Hereditary
Film koji bi komotno mogao da se zove i Rozmarina baba. Mada, realno, koliko je baba beba, toliko je i ovo Polanski. Ako ste išta čitali o nezavisnijim filmovima prethodnih meseci, ovo je sigurno bilo visoko na listi gledalačkih prioriteta, sa najvećim mogućim ocenama. Debitantu Ariju Asteru se mora priznati da je uspeo da spoji taj neki Omen oldskul ugođaj, sa modernim komercijalnijim hororom, pa uspeh ni ne treba da čudi. Ono što ipak mora da izazove makar blago čuđenje, jeste koliko smo danas spremni da sve što iole liči na nešto proglasimo remek delom. Iako Hereditary ima svojih kvaliteta, definitivno nije naslov bez mana. Naprotiv. Ali da krenemo od pozitivnog, pre svega od hiruški preciznog i jasnog vizuelnog identiteta. Tu je i drugi okidač radnje, nakon što posledice smrti lude babe ostave traga na porodicu, koji je, pohvalno, neuobičajeno mračan za današnje filmsko platno. Toni Kolet je fenomenalna kao majka mučenica, dok Gebrijel Birn izvlači maksimum iz skoro pa nenapisanog lika, a i lepo ga je ponekad videti s ove strane zla. Za fanove Leftoversa tu je i En Daud u kratkoj, ali krucijalnoj epizodi. Ima ovde interesantnih i neuobičajenih rešenja, kako u režiji, tako i u scenariju, ali realno, ništa nije odmaklo i razrađeno dalje od te interesantnosti. Da ne pominjemo da, posle već navedene tačke u zapletu, imamo prilično imbecilno ponašanje svih na ekranu, uz, manje više, potpuno random razrešenje cele situacije. Mračna atmosfera i mahom simbolične pretnje, podsećaju na nedavni horor hit The Witch, naročito u domenu gde nije baš jasno da li su nečastive sile na delu, ili se radi o ispoljavanju ljudske psihe. Veštica ipak pobeđuje u duelu, budući da je sve izvedeno mnogo bolje, a i ovde nema Anje Tejlor Džoj, da ponese ceo film. Hereditary možda i jeste hrabra investicija za klasične bioskopske posetioce, ali će verzirani horor fanovi, gotovo pa sigurno, biti blago razočarani. A o onim mini kućicama kojim su vas bombardovali u trejleru, bolje ni da ne počinjem.
Gledati ako vas je smorio višak Marvela u bioskopu.
Incident In a Ghost Land (aka Ghostland)
Film počinje fotkom Lavkrafta i komentarom naše junakinje da se radi o vraški dobrom piscu. To nas odmah uvodi u blagi meta narativ o horor spisateljici u vlastitom hororu. Ako nas je Paskal Ložije ičemu naučio, to je da bi trebalo da sačekamo da pustimo njegov film da malo isteče, pre nego počnemo da donosimo zaključke o čemu se tačno radi. Nakon standardnog eksplozivnog početka, prelazimo na malo razvodnjeniji deo priče, koji će, na našu sreću, ipak biti prošaran zanimljivim delovima. A jedno desetak minuta pred kraj, dobićete i scenu dostojnu jednog klasika The Room. Da li je dobro to što film pred samu završnicu dobija imbecilan segment, kojem ćete morati da se nasmejete od muke, ostaje vama da procenite. Mada ni takva grozota nije uspela da poremeti zaista preteću atmosferu filma, naročito kuće, u kojoj se dešava najveći deo radnje, a koja je toliko strašna, sa sve gomilom jezivih lutaka, da je teško poverovati da bi i ovi poremećeni koje gledate na ekranu, poželeli da tamo ostanu duže od sata. Ugođaj i nekoliko useravajućih scena nadomešćuju prilično tanku priču, koja pokušava da bude pametna, ali bez ikakvog impakta. Ako ništa, definitivno se radi o ostvarenju boljem od prethodnog The Tall Man (koje je doduše, bar dolepotpisanom, takođe imalo ok momente), ali je miljama daleko od remek dela Martyrs. Veliki broj kritičara je umesto o filmu raspredao o političkoj korektnosti, ali ako ste fan makar sličnih naslova, zaista vas to neće dotaći. Ima ovde i dalje snage čuvenog francuskog novog talasa horora i ekstremnih filmova, ali je možda vreme za sve autore iz tog miljea da krenu dalje, budući da mega uspešnim debijima, do sada nisu ni prišli.
Gledati ako su vas smorili komercijalni horori sa duhovima.
November
Kada već u prvim sekundama filma vidite stvorenje dostojno nove sezone Tvin Piksa, jasno vam je da do kraja mora da sledi jedan pravi spektakl ludila. Novembar se i bazira na potpuno pomerenom pogledu na narodna verovanja, odnosno pomerenom iz našeg ugla, budući da nisam preveliki poznavalac folklora Estonije u XIX veku. Kombinujući drevna sećanja i narodne bajke, autori filma i knjige koja je poslužila kao predložak, preispituju postupke stanovništva u nekoj zabiti gde se prepliću paganstvo i prilagođeno hrišćanstvo, duhovi i demoni, primitivna “tehnologija” i raznorazne mađije. To magično se ovde uglavnom koristi za praktične stvari – da se obezbedi kora hleba, da se preživi pod nemačkom okupacijom, ili da se zadobije željeni ljubavni partner. Ljubavni trougao jeste pokretač radnje, ali će ovde prodefilovati toliko živopisnih likova i pojava, da bez greške možemo da zaključimo kako se radi o fenomenalnoj čitanci baltičkih verovanja, uz dodatak izmaštanog od strane modernog autora. Nećete moći da odvojite pogled od predivne crno bele fotografije, koja uz živopisnost događanja čini i glavni adut filma. Mogli bismo da mu zamerimo kako je predug, kako stil definitivno dominira nad suštinom i da posle izvesnog vremena intrigantna premisa neminovno prerasta u klasično evropsko arti izdrkavanje, ali u ovoj bajci ima toliko potencijala, da sve pada u vodu. Dobro, ne baš sve, teško da ćete ovo ponovo poželeti da pogledate, nema tu snagu sličnih ekranizacija (npr. Garoneove Priče nad pričama), ali će sigurno biti veliki hit na FEST-u sledeće godine.
Gledati ako su vas smorile zašećerene Diznijeve verzije jezivih narodnih priča.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS