neke pokušaje komedije.

Unsane

Da li je Stiven Soderberg imao bilo kakvu potrebu da ceo film snimi Ajfonom, osim neke love koju mu je Epl verovatno tutnuo, verovatno nikada nećemo saznati. Ok, jeste da ga je snimao u tajnosti i da mu je lagana oprema pomogla da tu tajnost očuva, ali stvarno ne verujem da reditelj njegovog kalibra nije mogao sve to da postigne i na konvencionalniji način. Ali dobro, neka radi ko kako hoće, ‘ajmo mi da vidimo šta smo od tog eksperimenta dobili. Najkraće rečeno, dobilo smo film koji je više uzbudljiv za gledanje, nego što je dobar. Napetu vožnju sa (ne)očekivanim obrtima i solidnom jezivom atmosferom. Naturalistički pristup koji nas tera da prihvatimo neke blage naznake nastupajućih događaja, bez da nam ih fotografija najviše rezolucije nabija u facu. Dakle, dobilo smo de Palmu sa Ajfonom, odnosno potpuni trijumf forme nad suštinom. Poverovaćete u većinu stvari koje ovde vidite, jer Soderberg nije džabe došao tu gde jeste, osim jedne, ali možda i ključne tačke sa samo postojanje filma. Od toga da li ćete to progutati, zavisi da li ćete izdržati do kraja ili prekinuti film uz par sočnih psovki. Osim tog scenarističkog skoka bez žice, koji ćete sigurno primetiti, ovde škripi i cela društvena pozadina, donekle nakalemljena na klasičnu triler matricu, valjda da bi nam autori pokazali da mare za malog čoveka u današnjem surovom svetu. Ono što film vadi iznad proseka jeste fenomenalna uloga Kler Foj, koja je uspela da sama iznese gotovo čitavu minutažu i uz pomoć s klupe komičara Džej Faroa, učini da makar pomislimo kako bi ovakva situacija zaista mogla da se dogodi. Nije da je realizam neophodan, ali nekako se podrazumeva u ovako urađenom naslovu. Kako je ovo uspelo da zaradi pare, očekujte još sličnog materijala, ali bi svi koji to pokušaju trebalo da se sete da ipak nisu Soderberg. Ne nužno zato što nisu dovoljno kvalitetnu, već zato što sigurno nisu toliko dobri foliranti.

Gledati sa nekim “je l ‘ vidiš šta nam rade” prijateljem, da ne bi završio kao neki od likova u filmu.

 

The Endless

Novi film rediteljskog dvojca, čiji potpis na špici definitivno više priziva advokatsku kancelariju, nego SF/horor entuzijaste. Benson & Murhed su retke životinje u današnjem filmu. Umeju da snime indi film sa malo sredstava, a da ne bude smrtno dosadan, a izgleda i žele da nam stvore sopstveni fiktivni univerzum, što je za samo relativno poznate autore, ipak hrabar potez. Ovde se donekle nastavljaju na svoj prvi film Resolution i njegovu priču dižu na viši nivo. Pratimo dva brata koji se vraćaju u kult iz kojeg su pobegli pre deset godina i lagano otkrivaju da su njihova braća i sestre sektaši, možda i u pravu. “Možda” i “polako” su dve reči koje ćete stalno ponavljati u sebi tokom gledanja, prvu zato što je gotovo sve ostavljeno slobodnoj interpretaciji, a drugu zato što nećete ni primetiti kada vas je sporim tempom i sitnim detaljima, film potpuno uvukao u svoj svet. Doduše, tako valjda sekte i kultovi i inače funkcionišu, ali ne moramo sad o tome. Sporost je ovde poželjna jer je film snimljen zaista skromnim sredstvima i sem naznaka i atmosfere nema drugog načina da vam predoči svet mističnih bića i relativnosti vremena i prostora. Ili kolektivnog ludila svih likova koji prođu ekranom. Naši autori nisu ništa prepustili slučaju, pa se solidno snalaze i u dvema glavnim ulogama. Budući da su već imali delimičan hit sa filmom Spring, definitivno se radi o ljudima na koje bi trebalo obratiti pažnju. Ako odlučite da se potpuno posvetite priči dobićete i dovoljno lavkraftovske atmosfere, vrlo jezivu upotrebu pesme House of the Rising Sun i odgovor na pitanje odakle vam možda dolazi omiljeno kraft pivo. Verovatno ćete biti zbunjeni, kao i posle čitanje prethodne rečenice, ali vredi.

Gledati sa onim jednim prijateljem koji ne zaspi posle sat vremena nekog filma.

 

The Legacy of a Whitetail Deer Hunter

Nova epizoda Netflixove serije Upropastili smo vam omiljenog autora. Dodušem, striming gigant je ovde verovatno mnogo manje kriv od samog Džodija Hila, nejvećeg white trash mizantropa s ove strane Harmoni Korina, ali je već simptomatično koliko filmska NF produkcija odstupa od “televizijske”. Koliko su Hilovi redneci na putu ka psihijatriji do sada uspevali da budu urnebesni, dok vam se okreće stomak od njihovih postupaka, toliko su ovde samo seljačine, koji će povremeno da izbace neki dick joke. Što je još interesantnije za film u kojem je od trojice glavnih aktera, jedan dvanaestogodišnji dečak, sa kojim otac u (solidnom, ali ne za ovaj film) izvođenju Džoša Brolin, inače lovac na jelene, pokušava da se ponovo sprijatelji. Gotovo sve postavke i fore su promašene, film je neshvatljivo dosadan, te ne čudi gotovo jednoglasno pljuvanje po internetima. Nisam inače sklon da im poverujemm, ali kako ne pljunuti film gde ni standardno sumanuti Deni Mekbrajd ne može da popravi utisak. Inače retko objavljujem recenzije loših filmova, ali bi ovo verovatno moglo da privuče neke od vas koji nas redovno čitate, pa čisto da budete upozoreni.

Gledati samo ako vas Netflix zabaguje baš na ovom filmu, ali verovatno je bolje ni tad.

Autor: Radomir Zvoncek

Gledali, a nismo platili – recenzije filmova

COMMENTS

WORDPRESS: 0